Јелинизам је антипод светосавља

Читањем портала теологија.нет, а посебно чланке З. Матића, М. Васиљевића, и преводе Г. Волошек, израз лица многих свештенослужитеља, богослова и верника преображава се у врисак, попут оног Едварда Мунка (1893). Иако је тај врисак тренутан, последице учења који ови чланци носе су дубоке и трајне, посебно код оних који их не разумеју, те им се диве. Зато се треба запитати – где је извор овим не толико новим колико беспотребним тежњама и наметањима богословљу српског искуства?

Наиме, загонетка која је пред нама сеже далеко у прошлост и тиче се развоја и ширења појаве која надилази учење, те је боље назвати је правцем, и то правцем у животу, размишљању, опхођењу, па и писању. Једноставно речено, то је појава јелинизма, који је лако и брзо раширен тадашњим светом, под вођством Александра Великог (336-323). Тертулијанова крилатица управо је упућена овој појави и каже: „Шта то Атина има са Јерусалимом! Где је сагласност између академије и Цркве? А где између јеретика и хришћана?“[1] То се и ми данас питамо, док размишљамо о одликама јелинизма у богословљу српског искуства.

Главна одлика јелинизма

Палестина је пала под власт Александра Великог 332. године пре Христа, када је с освајачем дошло до потпуне промене у свим порама друштва. Путем који спаја Сирију са Египтом, а који пролази кроз יִזְרְעֶאֵל (Јизре`ел) долину „Господ ће посејати“, па уз приобаље, није само прошла Александрова војска, јер су њиме пролазили и други освајачи пре ње, него је дошао нови начин живота, који је наметао ново размишљање (философирање). Средства јелинизма за овај смишљени подухват били су прости трговачки језик (гр. κοινή) заједнички, који је као државни језик (лат. lingua franca) заменио арамејски језик, затим језик вишег образовања, тј. језик философије, заједно са одрођавањем подстицаним задржавањем неких обичаја, односно прихватањем нових које је потпомогнуто сеобама.

Добар пример је снажна јеврејска заједница у Александрији, која је уживала велика права, иако није делила вероисповест са јелинима, а могуће због мишљења Александровог учитеља Аристотела да је јеврејска мудрост вредна изучавања. Не смемо заборавити да је управо ово време настанка Старог грчког превода, а у нашој јавности познатијег као Превод Седамдесеторице, следећи и верујући писму сумњивог порекла (због ширине области, на овом месту се нећемо даље уплитати у питање Старог грчког превода).

Но, да овај подухват Александра Великог није био само војни сведочи и његова очараност Аристотеловом мишљу, која је срж Александровог јелинистичког освајања, јер једино потпуно освајање јесте освајање срца, мисли и свакодневице људи. Тако је коначан циљ усвајање јелинистичког духа, којим се остварује потпуно робовање. Једна од Аристотелових мисли, из Никомахове етике учи:

„Не слушајмо оне који нам говоре да као људи и као смртници требамо мислити само о смртности. Него, што даље можемо, требамо сматрати себе бесмртнима, и чинити све што је у нашој моћи да живимо у сагласности са сувереним принципом разума, који је наше право ‘ја’, те које је врховно у могућности и достојанству.“[2]

Ово стремљење ка човечности које је засновано на саморасуђивању јесте кључна одлика јелинизма, и нажалост, његова главна одлика. Аристотелово учење – а посебно његова етика – касније је разрађено у стоичкој и епикурејској школи. Овим долази до продубљивања учење које велича човека и то човека који је одвојен од Бога, те епикурејски символ вере каже:

„Нема чега плашити се у Богу.
Нема шта осећати у смрти.
Оно што човек жели, може добити.
Оно чега се човек плаши, може превазићи.“

Овако је претапање почело, а тежња за бесмртношћу без Бога је оживела, али сада на државном нивоу. Питамо се да ли је та тежња икада и престала? Од плода рајског дрвета (Пост 3,1-7), Еве и Адама до данас, не тежи ли се бесмртном човечанству без Бога? „Ако си од тог посла“, каже српски народ, онда да, али ако си црквен, тежи се заједници у којој је једино могуће бити бесмртан – Цркви.

