СЕЋАЊА ЈЕДНОГ КРАЈИШКОГ ДЕЧАКА

Сви ми имамо своју причу везану за догађај прогонства.

И ја се врло добро сећам као седмогодишњак како нас је у Бенковцу пробудила треска од детонација и како мама и тата искачу из кревета и стављају мене и брата под шток од врата… Како тата одлази на положај а нас троје трчимо преко пута у подрум од стамбене зграде где се накупио сав комшилук… Како нема струје и не раде телефони и нико не зна шта се дешава па свако прича те пао Книн те Хрвати улазе у Бенковац… Како народ из бенковачких села пролази кроз град и унезверен не зна куда се упутио, само даље од линије која је пукла… Како комшије избацују вероватно тоне кромпира из тракторске приколице како бисмо могли ући у њу и кренути…негде…

Како мама закључава кућу мислећи да се враћамо за који сат, евентуално сутрадан а ни дан данас се нисмо вратили…. Како смо 12 дана били у колонама кроз Лику и Босну до Србије… Како деда одбија да једе па му мама на силу гура згњечену јабуку у уста…како неки Личани нама Далматинцима дају пршута у замену за мало кромпира….како код тог крвавог Босанског Петровца пуче глас “ево Турака” па народ поискака из својих приколица и растрча се којекуда; па онда спаљена возила од авионског напада и мртва баба која лежи крај пута а сукња јој се у десну страну навукла… Како у Бања Луци мама куца на врата првог стана прве зграде коју је видела и пита за комад крува (хлеба) а жена која јој отвара врата каже “имам пола јучерашњег и ево ти од тога пола а окрајак морам дјеци својој оставити”, .. Како се чује пуцњава у Бања Луци јер се побише људи око горива…. И онда како дођосмо у Србију, имали смо сви вашке, покривали се церадом која је пропуштала воду сваки пут кад пада киша. Ту у Мачви нам убациваше лубенице и диње у приколице а у Богатићу добих прву играчку, неког робота који крикће.

Како се упутисмо у тај градић у Срему јер је тамо мамин брат од стрица мењао кућу за Ријеку али нам не дадоше да прођемо кроз Руму јер су Румљани ставили барикаде на улазе у град и натписе “Рума не прима избеглице” па спавасмо испод неког надвожњака и вратисмо се јужно од Саве док су нас код Сремске Митровице чак и каменовала нека деца. Тада смо били на Бубањ Потоку у некој кући са још десетинама других Крајишника код неких људи  чије име не знамо, примали су свакога ко прође туда а једина молба им је била да нико не чупа цвеће у башти им…

Па како тек почетком септембра долазимо у тај градић у Срему а ја треба већ у први разред да кренем јер ми је 7 година а у школи хаос, родитељи деце староседелаца не желе да њихова деца иду у иста одељења са прљавом избегличком децом…. И како сам имао само једне ципелице са ружичастим цветићем које смо добили у Црвеном Крсту па их мама премаза ималином да се не види да су женске а биле су бушне па кад киша пада она ме носи у школу а мокар се вратим….И како је неко покрао неко грожђе у неком винограду па су оптужили “избеглице” и почели да нас линчују и псују…. и како сам сваки дан крвав долазио у ту кућу где смо се сместили јер би нас деца староседелаца пребијала после школе (све нас што причамо са “Ј”)..и како је те 1995. године снег пао 3-ег октобра а брат и ја први пут то видели и пипали и чудили се а мама питала комшиницу да ли деца иду у школу кад падне снег па се ова и данас смеје, после 27 година кад се тога сети….. И исто тако много тога могу да кажем но нећу, радим и живим у држави која нас је примила и у којој живи мој народ, српски и не наседам ни какве поделе по завичајној основи међу самим Србима…
Ех, а догодине Боже дај у Книну…

Фејсбук страница Ускок