Велика Албанија

Протеклих дана у медијима је почела да кружи вест о будућем уједињењу Албаније и Косова. Представници тзв.шиптарске елите су се буквално утркивали ко ће дати експлицитнију изјаву везану за формат будуће државе. Пошто се ближе избори на Косову, можемо да очекујемо да ће да победи она фракција која да гарант народу да ће у што скорије време обезбедити толико жељено уједињење. Са друге стране званична Србија је одговорила да ће експресно одреаговати ако до тога дође. Поучени искуством из прошлости, са Србима,шиптарски званичници су се итекако уплашили од тих речи, и да се већ спремају како и на који начин да ревидирају своју одлуку.

Призренском декларацијом помоћу које је шиптарски народ званично конституисан као народ , такође су и јасно дефинисани правци и стратегија помоћу које треба формулисати формирање јединствене државе. У стратегији је јасно назначено које су дужности и обавезе сваког шиптара на свету, и сходно својим могућностима колико допринос треба да да заједничкој идеји. Као један од главних лобиста, који се највише експонира у медијима је популарна певачица Дуа Липа. Патетичним изјавама у којима Србима ставља етикету злочинаца, користи стандардне фразе како би оправдала независност Косова тиме дајући пун допринос заједничкој идеји. У једној од последњих изјава, направила је паралелу са тзв. геноцидом у Сребреници где је по ко зна који пут истакла како су Срби геноцидан народ, који има перманентну потребу да се над неким иживљава.

Све њене досадашње изјаве апсолутно не треба да чуде, и вероватно никога на свету не чуде осим Срба. У јавном и културном миљеу Србије, као и код обичног народа, левичарске провинијенције, дошло је до неке врсте згражавања. Зашто један уметник даје изјаве таквог типа? Просто се питајући да ли је њена функција само да пева и забавља публику. Полазећи са нашег становишта, у којој је већина интелектуалног и културног миљеа затровано комунизмом и пацифизмом, којима се просто уз отворени легитимитет шире јавности допушта да омаловажавају све што је везано за Србе и Србију, у контексту шиптара то није такав случај. Са усађеним особинама као што су фатализам, дефетизам, дефанзива и ауто-деструкција просто не можемо да појмимо да неко брани сопствене интересе. Ко је нама на крају крајева крив што не бранимо националне и државне интересе?

Из ког разлога сматрамо да неко треба да жртвује себе зарад нас, да се одрекне себе, зарад другога? На то још треба додати и оно стандардно тупаво преиспитивање шта смо ми вама толико згрешили да се ви тако опходите према нама? И онда креће онда стандардна форма у којој се извињавамо за све и свашта, прихватајући улогу кривца за све што се догодило на овим просторима, и спремност да све своје жртве анулирамо како би нас наши непријатељи прихватили. Овај вид штокхолмског синдрома, никада нигде није забележен. Доћи ће време када ће по светским универзитетима, када Срби постану статистичка грешка, учити студенте какав уствари не треба бити. Основни слоган који ће ту важити је, ,, радите све супротно од онога што је овај народ чинио, и успећете у животу”.

Какав ће бити одговор Србије

После Куманова, Брисела и Вашингтона, тешко да се може нешто значајније очекивати. Претити у празно, где са друге стране немате ниједног савезника просто постаје смешно. Нико се не обазире, да у протеклих неколико година није остварила или бар пробала да оствари неку врсту савезништва осим са Кинезима и Мађарима. Искрено, Мађарска нема тај углед у свету који би нама помогао да решимо наша спорна питања, а и концепт савезништва који нам нуде личи на онај из XV века у којима се од нас очекује да уместо Турака будемо брана од миграната.

Кинези са друге стране имају другачију перцепцију. Њихов интерес је да путем Србије изврше продор у Европу. Савршен геостратешки и геополитички положај омогућава им лакшу експанзију робе и људства. Са друге стране, зашто би се неко конфронтирао са неком земљом, и решавао туђе проблеме? Осим ако им се у датом моменту интереси поклапају, што се на примеру Кине и Србије не може рећи.

Постоји и друга страна, која нахушкава на рат и прети војном интервенцијом ако дође до уједињења Косова и Албаније. Наравно као и много пута пре тога, нико не размишља што Србија није у могућности да ратује. Биолошки, економски и војно Србија није у могућности да парира другим земљама. Логично што следи из свега овога је да предстоји једино путем спољне политике и лобирања да покушамо да пролонгирамо њихово уједињење, можда на крају и да га осујетимо. Ако у што скорије време не дође до заокрета у спољној политици, можемо да очекујемо да ће формирање велике Албаније проузроковати даље губитке територија на које више Србија неће моћи да адекватно одговори.

Матија Мићић Бућић / Васељенска

[table id=1 /]