НАЈТЕЖЕ ЈЕ KАД ДЕЦУ МОРАМ ДА ВРАТИМ ХРАНИТЕЉИМА: Ђорђе је био инспирација за филм Отац, а његова борба за ћерке траје 5 година

Ништа није теже него кад моја три детета морам да поведем из наше куц́е назад у туђу код страних људи у хранитељску породицу. Од тога је само гори повратак – кад откључам куц́у и видим да је празна.

Овако прича Ђорђе Јоксимовиц́ чија је судбина била инспирација за филм “Отац”.

Јоксимовиц́ је отац три малолетне ц́ерке, а како наводи од 2015. године чека да се Центар за социјални рад из Kрагујевца који му је одузео децу “смилује” да му их врати.

– Не знам на чему сам. Зовем центар, нико се не јавља, никако не могу да допрем до било кога од њих… Не знам тренутно каква је ситуација. Што се мене тиче одавно сам испунио све услове које су од мене тражили да би ми деца била врац́ена – прича Ђорђе.

Последњи пут деца су код њега била за Божиц́, али само на неколико сати. Не сме да их фотографише. То је морао и да потпише као услов да деца долазе код њега. Kад оду остану му њихови цртежи као подсец́ање да су била ту.

– Судским путем сам успео да издејствујем да децу доведем куц́и само кад су неки празници и ето… Надам се да ц́у их видети опет и за нашу славу 20. јанура за Светог Јована – додаје Ђорђе.

Сваки пут кад треба да децу доведе у њихов дом за њега је празник. Спреми се и тачно у 11 сати дође у Тополу по њих. До 18 сати мора да их врати хранитељској породици. И тада крец́е нови пакао за њега…

Пет година борбе за децу

Деца су му одузета кад је његова супруга покушала да се запали док је он био на послу. Ђорђе, међутим, каже да не зна зашто ни до данас нец́е да му врате децу и сматра да је реч о хиру јер, тврди, не постоји разлог да деца не буду код њега.

– Све сам институције обишао, писао, пешке сам ишао до Београда, молио, али ништа – са горчином прича Ђорђе.

А онда му се глас мења, говори стегнутог грла, на ивици је суза. Из њега проговара отац жељан своје деце.

– Не могу да вам опишем кад се састанемо, кад смо заједно… То мора да се види. Срце ми скамењено, нец́у пред њима да покажем, али оне све знају и саме. Виде, чују, разумеју. Хоц́у да прснем, али нец́у пред њима да покажем. Сва три детета све ово тешко подносе, али најмлађа… Сваки пут пуне очи суза. Страшно је кад своју децу морате да одведете странцима и предате као да су њихова – прича дрхтавим гласом.

Зацртао сам себи рок

Пет година даноноц́не борбе исцрпело је сву снагу из њега. У болу леже и у болу устаје. У болу живи.

– Дао сам себи неки рок докле треба да издржим да будем нормалан, сачекац́у још један крац́и период да видим шта ц́е и ако ц́е бити – није завршио реченицу Ђорђе.

Жену, која је још увек у болници, како каже, тренутно не може да виђа због короне, али се редовно, колико је могуц́е, обавештава о њеном здравственом стању. И ту има бригу јер деца питају и за мајку, а он нема одговор. Неки пут, додаје, чују се телефоном и то је све.

Ђорђе понавља да Центар није ни имао право да му узме децу јер није био учесник нити саучесник у било ком делу које је предходило одузимању деце.

– Нисам био ту кад је моја жена покушала да се запали у кругу фабрике из које смо отпуштени без исплац́ених заосталих плата и отпремнине… Нисам то видео. Тако су ми рекли да је било. Децу су одвели одмах. Тешко смо живели, али ја сам надничио и како-тако сам се сналазио. После тога је Центар издао саопштење да ми се деца одузимају на неодређено време, јер нисам способан да бринем о њима – присец́а се Ђорђе.

Сад кад има посао и сређену куц́у несрећни отац се пита шта је разлог.

Такође тврди да његов случај није усамљен у том крају.

– Многи пролазе кроз исто. Само ја имам храбрости да о томе јавно говорим – кажа не крају Ђорђе Јоксимовиц́.

[table id=1 /]

Спутник