Мање пуцај, више туц..! илити о антиципативној динамици Цанета Партибрејкерса

Не улазећи у расправу да ли су рокенрол и православље спојиви или неспојиви (што иначе мислим), ред је да кажемо коју и о лажном моралу оних који вулгаризме стављају са три тачке као у овом наслову, али зато немају проблем да прихвате „дерадикализацију религије“ по узору на моделе касног ДДР-а из периода Лотара де Мезјера (за оне који не знају ко је овај хугенот из Берлина, нека се распитају ко је политички ћале Ангели Меркел). ОК, можда је наслов мало претеран, па и предугачак, јер сигурно да не знате шта је „антиципативна динамика“, осим ако нисте читали Нушићеве комедије или слушали лажно предавање лажног доктора чисте философије Милорада Цвијовића.

Као што не знате то, не бисте могли са јасном етимологијом ни да објасните појам „Римтутитуки“-ја. За млађе генерације, које то не знају, поменути „Римтутитуки“ био је „антиратни пројекат“, односно квази-бенд из Београда, који су чинили чланови група Партибрејкерси, ЕКВ и Електрични оргазам. Бенд је формиран током потписивања петиције против мобилизације. Бенд је планирао да сними албум, али је објављен само сингл Слушај ‘вамо, са две верзије. Занимљиво је да су песме снимане у Пинковом музичком студију, а пуштане преко Б92. Промоција сингла одржана је 2. марта 1992. године у Музеју Југословенске кинотеке, а бенд је представио такозвану антиратну поруку С.О.С. — Не рачунајте на нас. Следеће 1993. године у септембру, бенд је са загребачком групом Вјештице наступио у Прагу и Берлину.

За оне који то не знају то је период најжешћих сукоба у Босни и Херцеговини, када су прекодрински Срби покушавали да опстану, а били су изложени офанзивама како муслимана, тако и Хрвата. Да не спомињемо сада санкције и хиперинфлацију у Србији, што је сигурно познатија тема од улоге страних обавештајних структура у разбијању СФРЈ.

Но, заједничко за лажног доктора Милорада Цвијовића и Цанета Партибрејкерса је у томе да се „разумеју и оно у шта се не разумеју“. Рецимо Цане Партибрејкерс се поред мобилизације и политике, разуме и у Православље, што му се признаје са највиших врхова нашег клира.

Као што је Зоран Костић Цане, који приватно воли да се хвали да је у сродству са Гаврилом Принципом на путу да постане попут Милана Ст. Протића професионални рођак славних предака, тако и поменути пројекат „Римтутитуки“ чини се да добија нову афирмацију скоро три деценије после.

То се види из Цанетовог интервјуа (https://balkans.aljazeera.net/teme/2015/11/16/cane-tuda-rana-manje-boli ) из 2015. где се хрватски ратни наратив у потпуности прихвата (Вуковар и све уз то…), па Цане вели о Вуковару: „Увек је фрка кад видиш неки разрушен град, кад видиш да се нешто дешава, а да нико не зна због чега.“

Код Цанета није дакле било преумљења и 2015. у интервјуу и даље је за пројекат “Римтукитуки” из 1991. који је саботирао ратне напоре прекодринских Срба, а неко ће можда рећи и да је ширио дефетизам и непријатељски наратив.

Кључни стих поменуте антиратне акције био је МАЊЕ ПУЦАЈ, ВИШЕ ТУЦАЈ! Овде се само поставља питање да ли је вулгаризам туцање или пуцање. Постоји и недореченост. Ако не треба пуцати, кога треба туцати? И потпитање. Зашто и колико дуго? Ако је Чарлсу Буковском дозвољено да користи вулгаризме, ваљда можемо и ми да опсујемо. Рецимо ако опсујем Цанета да ли сам мањи православац.

Можда ми престрого судимо. Србима се намеће да све забораве и ко је био ко, и ко је био где… Можда онда, да ипак шерујемо оно што објављује Патријарх Порфирије о свом пријатељу Цанету (https://www.novosti.rs/c/drustvo/vesti/1113724/patrijarh-porfirije-instagram-cane-partibrejkers ) и да опростимо „на младос` лудос`“ другу Костићу његова друговања са „антиратним пројектима“.

За крај још мало антиципативне динамике само за оне пуританце, који се најеже на реч туцање, али им је прихватљиво када Цане, рођак Принципа Гаврила распали овако:

„Као што знамо, читаву цивилизацију и човека покреће жеља за осветом, то је ср*** у људској природи, у људском бићу – стално му је неко други крив за нешто. Увек је све ОК док може да именује неког другог осим себе за то. Ко зна шта ће се дешавати тако како смо сви кренули. Због нашег сиромаштва стално ћемо да размишљамо о егзистенцијалним стварима, нећемо да додирнемо неку вертикалу па да будемо духовнији, него ћемо само мислити шта нисмо могли да урадимо, а шта ћемо да урадимо кад буде прилике. То је праисконска потреба човека да отима од другог – све шта је имао, отео је од другог, а све што је створио, није знао да сачува. Ми на овим просторима сувише смо мали, а мислимо да смо неко и нешто. Ми смо монета за поткусуривање. Ми смо мало камење у односу на велике стене и громаде у односу на нешто што ће се десити, а десиће се преко наше грбаче. Ми испаштамо, као било која сиротиња, као што људи сад немају посла, тешко живе јер су сви закони направљени да се озакони безакоње. Нас нико ништа није питао нити ће икад више да пита.“

Можда је дошло то доба „антиципативне динамике“. Лажне дипломе, лажни ауторитети у православљу, лажне вести лажних пророка, лажни морал. Једино је стварно „туцање у главу“ анестезираног народа. Доста више туцања. Нисмо глупи.

Горан Игић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: