Влада Шпаније: Вантелесна оплодња о државном трошку и женама без партнера, лезбијкама и трансродним особама

Шпанска влада је омогућила вантелесну оплодњу о државном трошку и женама без партнера, лезбијкама и трансродним особама.

„Ниједна” – натпис је на билборду у улици Серано у центру Мадрида у оквиру кампање која поручује, пре свега младима, да ниједна жена не сме бити жртва „физичког, сексуалног и вербалног насиља”.

Кредо „Ниједна” описује и бројне друге програме и законе прогресивне шпанске владе, која је борбу против дискриминације уврстила у своје најважније циљеве. Социјалисти премијера Педра Санчеза и њихов коалициони партнер, левичарски Подемос, одлучили су да ће држава финансирати вантелесну оплодњу за све жене које то желе, укључујући Шпанкиње без партнера, лезбијке, бисексуалке и трансродне особе које могу да роде (рођене као жене).

Ин витро је у Шпанији покривен државним здравственим осигурањем, али је 2014. тадашња конзервативна влада Народне странке (данас на власти у граду Мадриду) забранила да се из јавних фондова финансира ин витро уколико пацијенткиња није хетеросексуална жена с партнером.

„То што немате мушкарца није медицински проблем”, поручивала је држава, одбијајући да плаћа ин витро за жене које у последњих 12 месеци нису имале секс с мушкарцем без контрацептивних средстава.

Забрана на државном нивоу важила је до пре неколико месеци мада су покрајине могле да из својих буџета издвоје новац за све жене. Захваљујући новом закону, то више није ствар добре воље региона, већ право доступно у целој Шпанији.

У Мадриду није редак призор да се изнад радњи или с тераса вијоре ЛГБТ заставе, посебно у четврти Чуека, где је и знак за станицу метроа у боји дуге. ФЕЛГТБИ+ је једна од најзначајнијих ЛГБТ организација и годинама је тражила да се вантелесна оплодња омогући свим женама које испуњавају друге услове (године и здравствено стање).

„Борили смо се да вратимо наша репродуктивна права осам година, то јест откако је Народна странка одлучила да нас искључи из тога. То је био наш захтев за владу и задовољни смо резултатом”, истиче Паула Иглесијас, потпредседница организације ФЕЛГТБИ+.

„Тих ранијих година репродуктивна права претворена су у привилегије, па су жене без партнера, лезбијке, бисексуалке и трансродне особе које могу да роде морале да иду на ин витро приватно ако су имале пара. Срећом, овај нови закон значи крај дискриминацији.”

У Србији је и женама без партнера (не улази се у њихово сексуално опредељење) дозвољен ин витро, али у пракси то не функционише. Банка репродуктивних ћелија званично постоји, али не ради јер нема донора, па жене без хетеросексуалног партнера и даље одлазе у иностранство. Српске организације за заштиту ЛГБТ права и удружења за промоцију вантелесне оплодње сматрају да би банка репродуктивних ћелија прорадила кад би донорство почело да се промовише и плаћа. Недавно је стигла вест да ће Србија почети да увози дониране репродуктивне ћелије, и то управо из Шпаније, где такве банке увелико функционишу. У пиринејској краљевини су и истополни бракови признати још 2005, као и право припадницима ове заједнице да усвајају децу.

Хосе Вела из организације „Когам” истиче добре стране шпанског система, као што је и право припадника ЛГБТ заједнице да у случају ризичног секса у државној болници добију лек који делује антивирусно и спречава настанак ХИВ-а. Ипак, наш саговорник додаје да се ова мањина и даље суочава с тешкоћама.

„Дискриминација почиње у школи, где деца исмевају хомосексуалност, па млади одрастају са схватањем да треба да се стиде ако су геј. У закону смо сви заштићени, али у пракси наилазимо на хомофобне људе, посебно у унутрашњости земље, и ту често ништа не можемо. Хомофобни банкари могу да одуговлаче с одобрењем кредита све док се не прода стан који сте желeли да купите и управо се то и мени догодило”, истиче Вела.

Са зграде Министарства за једнакост вијоре се застава дугиних боја и ружичаста застава с натписом „Желимо да будемо живе”. То је апел у борби против породичног насиља. На предлог овог министарства влада је недавно усвојила закон који женама с јаким менструалним боловима и тегобама дозвољава два до три дана плаћеног одсуства месечно. Закон, који ускоро треба да буде усвојен и у парламенту, предвиђа и да девојке од 16 или 17 година више не морају да имају дозволу родитеља да би отишле на абортус, као и да жене добијају право на боловање после побачаја. Намерни побачај је дозвољен до 14. недеље и покривен је државним осигурањем. Ипак, многи лекари у државним амбулантама и болницама одбијају да изврше абортус, позивајући се на приговор савести, да би онда исту интервенцију извели у приватној пракси.

Због тога је и Лаура, која проводи недељно поподне играјући се с трогодишњом кћерком Хулијетом у парку Ретиро, скептична кад је реч о брзим променама. Иако подржава напоре владе, сумња да ће реформе одмах заживети.

„Ја радим у мултинационалној компанији, где жене и мушкарци немају исте плате. Готово сви наши директори су мушкарци. Једно је закон, а друго пракса и зато мислим да ће и право на одсуствовање кад вам је лоше током циклуса остати мртво слово на папиру у многим фирмама”, истиче Лаура.

„Ми саме Чамбери” је организација која се бори да антидискриминаторни закони не остану мртво слово на папиру. Просторије овог удружења облепљене су плакатима који позивају жене на протесте против „мачистичког насиља”. Анхелес Перез из „Ми саме Чамбери” истиче да подржава све поменуте законе, посебно закон који је усвојен пре неколико дана и који је одредио да је сваки секс без сагласности – силовање. Овај закон је донет под утицајем случаја од пре неколико година кад је више мушкараца, познатих као „Чопор”, групно силовало девојку од 18 година у Памплони. Јавност је била згрожена првостепеном пресудом, која је гласила да то није било силовање јер је девојка била „пасивна”. Сад је сваки секс без сагласности силовање, па жена не мора да ризикује да је напасник испребија или убије да би доказала да је била силована.

„Овај закон је велики напредак после случаја ’Чопор’. Највећи проблем у Шпанији је образовање. Потребно нам је боље образовање да бисмо научили младе како да се понашају према женама”, објашњава Анхелес Перез.

У парку Темпло де дебод многи средњошколци и студенти се у купаћим костимима сунчају на травњацима. Као и у Ретиру, и у овом парку једни поред других седе двојица мушкараца који се држе за руке и традиционалне породице с малом децом.

Двадесетпетогодишња Елса је између два дрвета разапела лежаљку за љуљање и чита материјал за докторат из оптике. Она верује да се с поменутим новим законима ствари крећу у добром правцу:

„Мислим да и даље наилазимо на примере неравноправности, али и да идемо у правом смеру. О томе говори и чињеница да имамо и читаво једно министарство које се бави једнакошћу. Ми Шпанци смо углавном опуштен народ и не смета нам шта други раде ако то нас не угрожава.”

Текст је написан у оквиру пројекта делегације ЕУ у Србији „Пулс Европе”

ИН4С

Бонус видео