Да ли можемо да се ослободимо наметнутих комплекса?

Шетајући улицом, остварујући контакте са многим људима можемо често да чујемо један израз који је постао, може се рећи један од доминантнијих. Реч је о комплексу или комплексима. Приликом комуникације, већина саговорника у складу са контекстом приче употребљава овај израз, желећи да одређеном саговорнику коме се обраћа укаже на комплексе.

Није далеко од истине да Срби поседују одређену врсту комплекса. Од када датирају и како је све почело нико не може са сигурношћу да тврди. Једино што можемо да тврдимо да су они постали саставни део нашег живота и нераскидив део међусобне комуникације.

Комплекси које имамо у себи, невезано да ли су наслеђени или наметнути, прелили су се на односе међу људима и извесно представљају наша осећања приликом одређеног излагања. Уз комплексе неизоставно иде и завист што нама као народу никако не мањка и чега имамо у изобиљу. У таквој комбинацији, таква сећања често се негативно одражавају на психу и карактер једне нације, што неминовно води до пропасти. Зато можемо слободно да их подведемо као изразито аутодеструктивна осећања.

Проучавајући повест нашег народа, као и његов културни развој можемо да приметимо да је код нас доминантна врста комплекса ниже вредности. Из њега касније произлази други комплекси који се међусобно допуњују и на крају дају једну целину. Комплекс ниже вредности, који нам је често у прошлости наметан, временом толико овладао нама да смо почели то да тумачимо као нешто потпуно природно и нормално. Данас многи Срби не дозвољају непријатељима да им говоре ствари које немају везе са истином, већ напротив сами себи пребацујемо оно за шта су нас оптуживали све у циљу неког могућег опроста. Имамо потребу да се извињавамо за имагинарне злочине, да потврђујемо историјске фалсификате који тврде да су Срби неписмена руља која је пала са неба у VII веку, да умањујемо властите жртве, да ништа нисмо подарили свету и да је божији жал што постојимо. У томе се буквално сви такмиче, од цркве, државе до академије наука. Сви имају јасан циљ, да се не повреде туђа осећања и да је најважније шта ће свет мислити о нама? Ако случајно неко са стране, ко не припада нашем етничком корпусу, искаже поштовање према нашим жртвама или великанима, ми му се куртоазно захвалимо док у себи мислимо ,, каква си ти будала, ми смо обична тиква без корена на брдовитом Балкану”. Са друге стране не треба да нас чуди, што смо за округлим столом, у преговорима само у последњих 100 година изгубили све што се могло изгубити. Непознавање властите културе и непоштовање властитих жртава нас је довело у ситуацију да се боримо за биолошки опстанак. Чак нам је и неколико пута током преговора указивано од стране великих сила да не могу други бити већи Срби од нас и да би требало да покажемо мало више поштовања према себи. Наравно, нико није постојао да то чује, а камоли да примени у пракси.

Одређени, наравно, комплексе усмеравају на другу страну. Тако, да ко се сећа филма ,,Три карте за Холивуд” сигурно зна за сцену на крају филма где се Срби деле у два табора и међусобно ратују. Ништа другачије није ни данас, само за разлику од филма, има више табора, самим тим имамо и више опција којој да се приклонимо. Понављајући и прихватајући наметнути образац, како смо нико и ништа- већински део народа свој властити идентитет је потражио у другим народима. Ако случајно емигрира у другу земљу, већ деца тог досељеника губе било какву везу са матичном земљом и постепено се интегришу у други народ. Вечито је тај неко бољи, супериорнији, културнији или узвишенији од нас. Стално ми имамо од некога нешто да учимо, по правилу од неких који нису баш заслужили својом репутацијом да држе слово, али наравно код Срба све пролази. Хајде да човек покаже неки степен разумевања ако дотична особа глорификује рецимо Русе, Енглезе, Французе или Американце и кроз неки културни и животни образац тражи неку врсту властите идентификације. Опет и ти народи су поред свих мана и врлина нешто подарили човечанству.

Имају неки какав- такав квалитет. Међутим, ићи у крајност и дивити се народима који су дериват твог народа, поклањати им језик, културу и територије, то је већ озбиљна дијагноза. Штавише, неки иду до те крајности да им се извињавају што су нас убијали. Не би они нас клали да ми њих нисмо изазивали, да се ми ту нисмо задесили или да ми нисмо први почели. То иде дотле да ми осећамо кривицу за сваку ствар која нам се догоди без било какве врсте критичке анализе. Не постоји никакво оправдање за све што смо доживели од народа који су се одвојили од србског стабла и кренули да граде идентитет управо на србским коренима. Њихов једини адут и јесте био принцип обрнуте психологије који је имао за циљ да код Срба развије комплексе ниже вредности који би убудуће додатно утицали на наш ментални развој. На крају ће нас терати да им се свако јутро и вече извињавамо што постојимо и да ако им сметамо можемо да се склонимо и на неку другу планету. Шта се десило са једним народом за само неколико генерација остаје прича за једну посебну врсту анализе. У сваком случају треба да знамо да уз комплексе иде фатализам, иде дефетизам, иде аутодеструкција, пасивност и пацифизам што неминовно доводи до изумирања.

Матија Мићић Бућић / Васељенска

[table id=1 /]