Слободарство без Бога
У Палестини је властела прва оберучке прихватила ове јелинске новости, како би задржала свој иметак и положај. Полако је јелинизам, преко званичног језика, прерастао у јелинизам ума, и коначно у јелинизам духа, те се и обећани јеврејски народ високог морала затекао преплављен ниско-моралним задовољствима, уобличеним у пријатну за око уметност, и занимљиву за ухо философију. На овај начин, народ који је одувек био קָדֹשׁ (кадош) свет, издвојен спасења ради, ограђен, опасан Црквом, уцрквљен, одвојен за Бога, уз своје успоне и падове, сада постаје изложен начину живота и учењу које прославља задовољства овога света као свој највиши циљ, односно прославља рушење добрих граница заједнице са Богом – Цркве. Неминовна размена која је уследила довела је до свесног или несвесног прихватања новог начина живота – јелинизма – који је, у суштини, неодвојив од философије, слободоумља о величини човека, односно твари слободне од Творца. Од тада до данас, истрајавање у нарушавању заједнице са Богом по сваку цену, зарад тренутног задовољства и умешност (читај: лукавост) у томе јесте савремени јелинизам, или пак свесно одрицање грешности и одбијање покајања.

Утом, власт је промењена, Рим је овенчан победом, а јелинизам је добио и своје правно обличје, док је слободарско наследство остало готово нетакнуто. Но, у то време долази до неочекиване победе над сваким хуманизмом (лат. humanus) људскошћу, човекопоклонством (Св. Јустин Ћелијски), оличеном у трајној вредности: богочовечности, том вечном и радосном богопокалањању Тројичног Бога: Оца, Богочовека Христа и Светог Духа и богољуди у заједници Цркви. Тада се оваплотио Господ Исус Христос, и установио победу над смрћу, највећим човековим непријатељем, односно највећим непријатељем човека који не зна за Тројичног Бога. Васкрсењем је Господ ставио тачку на јелинизам, то слободарство ради слободарства од Бога, те жртвеном љубављу חֶסֶד (хесед) разбио самољубље, грехољубље и умољубље јелиниста. Ово нам потврђује Свети апостол и јеванђелист Матеј преносећи Христове речи: „Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде“ (Мт. 16:24). Овим речима се хришћански „парадокс“ (гр. παράδοξο), привидна бесмислица која је заправо спасоносна, поставља за противтежу јелинистичком разуму на мерилу стварности.

Свети апостол Павле, који је био васпитан у јелинском (романском) окружењу, и образован у строгој јеврејској школи, а преображен силом Божијом на путу за Дамаск, на истом путу којим је у супротном правцу прошла Александрова војска, учи нас да се не уздамо у људску мудрост, те позива на јасну проповед Крста Христовог:

„Јер ме Христос не посла да крштавам, него да проповедам јеванђеље, не мудрим речима, да се не обеснажи крст Христов. Јер је реч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо. Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу. Где је мудрац? Где књижевник? Где препирач овога века? Зар не претвори Бог мудрост овога света у лудост? Пошто, дакле, у премудрости Божијој свет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповеди спасе оне који вјерују“ (1Кор 1,17-21).

Свети апостол Павле био је и у Атини, супротстављајући се и стоицима и епикурејцима на Марсовом каменом узвишењу (гр. Ареопаг, ἌρειοςΠάγος) о чему сведоче и Дела апостолска, где читамо и о особини јелинизованих грађана Атине и околних покрајина тадашњег света, где се у потпуности дочарава усидрени јелинистички дух: „А сви Атињани и досељени странци низашта се друго нису занимали, него да штогод ново говоре или слушају“ (Дап. 17,21). Дакле, ново их је једино занимало, али и описивало као оне које једино узбуђује нешто ново. Али, није ли Христос једино ново под Сунцем, што каже Свети Златоуст? – Јесте. Зато је Атина данас пуна олтара „Непознатог Бога“, који се дао упознати.

