Абортус у САД – паушалне неистине за распиривање мржње

Америку је 24. јуна задесио потрес до сада невиђених размера – Врховни суд повукао је граничну пресуду у случају „Роу против Вејда”, којом је 1973. абортус легализован на савезном нивоу.

Откако је почетком маја процурио нацрт одлуке која је данас објављена, либерални кругови су у паници, а феминисткиње огорчене, па су незадовољство исказали протестима, нападима на центре за помоћ трудницама, скуповима испред кућа судија Врховног суда, па чак и покушајем убиства судије Каваноа.

Домаћи медији такође су много писали о томе – нажалост, углавном ширећи неистине и полуистине. Наиме, није истина да ће се повлачењем пресуде укинути „право на абортус”, већ се оно враћа под надлежност појединачних држава, при чему би 22 увеле ограничења абортуса, а 24 задржале либералне законе о абортусу (од тих, пет држава је већ усвојило екстремно либералне законе о абортусу). Плашење јавности „терором фанатичне религиозне мањине и привилегованих мушкараца”, што смо имали прилике да читамо, смешно је и малициозно, нарочито ако знамо да је за легализацију абортуса гласало седам од девет белих мушких судија Врховног суда, док је данас другачију одлуку донео суд у ком су и жене (Порториканка и белкиња) и црнац. Како је то онда терор „белих супрематиста” и „привилегованих мушкараца”?

Није се презало ни од изношења неистина, попут нетачних навода о судији Брету Кавану, који је ослобођен оптужби да је као студент напаствовао колегинице будући да нису доказане и засноване су на усменим тврдњама наводних жртава, од којих је једна касније признала да је лажно тврдила да је силована.

Следећа ставка подложна манипулацији јесу бројке о мишљењу јавности. За разлику од навода које смо могли прочитати у медијима (нпр. да је 58 одсто људи за „право на абортус”, а 28 одсто против), једна „Галупова” анкета показује да готово половина жена у САД подржава право на живот, друга да је шест од 10 Американаца за ограничење абортуса на први триместар. Према Истраживачком центру „Пју”, само 19 одсто Американаца жели неограничен приступ абортусу до самог порођаја, без изузетака или ограничења. Ако је половина америчке јавности за абортус, а друга половина за право на живот, не може бити говора ни о каквом „терору фанатичне религиозне мањине”, нити можемо рећи да „већину у суду и даље чини мањинска Америка”. Само зато што неко има супротан став према неком питању, нипошто не значи да је фанатик, а да не помињемо етикету „религиозности”. Како су то организације „Феминисткиње за живот”, „Pro-Life Alliance of Gays and Lesbians”, „Secular Pro-Life” и сл. – религиозне?

Рећи да ће повлачење пресуде у случају „Роу” „вратити Америку пола века уназад” може само онај коме су циљ подизање панике и застрашивање. Преиспитивањем те одлуке Америка заправо прави корак напред, у складу с најновијим научним достигнућима. Наиме, пресуда је донета пре шире употребе ултразвука и великог развоја фетологије, као и пре настанка пренаталне и перинаталне психологије. Нова научна сазнања о психофизичком развоју фетуса недвосмислено говоре да је то особа, а не „део мајчиног тела”. Повлачење случаја „Роу” било би исправљање историјске грешке и неправде једнако према страдалим бебама, као и њиховим мајкама.

Превише жена каже да нису биле довољно информисане о абортусу, те да не би донеле ту одлуку да су знале шта то заиста подразумева. Жене имају право да буду обавештене о свим аспектима сваке процедуре која им се предлаже како би донеле најбољу одлуку за себе. Тиме што скривамо истину о абортусу и дехуманизујемо нерођене бебе чинимо неправду према женама за чија се права тако гласно залажемо.

Такође, у медијима читамо да поборници права на живот „само желе да се деца роде”, а није их брига за њих након тога, што је изравна лаж. Зато заговорници абортуса показују како им је стало до жена, па су у знак протеста због одлуке суда у протеклих 46 дана вандализовали, уништили и запалили чак 52 центра за кризну трудноћу, где труднице добијају бесплатан преглед и ултразвук, потрепштине за бебу, упуте за лекара и трајније врсте помоћи, као што су едукација и проналажење посла.

Црне бебе абортирају се скоро пет пута више него беле. Иза подршке лакшем приступу абортусу сиромашним женама друге боје коже стоје еугеника и расизам, који сежу до оснивача Планираног родитељства Маргарет Сангер. А иза става да је женама неопходан абортус стоји мизогинија која каже да су жене неспособне да уз бебу заврше школу, изграде каријеру и воде испуњен живот. Прави феминизам зна да су жене довољно способне, паметне и јаке да уз бебу ураде све то, а задатак друштва је да им у томе помогне.

Нажалост, једностран приступ извештавању у домаћим медијима значи да читаоци нису обавештени о мноштву „пролајф” организација у САД које већ деценијама помажу женама у кризној трудноћи, а последњих недеља се још интензивније спремају управо за овај тренутак. Они знају да се њихов посао овде не завршава, већ тек почиње, и обећавају да ће повећати напоре како би наставили да помажу женама, деци и породицама. Абортус сада неће нестати, али ће барем много мање беба страдати у мајчиној утроби, а на нама је да изградимо такво друштво где ће свака беба бити добродошла.

Преводилац, коуредник српске странице портала „iFamNews.com”

МСР Марија Стајић/Политика

Бонус видео