Ђаци осмаци

Данас сам разговарао са 15-20 ђака једне основне школе. И, мало је рећи да сам остао у неверици.

Да се разумемо, ова времена у којима живимо можемо називати “погубним по нове нараштаје” из много разлога, али, ја ово стварно нисам могао ни да сањам.

Када сам у ту исту школу ишао, сви живи су ме у њој усмеравали на математику, јер сам стварно био неки таленат на државном нивоу, само се једна 24-годишња наставница усудила да мимо свих резултата “професионалне орјентације” (а и признања у виду сврставања у 20 нај-талената за математику у Србији) позове моју мајку и каже “Знате, можда је он у томе стварно добар. Али, немојте да дозволите да занемари писање”.

Прошло је много времена од тада. Тог дана се, иначе, у мојој кући водио разговор на тему “Заправо, сине… волиш ли ти ту математику?”, на шта сам ја, на запрепашћење свих, рекао “Пааа… и не баш толико да бих се целог живота њом бавио. Само ми је лака”. Уместо у “већ виђену” математичку, отишао сам у “обичну” гимназију, просто да ми остану две стазе, “природна” и “друштвена” као могућности и… Ето, у међувремену сам отишао на скроз другу страну од математичке (ма колико моји познаници кажу да сам бесплатан роман “Гвоздени пук” искључиво написао због математике – слушао сам неку кратку емисију о том пуку, они рекли математичку нелогичност (“били су једна стотина наше војске… на крају су добили једну петину највећих одликовања”) и… како сам одмах отишао до библиотеке да о томе нешто прочитам, а ништа живо нису имали да ми о томе дају ни у Универзитетској, ни у Народној – три године касније могу да дају коме хоће, истражио сам и написао књигу која им је фалила).

Елем, позове мене та иста наставница (на моје одушевљење) да као новинар посетим школску новинарску секцију. Није наивна секција, већ четири републичке награде добила за школски часопис. Ајд што ме позив одушевио, него се и једно посебно осећање јавило када сам закорачио у школску зграду у којој сам осам година провео, а тамо неки нови клинци, па и деца мојих школских другова, али и много нових ствари, нових људи и наставника. И моја наставница, јелте. Да л’ је било треме када сам ушао у учиоицу? Пааа.. Не бих о томе. Прво сам деци разделио слаткише, да нам прича буде слађа. А онда је све почело…

Мало сам се представио, мало то зачинио неким занимљивим детаљима из досадашње каријере као спортског новинара, мало им нешто читао, мало откривао важност чувања нашег писма, али и самог језика (неки од најмлађих, а окупљена су деца од петог до осмог разреда, не знају да смо и пре Јутјуб ере имали реч “клип”, па им било симпатично што то има везе са кукурузом и више никада Јутјуб неће посматрати исто), али када су на ред дошла њихова питања…

Најпре, треба ту да кажем да је на то наше дружење њих неколико закаснило јер су долазили са свог претходног часа, а међу њима се појавио и један старији момчић због ког су неке девојке удаљене од врата почеле да цокћу, лупају се наизглед неприметно по челу, са све оним “јој, не он…”. Притом, како дечко изгледа приличо модерно, чак и филмски лепушкасто, али има неко то мангупско држање, потпуно без зле намере закључим “аха, ове девојчице негодују јер он спада у оне не баш пријатне, можда чак и проблематичне”. Наравно, смео је да, тако са кашњењем, седне тек ако поделимо један колачић а ако паковање других раздели млађима од себе.

Углавном, када су почела питања, па и констатације, ја сам на моменте остао скроз затечен.

“Зашто многи новинари не маре за истину?”

“Одакле некоме право да, уместо да буде пример другима који нису новинари, некоме уништава живот?”

И док сам се ја, онако затечен, јер сам очекивао да ће бити само питања “с ким сте све радили интервју?”, “кажите нам неку цаку за добар текст”, сналазио како сам умео, цитирајући и неке речи блаженопочившег патријарха Павла, попут оних речених мојој мами “Када смо с истином, онда смо директно с Богом”, и још тако неке примере дивних људи који би могли и овим малим људима да послуже као смернице, онај “проблематични” се јави за реч.

“Знате, ја сам новинаре скроз другачије замишљао”, почео је. Гледам га, а он се замисли, па настави овако: “Ја сам почео да их доживљавам као неког ко живи од тога да лаже свет. А Ви сте показали и другу страну… Какви су, заправо, новинари?”.

Пришао сам и још један кекс поделио с њим, свестан да јесте описао неке од пошасти модерног новинарства. Али, нисам ни ја хтео на томе да се зауставим. И, било је важно да се баш ту – баш не зауставим, због њега и свих оних 15-20 клинаца који су упијали сваку реч попут сунђера.

“Има таквих, да. А има и другачијих. Има много тога ружног у овом свету, не само у новинарству. Али, има и она мени омиљена реченица, коју вас молим да запамтите више од било чега што сам вам причао данас: Добра на овом свету стварно има много више. Зло, просто, има бољи маркетинг”.

Кекс смо поделили, а онда су се подигле многе руке, јер су и петаци и осмакиње и нека ћутљива девојчица из прве клупе, и двоје из последње хтели да питају и ово и оно. А не зна се које је питање фасцинантније!

Није нам преостало много времена, учиниоцу смо морали да уступимо другој смени, а последње питање је било “Да ли је неко одбио да Вам да интервју?”

“Јесте, једном ми је један наш репрезентативац рекао да не може да ми да интервју. Тако је решио. Не због мене, из неког другог разлога, али је врло решено рекао ‘Не може’. Могао сам, да сам наставио да будем какав сам био до тад, да га у својој глави осудим, да га више никада не поменем, да реч о њему не напишем, да када будем једног дана имао ону књигу коју сам маштао да ћу написати – да поделим свим његовим друговима из репрезентације, а њему не. Али, њему сам дао две. Да може неког да обрадује”.

“И?!”, упита ме поглед тог девојчурка, а и осталих ђака.

“Јавио ми се недавно. Хоће да помогне да изађе моја нова књига. Сам се јавио. И извинио што се није јавио раније. Кажем вам, децо, Добра на овом свету има више. Само никада не треба одустајати од тога да га тражите у људима. А и какав би нам то живот био, да не верујемо у снагу Добра? Па, да… Живот без вере и није неки живот. Добра стварно има више. Зло стварно има само једно, бољи маркетинг. А ако будете читали мало више него што вас то школске лектире усмеравају, видећете колико је дивних начина да га побеђујете. Уосталом, овде смо се и скупили да бисмо видели каквих све стаза ка тим победама има”.

Насмејани смо се, а и сити колача растали.

И, имам утисак да ћемо се опет срести. Можда у неком тексту, можда у неком новом филму “Мора да ово није све” који су радосно потражили на Јутјубу после моје молбе да баш тај “клип” погледају и виде снагу љубави, а и најбитније одлике новинарства. А можда се сретнемо и на некој другој стази.

Верујте ми, и поред свих ужаса за које знамо, добрих клинаца има више. Много више.

И порадиће на маркетингу, видећете. Само да им ми, матори, не ломимо крила – већ намигнемо и кажемо пред лет “Па, хоћемо ли?”.

Јер, на то путовање са њима смо и позвани.

(Читамо се.
На некој од стаза, ако сте за борбу за Добро, јелте.)

фејсбук страница Дарко Николић