ЗАШТО СЕ ПЕКИНГ ТОЛИКО НАОРУЖАВА? Стварају војску која ће им омогућити да силом преузму територију коју сматрају својом

За време владавине Си Ђинпинга Кина је довела војне способности на невиђени ниво, појачала војни притисак на Тајван, редовно одржава велике војне маневре у Источном и Јужном кинеском мору, а сукоби на граници са Индијом проузроковали су жртве на обе стране.

Аналитичари међународне политике почели су да разматрају могућност неке војне акције, за коју би, сви се слажу, Кина имала средстава.

– Нећемо дозволити да било ко, било каква сила повреди или окрњи кинеску свету територију -саопштило је у новембру министарство одбране.

Мада кинеске дипломате упорно тврде да су им намере мирољубиве, др Оријана Мастро, аналитичар за међународне студије Универзитета Станфорд, изјавила је приликом дебате америчког Центра за стратешке и међународне студије (ЦСИС) да је уверена да ускоро предстоји војни сукоб.

– Не делује као да се Кина спрема за мир. Њено оружје није дефанзивно. Било да је реч о манифестацији војне моћи ратним бродовима, или наручивању носача авиона, оно што јасно можемо да видимо јесте да стварају војску која ће им омогућити да силом преузму територију коју сматрају својом – изјавила је она.

Ратна реторика достигла врхунац
За време Си Ђинпинга кинеска ратна реторика достигла је врхунац.

– Кинески народ не жели рат, али смо са неколико суседних земаља у сукобу око територија које су изазвале САД да би се супротставиле Кини – констатовао је у септембру “Глобал тајмс”, пропагандни сервис Комунистичке партије.

Суседне земље се не би сложиле по питању изазивача, пише nzherald.co.nz. Кина је у спору са Филипинима, Вијетнамом, Јапаном, Малезијом, Индонезијом, Брунејом, Јужном Корејом, Сингапуром и Тајваном. Има спорове око земље са Русијом, Индијом, Непалом, Бутаном, Лаосом, Монголијом, Тибетом и Мјанмаром, али циљна публика нису ти суседи, већ остатак света.

– Као прво, морамо јасно ставити до знања да је друга страна та која крши постојеће стање. Друго, морамо да објаснимо да је друга страна провокатор у сложеној ситуацији – тврди уредник „Глобал тајмса“ Ху Сиђин. Према његовим речима, сваки сценарио мора бити такав да оправда поступање Кине. Само тако „може да се започне праведан рат“.

Морални маневри

– Кина мора бити земља која има храбрости за борбу. А она треба да се заснива на снази и моралности. У нашим рукама је моћ, разумни смо и без страха ћемо бранити линију преко које нећемо прећи – пише кинески пропагандиста.

Како би у то уверила и остатак света, Кина инвестира у кампању за ширење утицаја и дезинформација.

Друга тактика је стварање утиска да су доведени пред свршен чин. Гласно и упорно прокламовање власништва, окупирање спорних територија, присиљавање трећих страна да то прихвате – то је сценарио који се одиграва на Хималајима у Источном и Јужном кинеском мору, пише портал nzherald.nz.co.

– Кина је сила у успону коју идеолошки одбацују САД и Запад. Земље које имају територијалне спорове с Кином наклоњене си једна другој. Ако Кина одлучи да крене у рат са суседном силом, међународна заједница ће фаворизовати слабију страну. Били такви потези оправдани или не, морални ризик је висок – изјавио је Ху.

Али да ли руководство Комунистичке партије верује да се ризик исплати?

– Шансе су против мира. Кинеске платформе ће највероватније доћи у контакт са онима Сједињених Држава или њихових савезника. А то ће довести до уништавања имовине и смртних случајева који би – нарочито у данашњој политичкој клими – могли да прерасту у рат – каже др Мастро.

Игра моћи

Председник Си, као и већина ауторитарних лидера, изградио је моћ играјући на карту националног поноса. Да би задржао власт, мора да пружи резултате.

– Знамо да је Си Ђинпинг велики националиста. Много пута је, на пример, рекао да је поновно уједињење са Тајваном неопходно да би се кинеска нација подмладила – истиче др Оријана Мастро.

Она тврди да већина ратова почне када су лидери уверени да ће војна сила обезбедити ресурсе, моћ, славу и престиж, те да ће исход оправдати губитке.

– Кинеско руководство очигледно верује да је најважнији задатак да поврати контролу над оним што сматра својом територијом- каже она.

Мада би Комунистичка партија радије приблегла економским и дипломатским средствима, постоје наговештаји да губи стрпљење.

– Морамо бити јасни, потпуни повратак тих територија под контролу Кине не може се обезбедити тим средстивма – каже Мастро.

Индија се никада добровољно неће одрећи територија на Хималајима, Тајван се неће тек тако одрећи демократије и независности, а Вијетнам, Јапан и Филипини не могу себи да дозволе да изгубе традиционална риболовна подручја.

[table id=1 /]

Блиц