М. Танасковић: Неславан крај пропагандног филма Quo vadis, Aida
Филм „Земља номада“ режисерке Клои Жао о маргинализованој генерацији старијих Американаца који лутају западом САД у старим комбијима побједник је овогодишње церемоније додјеле филмских награда „Оскар“. Ово остварење тријумфовало је у три категорије: за најбољи филм, режију и за најбољу глумицу – Френсис Мекдорманд.
Посебну пажњу изазвало је проглашење најбољег филмског остварења године изван енглеског говорног подручја. Подсјетимо, ријеч је о категорији у којој су номинована и два филма са нашег говорног подручја: српски филм „Дара из Јасеновца“ и бошњачко остварење „Quo vadis, Aida?“ – филмови који су подијелили регионалну јавност, али и шире.
Међутим, побједу је однио дански филм „Још једна тура“, чиме је остварење редитељке из БиХ Јасмиле Жбанић, по многима и више него заслужено, остало без признања.
„Иако смо се сви прибојавали да би “Quo vadis, Aida?” могао добити Оскара из чисто политичких разлога, испоставило се да су ипак, као и прошле године у случају јужнокорејског филма “Паразит”, преовладали уметнички критеријуми“, рекао је за ИН4С књижевник и колумниста Марко Танасковић.
Он истиче да је овогодишњи добитник за најбољи страни филм, данска горко-слатка прича о четворици средњошколских професора који кроз дозирани алкохолизам покушавају да поврате изгубљени елан и опијеност животом, “Још једна тура”, Томаса Винтенберга, са маестралним Мадсом Микелсеном, вероватно најбољим светским глумцем тренутно, апсолутно заслужен лауреат у години која, вероватно из пандемијских разлога, није породила превише квалитетних филмова.
„Без озбира на то што је Оскар током последњих година изгубио велики део свог кредибилитета и међународног престижа, свакако је добро што је Јасмили Жбанић измакла већ виђена златна статуа. Бошњаци су се сигурно надали да ће са устоличењем Бајденове администрације добити повољан ветар у леђа од холивудског либералног естаблишмента, чиме би додатно ојачали већ најављени напад на дејтонске темеље Босне и Херцеговине и жељено укидање Републике Српске, али ипак се показало да и сребреничком наративу о лажном геноциду полако истиче пропагандни рок употребе.
Није помогло ни то што је велика губитница Хилари Клинтон неколико дана пред доделу Оскара позвала америчку публику да погледа “Аиду” и пружи подршку филму. Ипак би, када се све узме у обзир, било мало превише да чак два босанскохерцеговачка (читај бошњачка) филма добију Оскара у периоду од двадесет година (“Ничија земља” Даниса Тановића добила је Оскара 2002.), нарочито пошто се ради о земљи која практично нема никакву аутентичну кинематографију, већ се искључиво бави штанцовањем пропагандних, антисрпских остварења која за тему имају босански рат“, поручио је Танасковић.
Он је подсјетио да бивша комунистичка Југославија за свих 46 година њеног постојања није добила ниједног Оскара за најбољи филм са страног говорног подручја, иако је, како је истако, имала више него респектабилну кинематографију у свјетским размјерама, сијасет великих филмова и озбиљних редитеља.
„Било како било, овај неуспех “Аиде” велики је ударац за политичко Сарајево, али и за бројне београдске самозване интелектуалце из аутошовинистичких кругова, од Зорана Кесића преко Бојане Маљевић до Антонеле Рихе, који су недељама и месецима уназад водили кампању глорификације овог антисрпског кинематографског памфлета“, закључио је Танасковић у разговору за наш портал.
[table id=1 /]
Ин4с
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.