Јелинизам је све оно што Свето Откривење није, и многостран је у стварности. Најпре, јелинизам је злоупотреба слободе и слободарство без Бога, те следствено одрицање учествовања у вечности и свесно опредељење робовању твари, тачније – целокупна прослава пропадљивог. Даље, јелинизам је зачарана празнина која нуди „здрав разум“ одрицања Бога на један леп, занимљив, узбудљив начин, кроз игру којој нема краја, лутањем кроз збркане изукрштане стазе подземља. Коначно, јелинизам је празник палог човека чији се грех велича, али и подржава, па чак и навија за његово понављање, сада и овде, опет и опет. Тако „богослов“ задојен јелинизмом тежи ка горњим узорима, свесно или несвесно, љубећи најпре или једино себе, склон је искорацима у све што је нецрквено, односно у све оно што Свето Откривење није, нити може бити. Сходно томе, јелинизам је смишљено истискивање правих вредности, а што се да у природи видети као подметање кукавичијег јајета, где сви у страху чекамо да видимо какво ће се птиче излећи и каква ће грабљивица од њега постати.

Савремени „богослови“
Једна светописамска личност која се сама намеће својим ставом и разумевањем у овај наш савремени српско-богословски круг је שְׁמְשׁוֹן [Шимшон], а сходно Старом грчком преводу, код нас је познатији као Самсон. Његово име веома је занимљиво јер је грађено од именице Сунце, са наставком који означава умањено значење, дакле – Сунашце. Сунашце је такође имао искушење слично јелинизму, које је у његовом случају потицало од једног суседног народа, Филистеја, највероватније пореклом из Мале Азије, а досељеном на приобаље од Тира и Сидона, до Ашкелона и јужније. Наиме, када је Сунашце хтео да се ожени, он је желео само ону која је била ван његовог народа, иако су га родитељи саветовали супротно, првенствено зато што је он био од Бога измољен, и под заветом נָזִיר [назир] назиреја, што значи посвећен, предан. Разговор између оца и сина се овако завршио, након што је отац покушао да га посаветује супротно његовој жељи:

וַיֹּ֨אמֶר שִׁמְשֹׁ֤ון אֶל־אָבִיו֙
אֹותָ֣הּ קַֽח־לִ֔י
כִּֽי־הִ֖יא יָשְׁרָ֥ה בְעֵינָֽי׃[3]

Али Сунашце рече своме оцу:

„Њу узмите за мене,
Јер је она праведна у очима мојим“ (Суд 14, 3).

Ове речи нам много казују о самом Сунашцу, а поврх свега да је он мера и образац, црквено речено „све и всја“, а народно „ведри и облачи“. А Бог ћути, нити га Сунашце помиње, нити Богом мери свој даљи живот, него је оно што је по њему добро – једино добро. Тако је и у савременом српском богословљу. Оно што неко сматра да је „праведно у очима“ његовим, то поставља за меру Цркви, сврставајући своје мере у звучне врсте попут разговора (гр. διάλογος), мучеништва (гр. μαρτύρια), или слободе (гр. ελευθερία). Да закључимо, самовољно и самољубиво срљање Сунашцево, које га је на крају довело до смрти, није мучеништво, него напротив, оно за шта српски народ каже: „Сам пао, сам се убио“, дакле инат.

Препричавање Сунашчеве приче изнова се понавља када год се, на позив да се доприноси предању Цркве, подметне ново кукавичије птиче, када год се српском богословљу наметну страна убеђења као темељ богословља, као на пример, учење о развитку (лат. evolutio). Но, Свето писмо је јасно, а зато што је јасно, није пожељно међу савременим „богословима“:

כֹּֽה־אָמַ֞ר יְהוָ֣ה צְבָאֹ֗ות
אַֽל־תִּשְׁמְע֞וּ עַל־דִּבְרֵ֤יהַנְּבִאִים֙ aהַנִּבְּאִ֣ים לָכֶ֔םa
מַהְבִּלִ֥ים הֵ֖מָּה אֶתְכֶ֑םb
חֲזֹ֤ון לִבָּם֙ יְדַבֵּ֔רוּ לֹ֖א מִפִּ֥י יְהוָֽה׃[4]

„Овако говори Господ над војскама:
Не слушајте речи пророка који вам пророкују,
Обмањујући вас узалудно,
Говорећи вам утваре ума свог,
Које нису из уста Господњих“ (Јер 23, 16).

