Демократија је оруђе олигархије

Највећа превара, највећа утопија, највећа тиранија је демократија. Они тврде да их народ бира а не слушају народ. Они тврде да народ влада док га истовремено тлаче, газе и понижавају. Људима већ једном треба да постане јасно да не постоји никаква владавина народа, никада није постојала нити ће постојати.

Демократија је најчвршћи облик диктатуре где народом влада скривена олигархија преко гомиле медиокритета које народ “бира” на “слободним” изборима. Смешна је и сама помисао да би неко дозволио да му се власт и моћ одузму на изборима. У демократији хијерархија уступа место интересу. Људски односи су уговорни, рад је механички, човек је сведен на ниво животиње чија је једина филозофија “у се, на се и пода се”.

Државе су постале корпорације које организују наш живот тако да прође узалудно, у потрази за нечим што никада нећемо добити. Демократија је систем у коме су наши умови укалупљени, наши укуси формирани, наше идеје сугерисане од стране људи за које никада нисмо ни чули.

Демократија је одрицање од традиције, хијерархије, историје и удаљава појединца од породице, супружника, пријатеља, нације и отаџбине, од свега онога што може човека да укорени. Такав човек без корена, као пресађена биљка којој ново, бетонско тле не пружа довољно животних сокова, почиње да вене и да се суши. Попут опалог листа, трули и чека коначни крај, који никако да дође.

Способни и исправни људи никада власт не могу узети демократским путем. Демократији не требају поштени, нормални и способни људи. Довољно је погледати српску владу и скупштину па ће нам све бити јасно. Незналице, лажови, лопови, глупаци – највећи скуп медиокритета на једном месту. То, наравно, није само случај код нас, тако је свуда где постоји демократија као уређење. Олигархија се најбоље осећа у демократији. Ту су своји на своме.

Олигарси све своје поступке правдају тиме да су они позвани да шире пламен демократије до најудаљенијих делова земље и да је сваки, па и најгори, злочин оправдан јер се догађа у име људских права и у име народа. Звучи познато? Тако су се изражавали и комунисти који су све оправдавали класном борбом и интересима пролетеријата. Али све је то била шарена лажа јер је комунизам, као и демократија, оруђе олигархије.

Олигархија је унакажена форма власти аристократије, односно она се лажно представља као аристократија. У стварности она нема никакве везе са аристократским светоназором, једино шта интересује олигархију је згртање новца. У савременој политичкој мисли ово је “заборављено“, па се олигархија схвата као опозиција демократији.

Међутим, то је апсолутно нетачно јер смо већ видели да је олигархија створила демократију као своју основну полугу за успешну владавину над масама. Док се народ заноси мишљу да је променио нешто на изборима, његови изабрани представници одлазе на ноге олигарсима где примају инструкције за што успешнију пљачку и разарање целокупног друштва. Демократија је хаос у ком се олигархија најбоље сналази.

Олигарси себе представљају као безусловне родољубе којима су држава и народ изнад личних интереса, они су велике аскете, морални дивови, хуманисти итд. Но живот је ову идеализацију олигархије распршио, једнако широм света, па тако и код нас. Из овог незадовољства народа јавља се политички захтев за сменом елита, тј. стављање олигархије под контролу.

Једини начин да се олигархија развласти и да се сруши њена тиранија је уништење демократије као државног уређења и успостављање социјалне државе којој би национални и друштвени интереси били изнад личних. Тиме би се јасно показало да нико не може бити изнад Отаџбине и њених интереса. Свака држава пре или касније мора повести битку за потпуно уништење олигархије и свих њених пипака, зарад сопственог опстанка.

Након уништења олигархије доћи ће до стварања природне аристократије, тј. успостављања владавине најбољих међу нама. Једино је владавина најбољих међу нама гарант напретка једног народа и остварења његове улоге у овом свету. Демократија као оруђе олигархије је апсолутно неспособна да то оствари, она чак није ни прелазно решење ка том циљу.

[table id=1 /]

Иван Милић / Васељенска