ФЕНОМЕН: Авиону, сломићу ти крила!

Постоји једна посебна врста државне бриге за грађане која се активира тек када они остану без могућности да било куда отпутују. Не прије проблема, не у тренутку када се проблем рјешава, већ онда када се врата авиона затворе, путници остану на аеродрому, а јавност почне да поставља питања. Тада се буде институције, активирају амбасаде, припремају саопштења и најављује дипломатска офанзива. Додуше, офанзива која се углавном састоји од слања једног дописа.

Управо смо добили једно такво ремек-дјело институционалне реактивности. Министарство вањских послова Црне Горе саопштило је да ће, посредством Амбасаде у Београду, затражити од надлежних органа Србије званично изјашњење поводом одлуке „Ер Србије“ да одређеном броју црногорских навијача не дозволи укрцавање на лет за Ларнаку.

Дакле, Црна Гора ће питати Србију зашто су њени грађани остали на земљи. Дипломатија је коначно полетјела! Истина, само на релацији Подгорица–Београд, и то у виду службене преписке, али не треба бити незахвалан. За почетак је и то довољно да се региструје извјесна ваздушна активност.

„Ер Србија“ је, са своје стране, објаснила да је одлука донесена на основу процјене безбједности лета и у складу са међународним прописима и оперативним процедурама. Добро. Безбједност је озбиљна ствар и нико разуман не би оспоравао право компаније да штити путнике и посаду.

Али „безбједносна процјена“ није чаробна формула којом се свака непријатност претвара у недодирљиву тајну. Ако постоји конкретан ризик, онда постоје и конкретни разлози. Ако постоје разлози, онда би надлежни органи требало да их могу образложити. У супротном, остаје нам да вјерујемо да је неко, негдје, нешто процијенио, па је најбоље да сви остали престану да питају.

Министарство нас, притом, обавјештава да је Амбасада Црне Горе у Београду ступила у контакт са представницима навијачке групе и предузела активности из своје надлежности. Дивно. Контакт је успостављен. Активности су предузете. Надлежности су испоштоване. Држава је, барем административно, стигла на аеродром. Штета само што путници нијесу стигли у авион.

И ту се открива суштина проблема: наша дипломатија некако увијек најбоље функционише у прошлом времену. Када се нешто догоди, она ступа у контакт. Када грађани остану без права или могућности, она тражи појашњење. Када јавност затражи одговоре, она обећа да ће је благовремено информисати. ве је ту, осим оног најважнијег – јасног става шта ће држава конкретно предузети.

Не тражи се од Подгорице да објави дипломатски рат Београду, нити да унапријед проглашава кривца. Тражи се да утврди да ли је одлука била законита, пропорционална и заснована на индивидуалној процјени, а не на произвољном колективном третману. Тражи се да пита ко је одлуку донио, на основу којих критеријума, да ли су путници обавијештени о разлозима и каква су им права била на располагању.

То су питања државе која држи до својих грађана. А не државе која држи до форме службене преписке. Посебно је инспиративна завршна реченица саопштења: Министарство ће наставити да прати развој ситуације и благовремено информисати јавност. Пратиће, дакле. То је већ нешто. У земљи у којој институције често не могу да контролишу ни сопствене реакције, барем је охрабрујуће што су способне да прате туђе одлуке.

Само се надамо да праћење неће потрајати дуже од самог путовања до Ларнаке. Јер ако се буде чекало да се прикупе све релевантне околности, прибаве додатна појашњења, добију званичне информације и усагласе дипломатске формулације, постоји опасност да ће навијачи већ заборавити зашто су уопште планирали путовање.

Али можда у свему томе постоји и једна добра вијест: црногорска дипломатија је показала да ипак може да организује међународни лет. Само што њени авиони не превозе путнике, него дописе.

И зато је наслов „Авиону, сломићу ти крила!“ више од ироније. Он је метафора једне институционалне немоћи која се представља као дипломатска озбиљност. Јер нико не тражи да се авиону ломе крила. Тражи се да држава има кичму. Да не замијени заштиту грађана преписком, одлучност куртоазијом, а резултат саопштењем.

А највећи сатирични обрт ове приче можда је управо у томе што су црногорски навијачи остали без лета, али је црногорска дипломатија коначно добила прилику да покаже да је на висини задатка. За сада је, међутим, једино што је поуздано полетјело – службено изјашњење које тек треба затражити.

У овој причи авион је одлучио ко не може да лети, компанија је објаснила да је поступала због безбједности, а црногорска држава одлучила је да пита зашто. Још само да неко одлучи да заштита грађана није дипломатски захтјев, него државна обавеза. Јер, ако већ не можемо да обезбиједимо да наши грађани полете, ред би био да барем држава не остане трајно на земљи.

И тако, док су црногорски навијачи остали без лета за Ларнаку, црногорска дипломатија започела је своје вишедневно путовање кроз институционалне процедуре. Авион је имао план лета, компанија безбједносну процјену, а наше Министарство – намјеру да затражи званично изјашњење о томе зашто су прва двојица имала план, а трећи није имао одговор.

Можда је управо у томе суштина наше државне политике: када грађанима затреба заштита, држава им понуди протокол; када им затреба одговор, понуди им саопштење; а када затраже конкретну реакцију, обавијести их да пажљиво прати развој ситуације. Зато, „Авиону, сломићу ти крила!“ звучи као сасвим прикладан наслов. Само што би у овој причи било много важније да неко коначно подигне крила црногорској дипломатији. Јер, док она буде чекала да јој неко достави званично изјашњење о томе како се полеће, наши грађани могли би и даље да остану на земљи.

А можда би, за почетак, било најбоље да Министарство набави један авион за службене потребе. Не да превози грађане, далеко било – него да његова саопштења коначно имају чиме да полете. Јер, у овој држави изгледа није проблем само када вам не дозволе да се укрцате у авион. Проблем је што, кад вам затреба држава, ни она не зна како да се укрца.

Тихомир Бурзановић/Српска24.ме