Александар Павић: Бурна времена се назиру на хоризонту

Западне силе су упозорене благовремено и дипломатски примерено од стране политичких и дипломатских представника Републике Српске и Русије да нови високи представник за Босну и Херцеговину неће бити прихваћен ако се са његовим именовањем не буду сагласиле стране потписнице Дејтонског споразума (став Републике Српске), односно ако његов избор не буде потврђен у Савету безбедности УН (ставови и Републике Српске и Русије).

Заправо, становиште и Српске и Русије је још принципијелније: обе сматрају да једној земљи чланици УН која претендује на сувереност, па још и на чланство у ЕУ (о томе колико је то реално, неком другом приликом), није потребан никакав страни тутор, звао се он „високи представник“ или како год било. Напротив, присуство страног тутора нужно сврстава ту земљу у категорију обичних колонија или протектората, неспособних за самостални живот и самостално одлучивање.

Поруке Запада

Као што је већ познато, политички Запад је ове ставове игнорисао и именовао Немца Кристијана Шмита за новог високог представника. Тиме је послао следеће поруке: 1. Западу није битно шта мисли један од три конститутивна народа Босне и Херцеговине; 2. Западу није битно шта мисли једна од пет сталних чланица Савета безбедности УН и једна од две најмоћније светске нуклеарне силе; 3. Запад Босну и Херцеговину сматра својим колонијалним поседом коме не намерава да дозволи самостални живот, развој и одлучивање; 4. Запад је спреман да прихвати, а вероватније и изазове нову кризу у БиХ, па тако и у целом региону, зарад сопствених (гео)политичких интереса.

Није без значаја питање: да ли је ово само нова показна вежба већ добро познате западне ароганције или свесно отварање нове балканске кризе. Ако је ово прво, онда је најважније остати чврст и не попуштати. Ако је ово друго, онда, осим наоружавања неопходном чврстином, ваља већ сад почети са припремама за најгоре. Јер, ко хоће дестабилизацију овог простора, има безброј полуга преко којих може да је покрене, а затим и распири.

То смо већ видели 1990-их, а видели смо и раније.

Ако је о реч о пословичној западној ароганцији, потребно је подсетити да Запад на то нема никакво право, нити било какво покриће за то.

Нема легитимитет.

„Демократски“ кредити из доба Хладног рата давно су потрошени. Током тог раздобља се још и могла заборавити ужасна и злочиначка западна колонијална прошлост, јер је алтернатива – међународни бољшевизам – аргументовано (мада не нужно и тачно) могла да се прикаже чак и гором. Уз то, рачунало се да се западни свет неминовно кретао у правцу све веће демократизације, све уређенијег тржишта, друштвеног и политичког живота, у складу са позитивистичким погледом на свет којем је просветитељско доба дало цивилизацијски печат и легитимитет.

А постојање глобалног идеолошког антипода је – сада је очигледно – терало западне елите да се представљају у много бољем светлу од реалног. Конкуренција, макар и идеолошка, истински је доносила општи бољитак. Међутим, није требало дуго после пада Берлинског зида пре него што су западне елите почеле да показују своје право лице, у облику безобалне глади за профитом и безграничне амбиције за светском доминацијом, по цену безобзирних берзанских и финансијских манипулација, нове милитаризације без преседана и оживљеног интервенционизма који је имао све одлике једног новог колонијализма.

Оног истог колонијализма који је донео масовно поробљавање, геноцид и отимачину широм земаљске кугле.

Мобилизација и одбрана
Масовне гробнице које се последњих недеља волшебно откривају у Канади чине само промил укупног броја скелета у западном колективном ормару. Шта би се тек пронашло кад би се мало дубље прочепркало испод горњих слојева земаљских површина канадског јужног суседа, самозваног светског „светионика демократије“, подигнутог на темељима масовног истребљења домородачког становишта и привреде засноване на робовласништву… И онда нам њихови дипломатски представници, попут сладуњаво-отужног Метјуа Палмера, држе лекције о „геноциду“.

Заиста, ароганција без покрића.

И то од потомака истребљивача америчких домородаца и оних који су једини у историји бацили атомске бомбе на цивиле, а затим и осиромашени уранијум. Неприхватљиво.

Ако је, пак, реч о свесној дестабилизацији, осим припремања за најгоре – макар се најгоре и не догодило – потребно је размислити о мотивима, ради што боље припреме.

Да ли се ради о: 1. већ опробаном западном рецепту изазивања рата зарад превазилажења још једне од периодичних кризи капиталистичког система; 2. систему „спржене земље“, у смислу да, ако већ не могу више да држим неку територију, онда бар нећу дозволити да мој супарник (читај Русија, а затим и Кина) има икакве користи од ње, без обзира на људску патњу коју будем произвео; 3. изазивању контролисане кризе ради новог геополитичког преуређења датог простора у складу са западним интересима; 4. уобичајеном гушењу побуне још увек непокорених локалних лидера или народа, тј. ономе што политички Запад обично назива завршавањем „недовршених послова“; 5. комбинацији ставки 1 до 4, или нечем петом (на пример, омеђивању нове блоковске поделе света, између блока под доминацијом западног „либералног тоталитаризма“ и блока који, под вођством Русије и Кине, тежи ка мултиполарности, с обзиром да је у западним центрима моћи схваћено да је прошао моменат кад је могуће реално размишљати о наметању „новог светског поретка“ баш целом свету)…?

Шта год да је у питању, једно је сигурно: бурна времена се назиру на хоризонту. И то не треба крити од народа. Напротив. Ту је рецепт Виктора Орбана посебно релевантан: знај ко си и шта си, за шта се бориш, које вредности заступаш – по његовом виђењу, хришћанске, традиционалне и породичне – око чега се може разговарати, а око чега нема компромиса. И мобилиши људе око те идеје.

Јер се ниједна заједница која иоле вреди без такве мобилизације не може ни одржати ни одбранити.

[table id=1 /]

Александар Павић / sveosrpskoj.com