Пепе Ескобар: Верска мржња у корену сукоба Запада и Русије

У свеприсутној токсичној атмосфери когнитивне дисонанце натопљене русофобијом, апсолутно је немогуће унутар НАТО простора водити разумну дискусију о финијим детаљима руске историје и културе – то је феномен са којим се суочавам тренутно у Паризу, након дужег рада у Истанбулу.

У најбољем случају, који личи на цивилизовани дијалог, Русија се редукционистички своди на претеће, ирационално, вечито ширеће царство – попут много злокобније верзије античког Рима, ахеменидске Персије, османске Турске или могулске Индије.

Распад СССР-а пре нешто више од три деценије гурнуо је Русију три века уназад – у њене границе из 17. века. Русија се, историјски, третирала као секуларна империја – огромна, вишестрана и мултинационална. Све је то познато из историје која је данас прилично жива у руском колективном несвесном.

Када је „операција Z“ отпочела, био сам у Истанбулу – другом Риму. Провео сам добар део својих вечерњих шетњи око Аја Софије размишљајући о историјским корелацијама Другог и Трећег Рима – који је стицајем околности Москва, од како је овај концепт објављен почетком 16. века.

Православни апогеј
Касније, у Паризу, прогон у монолог деловао је неизбежно све док ме један академик није упутио на садржај, додуше веома извитоперен политичком коректношћу, који је објављен у француском часопису Историја.

Макар постоји покушај да се дискутује о Трећем Риму. Значај овог концепта иницијално је био религијски док није постао политички – обликујући руски нагон да се постане лидер православног света насупрот католичанству. Ово такође мора бити схваћено у контексту пансловенских теорија која су бујале током Романових, достигавши свој апогеј у 19. веку.

Евроазијство – и њених неколико варијанти – третира сложени руски идентитет двоструко, између истока и запада. Западне либералне демократије просто не могу да схвате да ове идеје – које обједињују различите врсте руског национализма – не имплицирају непријатељство према „просветљеној“ Европи, већ афирмишу различитост (о чему би могли више да науче читајући Жила Делеза). Евроазијство такође рачуна на тешње везе са Централном Азијом и неопходна савезништва различитог интензитета са Кином и Турском.

Запањени либерални Запад остаје талац вртлога руских слика које не може правилно да растумачи – од двоглавог орла који симболизује руску државу још од Петра Великог, преко кремаљских катедрала, цитаделе Санкт Петерсбурга, уласка Црвене армије у Берлин 1945, деветомајских парада (при чему ће она следећа бити нарочито значајна) и историјских фигура од Ивана Грозног до Петра Великог. У најбољем случају – а ту говоримо о „стручњацима“ академског нивоа – све наведено идентификује се као „китњасто и слуђено“.

Хришћанска подела
Наводно јединствени либерални Запад не може се схватити ако заборавимо како је, историјски, Европа такође двоглава звер: једна глава може се пратити од Карла Великог све до грозне бриселске еврократске машинерије, док друга потиче од Атине и Рима, и преко Константинопоља (Другог Рима) стиже све до Москве (Трећег Рима).

За православце, латинска Европа је хибридни узурпатор који проповеда ишчашено хришћанство које се позива искључиво на Светог Августина, практикује апсурдне обреде и запоставља Свети Дух. Европа хришћанских папа изумела је оно што се сматра историјском хидром – Византију – при чему су Византинци заправо били Грци који су живели под Римским царством.

Западни Европљани сматрају православље и хришћане Истока (подсетимо се како их је Запад пустио низ воду у Сирији пред ИСИС-ом и Ал Каидом) као сатрапе и шверцере – док православци виде крсташе, тевтонске витезове и језуите као варварске узурпаторе посвећене освајању света (у чему су, морамо приметити, у праву).

Према православном предању, главна траума је Четврти крсташки поход из 1204. године у којем је трајно уништен Константинопољ. Франачки витезови успели су да рашчерече највеличанственију метрополу тадашњег света, која је окупљала сва богатства Азије.

Била је то дефиниција културног геноцида. Такође, испало је да су Франци били у савезу са ноторним серијским пљачкашима: Венецијанцима. Не чуди што се од те историјске раскрснице надаље уврежио слоган: „Боље султанов турбан него папина митра“.