Управо „утваре ума“, које нису од Господа, представљају оно чиме препознајемо савремене српске „богослове“, боље рећи обманослове, или пак, дословно из горњег стиха сходно јеврејској речи הֶבֶל [хевел], празнослове. Треба додати да је дослован превод: „утваре срца“ јер је לֵב [лев] срце, за писце Светог писма део тела којим се остварује Црква, заједница Бога и човека. Према томе, ако срце и ум не следују Господу, узалуд све, јер нема сагласја које спасава, односно остварене заједнице – Цркве. „Тако је Бог повређен, а савремена слобода осиромашена и позлеђена без потпоре истине“, каже Свети Владика Николај и наставља: „Но слобода, неосвештана истином и необлагорођена милошћу, нечиста је и сурова слобода. Таква слобода, као и свака светиња, осветљива је. Слобода се свети на тај начин што бежи из друштва људи који је развенчавају од истине и милости, и уступа место нежељеној диктатури и тиранији“.[5]

Сходно томе, јелинизам је развенчана слобода од истине Светог писма, и милости Божије, односно нарочито и свесно одрицање стварности да је Бог створио свет и човека, што је почетак неограниченог маштарења и измишљања, а плод њихових утвара ума, потпуно слободних од Господа.

Ова јелинистичка помама за оним што је ново, узбуђујуће, што искорачује из „учмале“ стварности Светог писма и предања, у нешто што нема трајну вредност, али сад и данас привлачи пажњу, у суштини јесте вапај за истицањем себе, а уједно и порицање заједнице, Цркве, и подсећа на Хегела и његову одушевљеност јелинском јединком (лат. individua). Српски народ је потпуно разумео ову појаву и опевао је речима: „Видела жаба да се коњи кују, па и она дигла ногу“. Истицање себе доводи до презадовољења собом тј. највећој празнини, и тако хрли суштој супротности од Тројичног Бога и савеза са Њим у Цркви. Свечовекољубиви Господ је премудро створио целог човека, крунишући га својим образом и подобијем, тим величанственим достојанством како би био у вечној заједници Цркви.

Псалтир опомиње да је потребно бити свестан и једне и друге стране постојања, те да не постоји средњи пут viamedia (лат.), него избор: пут богопознања у Цркви или пут „погубника“ (Пс 1,1). Тако једни „созерцавају дан и ноћ“ (Пс 1,2) תּוֹרָה [Тора] савете, учење Божије, док други следе „савете зликоваца“ (Пс 1,1). Коначно, када говоримо о слободи, разговорима и истини о стварању света и човека, важно је сетити се да на крају једног пута стоји живот вечни, а на крају другог безнађе. За неке, Господње речи су отрежњујуће:

„Држао сам вас за богове,
И синове Свевишњег све,
Међутим, умрећете као људи“ (Пс 82,5-6).

Вечна борба
Посебну пажњу треба обратити на то како су се Свети Оци понели према јелинизму, који је постао мерило образованог света, посебно у 4. веку. Сведоци смо да се оцима преписују различите особине, а посебно да се нису бојали ни науке ни философије, те су „сасвим смело користили Платона, стоике, Филона, Оригена, али се нису заустављали на њима, него су смело износили ‘црквену науку’“[6], што је тачно, али магловито. Прво и основно одређење Светих Отаца је њихов корен, који дубоко сеже у Свето Откривење, а најпре у Свето писмо. Дакако, ту нема ни магле и богословских заврзлама, него је то јасно „као бели дан“, што каже српски народ. Свети Оци су се школовали у јелинистичким установама и о томе нема расправе, али за разлику од наших савремених богослова, они се нису сагли под притиском лажних слободарских назора, те у Грчкој постали Грци, у Русији – Руси, а у Немачкој све само не православни „нови српски библисти“. Наравно, овo тужно преображење је могуће само уколико нечије „состојаније“ није укорењено у вечним истинама Светог писма, а богочежљивост је постала само чежња, слободна од Бога. Свети Оци нису слободни од Бога, они су у Богу слободни. Нема магле.

Са друге стране, Свети Оци били су преображени светлошћу Таворском, која преображава набоље и оспособљава, учвршћује, и то због вере њихове. Држање отаца је држање истина Светог писма које човека непоколебљивим изграђују, чине га да буде „као дрво засађено крај потока водних“ (Пс 1,3), плодоносно дрво које није „трска коју повија ветар“ (Мт 11,7). Сходно томе, Свети Григорије Назијанзин пише о свом образовању: „Као што смо начинили здраве лекове од појединих гмизаваца, тако смо из световне књижевности примили начела истраживања и расуђивања, док смо одбацили њихово многобожтво“.[7]

Дакле, преображење једне твари у другу је присутно, као из отрова у лек, али је богослов тај који има држање да одбаци све што је противно цркви и Богу. Ово преображење је плод молитве – сталне свесности заједнице – Цркве, и решености да се остане на правом путу богословствовања. На другом пак месту, Свети Григорије упозорава против „напуштања вере зарад моћи разума“[8], те против „коришћења философских истраживања, како би се уништила веродостојност Светог Духа“.[9] У обраћању младима који уче паганску књижевност, Свети Василије Велики је, неодричући да је исто вредносно, поставио питање у којој се мери може учествовати у таквом знању.[10] Свети Кирило Александријски је на више места упућивао на важност напредовања у знању (погледај мрава или пчелу и научи се од њих стваралачкој делатности, вредноћи), али да образовање прати „чврста вера, која неће дозволити да подлегнемо онима који нас преваром нападају“.[11]

Свакако, до ученика је колико ће се предати утицају образовања, те „продати веру за вечеру“ зарад савремених настојања и свега што налаже „култура“ (лат. cultus) обрађивање, усавршавање. Све у свему, ово је питање пута којим се ходи, односно циља према ком се иде. Онај који тежи црквеном усавршавању, свестан је вредности да је створен по образу и подобију Божијем и да је то његово држање. Свети Јустин Ћелијски то овако види:

Не можеш себе знати, тачно и истински знати, док себе не погледаш богочовечанским оком Цркве, док себе не измериш богочовечанском мером Цркве. Зато што ни наш ум не представља непогрешиво мерило и непогрешивог судију. Њему је неопходно да се добровољно принесе Господу Христу – Божанском Логосу, Божанском Уму, принесе кроз самоодрични подвиг вере, љубави и молитве. И онда ће га чудесни Господ у Богочовечанском телу Цркве своје преобразити, обновити, осветити, присајединити саборном богочовечанском уму Цркве.[12]

Ово је вечна борба предводнице јелинизма, која је хуманизaм тј. људскост, телесност, самовоља и охолост људска, против обожења и богочовечности. Уједно, ово је борба за Цркву или против ње. Тако, када Б. Пантелић говори о Цркви, то јест како он види шта Црква треба бити, он заборавља најважније од свега – Бога. Поменути види Цркву као друштвену заједницу верних у љубави, која се раскида када нема љубави.[13] Важније му је да нагласи да: „Црква није архијерејски сабор“[14], него да промисли о Богу који нас је позвао да се у Цркви преобразимо и осветимо. Управо ради оваквих „богослова“, који су без држања подлегли учењу које је слободно од Бога, важно је препознати стари корен, који даје нову траву, нови јелинизам српског искуства. Беспоговорно, треба се образовати, али најпре образом, а затим и у школама, Богу служећи, чувајући у срцу речи Светог апостола Павла: „Не будите робови људима!“ (1Кор 7,23).

