Уметност преговарања Аце Србина или Ништа за нешто

Има већ скоро седам година како АV води преговоре са шиптарским властима у Приштини, и то потпуно безуспешно, бар кад је реч о интересима наше земље

Кад неко дуго ради посао у коме нема никаква успеха, а од њега никако не одустаје, може се претпоставити да му и није циљ да га заврши како је предвиђено, већ нешто друго што посматрачу са стране није доступно… и схватљиво.

Има већ скоро седам година како АV – најпре као потпредседник Владе, затим, њен председник, и, коначно као председник Републике – води у име државе Србије преговоре са шиптарским властима у Приштини, и то потпуно безуспешно, бар кад је реч о интересима наше земље. Куд је све ишао, с ким се све није састао и разговарао о Косовском питању, колико је државног новца потрошио и – ништа!

А за све то време готово да нема прилике да ове „преговоре“ не описује нашој јавности као веома тешке услед непопустљивих ставова приштинских преговарача с једне стране и недовољних напора незаинтересованих посредника из Европске уније с друге – како би шиптарске представнике приморали на попуштање и омогућили постизање обавезујућег и трајног споразума.

Запомагање Аце Србина због таквог стања у преговорима траје од 2013, његове најаве да ће ускоро – тек што није – обзнанити свој план за свеобухватно решење Косовског питања – али месеци и године пролазе а да се од свих Вучићевих најава и обећања не дешава баш ништа што би бар наговестило наду о завршетку преговора и повољном исходу за Србију.

Како нису сви народни посланици чланови Српске напредне странке или неке од њених коалиционих партнера, а нити су сви опозиционари – бојкоташи – то би се могло очекивати (бар од оних неколико који још мисле својом главом) да се АV – као неспособан преговарач са Шиптарима и Европском унијом замени другим, вештијим и успешнијим.

Можда је, ипак, најнеобичније што се још нико још није сетио да упита Ацу Србина како је замислио да оствари своје садашње животно опредељење о приступању Србије Европској унији (коме се, иначе, у својој радикалској младости веома оштро одупирао)?

Сви страни изасланици доносе му јасну поруку да Србија не може постати чланица ЕУ ако не призна републику Косово, док је он сам – када је проглашен за председника Републике – положио заклетву да ће „поштовати целовитост територије Србије, која подразумева и Косово и Метохију у њеним границама“.

Хоће ли се ње придржавати или ће остати у историји записан (најмање) као кривоклетник?

Војислав М. Станојчић / Стање ствари