Наиме, још од 8. века, Каролиншко и Византијско царство били су у de facto рату дуж гвоздене завесе од Балтика до Медитерана (упоредити са настајућом новом гвозденом завесом у Хладном рату 2.0). Након варварских инвазија, нити су говорили истим језиком, нити су практиковали исто писмо, обреде или теологију.

Кијевски расцеп

Битно је напоменути да је овај расцеп задесио и Кијев. Запад је био католички – са неких 15 одсто гркокатолика и око три одсто Латина – док су центар и исток бројали око 70 одсто православаца, који су стекли хегемонију у 20. веку, након елиминације јеврејске мањине, углавном од стране СС дивизије „Галиција“ – претече украјинског батаљона „Азов“.

Константинопољ, чак и у фази опадања, успео је да изведе префињено геостратешко завођење Словена, рачунајући на Велику московску кнежевину, насупрот католичкој пољско-литванској комбинацији. Пад Константинопоља 1453. године навео је Москву да осуди издају Грка и византијских Јермена јер су се окупили око римског папе, који је очајнички желео поновно уједињење хришћанства.

Након тога је Русија конституисала себе као једину православну државу која није пала под османску доминацију. Москва себе третира – попут Византије – као јединствену симфонију духовне и световне власти.

Трећи Рим постао је политички концепт тек у 19. веку – након што су Петар Велики и Катарина Велика драстично увећали руску моћ. Ту су спојени концепти Русије, Царства и православља. То увек имплицира да је Русији потребно „блиско иностранство“ – што асоцира на визију руског председника Владимира Путина (која иначе није империјална него културна).

Како је огромни руски простор вековима у константном покрету, то такође имплицира централну улогу концепта опкољавања. Сваки Рус је веома свестан територијалне рањивости (подсетимо се, за почетак, Наполеона и Хитлера). Једном када се западна крајина прегази, пут је лак све до Москве. Зато се ова веома нестабилна линија мора штитити, а актуелна корелација прети да претвори Украјину у домаћина НАТО база.

Напред, на Одесу!

Са распадом СССР-а, Русија се нашла у геополитичкој ситуацији коју је последњи пут искусила у 17. веку. Спору и болну обнову предводила су два фронта: КГБ – касније ФСБ – и православна црква. Интеракције највишег нивоа између православног клера и Кремља вршио је патријарх Кирил – који ће касније постати Путинов министар верских питања.

Што се тиче Украјине, она је постала de facto протекторат Москве још 1654. Споразумом из Перејаслава превазиђено стратешко савезништво, била је то природна фузија, коју су две православне словенске нације спроводиле јако дуго.

Украјина је тада ушла у руску орбиту. Руска доминација ширила се све до 1764, када је последњи украјински хетман (главнокомандујући) званично смењен од стране Катарине Велике: тада је Украјина постала покрајина Руског царства.

Како је Путин појаснио ове недеље: „Русија не може да допусти настанак антируских територија око своје државе“. „Операција Z“ ће неизбежно обухватити и Одесу, основану 1794. од стране Катарине Велике.

Руси су у то време управо истерали Османлије са северозападних обала Црног мора, које су некада успешно контролисали Готи, Бугари, Мађари, а потом Турци – све до Татара. Одесу су, у почетку, настањивали – веровали или не – Румуни који су након 16. века од стране османских султана охрабривани да се ту населе.

Катарина је одабрала грчко име за град – који у почетку уопште није био словенски. Веома налик на Санкт Петерсбург, који је век раније основао Петар Велики, Одеса никада није престала да флертује са Западом.

Цар Александар I одлучио је почетком 19. века да Одесу претвори у велику трговачку луку – развијену рукама једног Француза, војводе од Ришељеа. Украјинско жито је почело да стиже у Европу баш преко луке у Одеси. До почетка 20. века, Одеса постаје истински мултинационална, привукавши, између осталих, и генијалног Пушкина.

Одеса није украјинска: она је нераскидиви део руске душе. А ускоро ће је стазе и тумбања историје поново вратити тамо: у форми независне републике, као део новоруске конфедерације или као део Руске Федерације. Народ Одесе ће одлучити.

Превод Владан Мирковић/Нови Стандард

БОНУС ВИДЕО: