Шта урадити са пешкиром који добијете на сахрани: Свештеник открио истину коју народ годинама погрешно тумачи

Шта урадити са пешкиром који добијете на сахрани: Свештеник открио истину коју народ годинама погрешно тумачи

Иако га већина нас тако доживљава, ослањајући се на тиха правила „комшиница и тетака“, свештеници често нуде потпуно другачији одговор.

Пешкир са сахране често заврши на дну ормара – изгужван, скрајнут, годинама нетакнут. У њему се таложи нека необјашњива нелагода, готово страх од употребе.

Иако га већина нас тако доживљава, ослањајући се на тиха правила „комшиница и тетака“, свештеници често нуде потпуно другачији одговор.

Када се уклони вео сујеверја, испоставља се да тај предмет није ни уклета ствар, ни амајлија, већ оно што је одувек и требало да буде – обичан, племенит дар.

Зашто се пешкир уопште дели на сахрани и помену

Обичај дељења платна иде вековима уназад кроз српску православну традицију. Пешкир, чарапе или кошуља дају се онима који носе сандук, копају раку или помажу породици у данима жалости. То је накнада за труд и, још важније, гест милости. Даје се „за покој душе“ покојника, како би се добро дело уписало у његово име.

Суштина није у предмету. Суштина је у чину давања. Свештеници често понављају да Бог гледа срце дародавца, а не квалитет фротира. Скупоцен пешкир дат из дужности вреди мање од јефтиног датог из искрене жеље да се помогне.

Највећа грешка: пешкир за душу се не склања у ћошак

Ту већина нас погреши. Људи мисле да је грех пешкир прати, користити или, не дај боже, поклонити даље. Па га зато држе нетакнут, као да је део нечије заоставштине. Свештенство јасно каже супротно, дар који добијете постаје ваш и са њим радите шта желите.

Замислите обрнуту ситуацију. Ви дате некоме пешкир за покој душе свог оца, а та особа га гурне у фиоку и никад не дотакне. Да ли сте тиме нешто постигли? Нисте. Свештеници наглашавају да је лепше да се тај пешкир користи, да служи, да буде део нечијег свакодневног живота.

Шта тачно да урадите са пешкиром који сте добили

Најисправније је да га употребите. Можете га прати, квасити, брисати њиме руке, ставити у купатило. Нема никаквог проклетства везаног за фротир који сте примили на помену. Ако вам се не свиђа или вам не треба, слободно га поклоните некоме коме ће користити, тиме се добро дело само наставља.

Постоји и лепа пракса коју многе породице негују. Пешкир са сахране дају сиромашнијима, дому за стара лица или некоме ко оскудева. Тако предмет добија праву сврху, а милост се шири даље од гробља. То је, по речима многих свештеника, најбоље што са њим можете учинити.

Да ли је грех опрати пешкир са помена

Није грех опрати пешкир са помена. Реч је о обичном дару који слободно перете, користите или поклањате даље, јер вредност остаје у чину давања, не у самој тканини.

Страх од ових ствари углавном долази из народних веровања, не из црквеног учења. Црква не познаје појам уклетог пешкира. Кад чујете да нешто „не сме“ да се опере или поклони, вреди питати свештеника, а не се ослањати на приче са парастоса уз ракију.

Највећи проблем није сам пешкир. Проблем је што тугу претварамо у сујеверје, па онда обичан предмет носи терет који никад није требало да носи. Дар дат из љубави остаје дар, ма шта са њим радили касније.

Да ли пешкир са сахране доноси несрећу?

Не. То је народно сујеверје, а не црквено учење. Пешкир је обичан дар који слободно користите.

Коме се даје пешкир на сахрани?

Онима који носе сандук, копају раку или помажу породици, као накнада за труд и добро дело за покој душе.

Шта да радим ако ми пешкир са помена не треба?

Поклоните га некоме коме ће користити, најлепше онима који оскудевају. Тиме се добро дело наставља.

Еспресо/Крстарица