Јелинизам и светосавље
Да закључимо, јелинизам је „смрдљиво буре које и најбоље вино поквари“, како једноставно, а тако јасно каже наш народ. Јелинизам је покварио и Обећани народ Божији када их је својим уображењима разделио на фарисеје, садукеје, зилоте и друге. Јелинизам развенчава човека од Бога и угађа савести празних људи, те је одважан да „поживотињи и позвери човека, али никако да га узвиси, или најмање усрећи“.[15] У српском православном искуству, јелинизам је све оно што светосавље није, зато што светосавље држи и вреднује живо сведочење заједнице Бога и човека у Цркви, следствено истинама Светог писма и Светог предања, уздижући тако „Цркву Бога живога, стуб и тврђаву истине“ (1Тим 3, 15). Зато је светосавље одувек препознавало кукавичја јаја и разбијало их о чврст камен вере, који је Господ Исус Христос, јер је светосавље свакодневно исповедање:

אֱמֶת־יְהוָ֥ה לְעֹולָ֗ם הַֽלְלוּ־יָֽהּ׃[16]

„Истина Господња је вечна. Хвалимо Господа! (Алилуја)“ (Пс. 117, 2)

Шта Лос Анђелес има са Београдом, односно шта самопорицање или богоодрицање има са богословљем и светосављем. И све и ништа. Све – јер дира у најсветије и најважније у нама – образ и подобије Божије, и ништа – јер нас не води у вечно живљење са Богом него у вечно питање, у вечно и болно самоумовање – Шеол. Ту и тамо, извију се лица у Мунков врисак, али и то пролази незапажено, јер данас једино слободарство ради слободе од Бога изазива дивљење. Управо зато, Лос Анђелес није једини град самопорицања. Много их је.

Опет, али укратко, развенчање од светописамских истина је срж новине, односно потпуно робовање. Даље, то је блаћење достојанства тј. самољубиво срљање оним што је праведно у „мојим очима“, односно вечни искорак у самопорицање. То је презадовољење собом које је преживљавање оним што се једино има – подметањем кукавичијих јаја. У зебњи од излегања туђег, али и од нових подметања, питамо – зашто и зарад чега, наше добро, истинито, светописамски проживљено и светосавско вино сипати у смрдљиво јелинско буре?

начно, помолићемо се речима мудре Српкиње Исидоре Секулић:

„Господе, помози ми. Осећам да ме наука кида од Тебе, да ме људско знање и рачунање природних закона Твојих вуче далеко од Тебе. Охолим се и ја истином која ми је испунила главу… Добро је што природа мирно трпи људска знања, и ради своја умења… Господе, Ти једини знаш чиме ће се охолити главе и језици људи који знају последње истине о великим тајнама природе и небеских ствари“.[17]

Димитрије Станојевић је мастер теолог

______________________________________________________________________________________

Упутнице:
[1] Tertullian. The Prescription Against the Heretics. Ch. VII.

[2] Никомахова етика, X.

[3] Biblia Hebraica Stuttgartensia: SESB Version., electronic ed. (Stuttgart: German Bible Society, 2003), Jdg 14:3.

[4] Biblia Hebraica Stuttgartensia: SESB Version., electronic ed. (Stuttgart: German Bible Society, 2003), Je 23:15–17.

[5] Николај Велимировић, Сабрана Дела, том 12,Химлестир, 1984, 37.

[6] М. Васиљевић, Слобода Отаца као Мартирија, http://teologija.net/sloboda-otaca-kao-martirija/.

[7] PG 36:508-9.

[8] PG 46:21.

[9] Исто.

[10] Види: St. Basil. Address to Young men on the Right Use of Greek Literature. 153.

[11] Стромата, 134.

[12] Јустин Поповић, Сабрана Дела, Београд, 1999, том 8-9, 222.

[13] Види: Кад се освестимо олупаћемо се о под, Интервју, Време, 29. август 2019. године, 18-21.

[14] Исто, 20.

[15] Николај Велимировић, Сабрана дела, том 10, 91.

[16] Biblia Hebraica Stuttgartensia: SESB Version., electronic ed. (Stuttgart: German Bible Society, 2003), Ps 117:2.

[17] Исидора Секулић, Изравнања, NeoPress, Београд, 2017.

Извор Нови Стандард