Коме су потребна сећања, а коме заборав

Поводом јавних манифестација грађана с намером да се изразе сећање и осуда етничког чишћења Срба у операцији „Олуја” 1995, поједине јавне личности ових дана иступају без искреног солидарисања према страдалима и прогнанима, с очитом намером да позову Србе да поново све забораве, у неком новом „вишем интересу”.

Невероватно су злонамерни закључци које критизери изводе из таквих манифестација, као што је била невероватна и гротеска у СФРЈ, коју смо као народ очито наследили – да није добро за нас да помињемо своје жртве, чак и ако се то ради уз хришћанске поруке праштања и позив на суживот, како је урађено у Новом Саду.

И док у Хрватској власт деценијама слави етничко чишћење својих грађана Срба уз помпу и концерте усташке музике, а власт у Сарајеву од злочина у Сребреници прави мит, од Срба и неки у Србији очекују, да своја страдања јавно не обележавају. Баш као некад, у име заборава и „братства и јединства”.

Ово пишем без намере да узбуркавам страсти, већ са жељом да на личном примеру обелоданим до којег нивоа апсурда нас је довела „култура заборава”.

Моји преци су из села Ливањског поља (Чапразлије и Челебић), у којима су усташе из Ливна и Дувна и околних хрватских села 1941. за свега неколико дана – од Огњене Марије (30. јула) до Илиндана (2. августа) – поубијале 1.600 мушкараца, жена и деце. Убијали су их ножевима, секирама, тестерама, чекићима и бацањем живих људи у јаме на Динари. Међу убијенима су и чланови породица мојих родитеља.

Можда најсвирепија убијања тих дана дешавала су се у основној школи у Челебићу. Ту су усташе, заједно са делом домаћих сељака, Хрвата, у учионицама убијале Челебићане на начин несхватљив здравом разуму. Не треба заборавити да је било и комшија које су кришом опомињале Србе шта им се спрема, али наивни народ није веровао у то, будући да таквих злочина није било ни за време турске владавине на тим просторима.

Након рата школа је прекречена, на зидовима није више било трагова крви српских сељака, и нове власти су „у вишем интересу”, негујући културу заборава, одлучиле да школа настави с радом без икаквог обележја или знака који би подсећао на летње дане 1941, када су мрачне силе и огољено зло, уз невиђене људске патње, заједно обитавали у учионицама у Челебићу. Звонило је опет школско звоно, помешано с дечијом грајом, српска и хрватска деца (деца мученика и деца џелата) наставила су у тој школи да граде „светлију будућност”. У учионицама које су биле мучилишта и губилишта њихових најближих рођака, моја мајка, њене сестре и брат морали су да уче прва слова и бројеве, да цртају, да певају и да се радују, али и да из памћења избришу све шта се у тим истим учионицама дешавало њиховим фамилијама на Огњену Марију, само коју годину раније. И тако све до 1992, кад је рат поново закуцао и на врата школе у Челебићу, који је постао линија раздвајања зараћених страна, Срба и Хрвата на терену Ливањског поља.

Деценијама се о зверствима у школи у Челебићу само шапутало, и то у најужем кругу породица. Тако сам за њих и ја сазнао. Као да су ти моји преци били нешто криви и да су тиме добили заслужену казну, па зато потомци не смеју о томе ни да причају, већ само да шапућу.

Само су остаци косе и девојачких плетеница уплетених с перлицама у оближњим грмовима поред школе, кад би ђаци на њих наишли, немо сведочили и указивали да се ту српским девојкама и девојчицама догодило нешто страшно.

Слушајући критизере манифестације у Новом Саду, питам се, а нека се и они упитају, да ли је у СФРЈ постојао народ с таковим искуством као Срби с простора НДХ? Срби из Челебића и околних села морали су своју децу да шаљу у школу, у исту кућу у којој су им зверски убијане и силоване мајке, сестре, ћерке, да им деца бораве, уче и певају у учионицама које су само коју годину раније натопљене крвљу њихових рођака. И да о тим злочинима ћуте.

Као грађанин ове земље и потомак Срба са простора трагичних за њих, где се додирују Херцеговина, Босна и Далмација, схватио сам поруку оваквих манифестација – да не морамо више да заборављамо и да можемо на достојанствен начин, који никога не вређа нити позива на мржњу или освету, попут других народа, да мирно и с пијететом обележимо датуме наших страдања да се не би поновила. Надам се да је највећи део мојих сународника то схватио на исти начин.

Деценијама је школа у Челебићу, без икаквог обележја и знака, била неми сведок ужаса који се десио 1941. у истом периоду године кад се десио и егзодус Крајишника 1995. О томе се није смело говорити и све је морало бити заборављено.

И баш зато, с „Олујом” и њеним последицама не сме се поступити као са школом у Челебићу. Оправдано се можемо запитати: да се није неговала култура заборава, да ли би се том народу, на тим истим просторима, поново десио погром – 1995. године? А десио се. Срба тамо више нема. Ни у Челебићу, ни у Чапразлијама. Ни много даље.

Треба ли опет ћутати и заборавити, како нам то поручују критизери скупа у Новом Саду? И коме је то и зашто потребно?

Зоран Ђуран/Политика

Бонус видео