Имала је само девет година, девет превише за Српкињу…
меденица
Звала се Мирјана.
Некако превелико, рогобатно и озбиљно име за дете од девет година…
Помислио би неко када кажеш Мирјана Драгичевић да збориш о каквој стаситој и одраслој девојци, жени, мајци, а не од детету од тек девет година.
Ево, бил ко помислио на Мирјану Драгичевић, уснулог анђела што су три звери тог мрзног јутра ’92. отргли из мајчиног наручја, на прагу лепе, домаћинске куће у Доњој Биочи, на крик, урлик од Сарајева..?
Шумарком се па мирисним ливадама стизало до куће. Вирила је иза последњих грана, оголеле су биле већ, пуцале оне најтање на јутарњем мразу…или се Ради, мајци ти, учинило тако?
Тргла се, ал залуд, прекасно, зло је већ добауљало до куће.
Ђавоље се придворице примакле прагу- проклети били довека…зорили се увелико над закланом ти тетком што се љутнула на зору мислећи да мразом дивљају по гранама, кад…
Ево ти свећа, анђеле, гори пламеном праведника!
Мирно, без трептаја а брије преко Малог Зејтилника, можда баш као тог јутра, звончице, кад су те звери…
Толицко година за толики споменик, срећо! Толико име за прве увојке…
Таква судбина за дете, а деца не би смела умирати мученичком смрћу, сине!
Не би смела умирати! Не би смело под земљом имати више мира за њих неголи на њој, али за Србе је тако, моја Миро!
Вазда је тако, пиле! Мирјана Драгичевић би већ стасала то да зна, ал Мира није стигла…
Није стигла да дозове брата скривеног под креветом, док су је…
Није хтела да га дозива! Знала је шта би учинили брату када су њој учинили…
Убили су ти матер пошто су ти пререзали грло, сунчице!
Жива је, опоравила се од куршума што су сасули у њу, ал убили су је! Мртва је одавно.
Да бројимо колико је прошло од тог јутра ’92. када су тројица ђавољих накота навалила на тебе, држећи мајку да гледа…
Не могу, Миро, не љути се, не могу рећи шта су ти све учинили!
Знам да си дозивала мајку док те је други…не могу Миро моја, види како ти свећа мирује на ветру…
Онда си клонула, рече мајка. Трећу звер на себи ниси осетила, ал ђаво застао није.
Урлало је над телом мртвог детета. Урлао је на телу мртвог детета а мајка се мучена отимала животу проклињући га што не утекне од ње гледајући како те мртву…
Мало си била мртва, Мико моја, премало за Српкињу!
Није Србин никада довољно мртав, анђеле, зато нам ваљда под земљом и јесте лепше и комотније неголи на њој?
Можда би звери стале да си умрла како ваља, ал само си клонула и згасла.
Нису ти од урлика чули ропац, није довољно крви било по постељи да би могла тако лако умрети, тек онако да испустиш душу анђеоску док је трећа звер смењивала другу на…
Бије преко Сокоца, невестице јада, а пламен мирује- ни да макне! Заинатила се воштаница да догори…зато се смешкаш, је ли, анђеле..?
Не брини, сине, никада одговарали нису за злочин, ал Богу ће!
Живља си ти него што ће они бити за тих проклетих пустахија од живота, мила!
Животније је ово мало година уклесаних на великом камену но што ће зверима икада свитати и смркавати се…
Пуцали су ти у чело, мила, премало си, рекох, била мртва после свега, или су звери биле превише живе па су пуцали у себе верујући да тебе убијају?!
Мирјана Драгичевић- помислио би неко стасита млада, мајка већ, домаћица кућевног дома иза последњих грана и мирисних ливада о пролећу.
Мира Драгичевић, девет година, силована до смрти пред мајком па устрељена…
Мира Драгичевић, под земљом набубрелој од лешева- мирна и спокојна.
Правда за Србе дубоко је укопана у дроб благородне иловаче!
Родне су то године биле…запатило се Србља да се пожњети и поклати не може…
Вековима је тако! Ништа не успева боље од трупла Србина, а свака жетва богатија од претходне…
Девет година тек, анђеле- гроб ти је три пута старији, ево се па наживео скоро…
Мислила је мајка да то мраз ломи суварке, а…
Мислили су ђаволи да си мртва остала за њима, а ти се правила док не оду па да потрчиш мами…
Отишли су, не плаши се, неће те више нико повредити, анђелице.
Ево те див јунаци чувају на мртвој стражи, види колко их је…
Веруј, лакше је Србину под земљом неголи на њој!
Лажем те, мила! Лажем, да ако ти буде лакше, ал Мирјана би можда и поверовала у лаж, ал Мира, сеоско дете чистога срца…
Не знам, сине, кад ће мајка? Ваљда због брата још тиња, ал умрла је тог јутра са тобом отимајући се…
Праштај што рекох све, ал морао сам! Да си стасала у Мирјану…ал за Миром безгласно гори воштаница…
Није Србин, лепото, мртав ни када га гроб престара! Никад довољно мртав…
Живи смо још једино под земљом и у сећањима, док и њих земља не сатре па роде ко заборав пуки…
Имала је само девет година! Девет превише за…
Михаило Меденица/ИН4С
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
