Мигрантска криза – обрачун на капији Европе

Европске државе се од пре неколико дана поново суочавају са мигрантском кризом у размерама које су владале пре пет година. Чланство у ЕУ помаже у техничком и организационом смислу, али не гарантује да Брисел неће поново донети погрешну одлуку коју ће онда плаћати све европске земље, без обзира јесу ли у Унији или још не. У актуелној мигрантској кризи историја је победила саму себе и вратила се на 2015.

Од краја фебруара Европа се у целини нашла у фокусу масовне неограничене ваневропске миграције.

С обзиром на то да још ниједан мигрант није са успехом прошао кроз актуелну “капију Европе” на реци Марици, која маркира копнено раздвајање између Турске и Грчке, та констатација изгледа претерана, али само зато што ЕУ овог пута третира мигрантску кризу као војну операцију. 

Између краја августа и почетка септембра 2015. немачка канцеларка Ангела Меркел је комплексну политичку дијагнозу рата у Сирији редуковала на хуманитарну драму, њу прогласила избегличком кризом и у непредвиђеној последици изазвала миграционе токове масовних размера.

Све спољне ЕУ границе на југу и истоку су тада функционисале као “капије Европе”. Не само то, капије су се географским императивом настављале и кроз земље нечланице, као Србију, још драматичније Босну и Херцеговину.

Сада постоји само једна “европска капија” сконцентрисана на мали копнени прелаз између турског Карагача и грчког Кастаниеса и она се с европске стране брани као тврђава.

У пет година, ЕУ је прошла пут од третмана миграције као хуманитарног питања, до дијагнозе миграција као безбедносне кризе. Од асоцијације вредносних уверења дошло се до војске, специјалних полицијских снага, сузавца, ускоро и пуцања на масе које надиру ка обећаној земљи Европи.

Да ли је ЕУ у стању да издржи “ружне слике” које стижу са граничне фортификације између Источне и Западне Тракије?

Себастијан Курц: “Без ружних слика неће ићи”

Аутор политичке кованице о ружним сликама је аустријски канцелар Курц, не сада већ у јесен 2015, тада још као министар спољних послова.

У ширем смислу су се у ружне слике рачунали и извештаји кад избеглице и мигранти без отпора пробијају кордоне аустријске полиције на Шентиљу, или кад је Мађарска почела да подиже ограде од бодљикаве жице на граници са Србијом и Хрватском, или кад се једног момента заоштрила ситуација између Београда и Загреба, као да већ није била довољно очајна!

Али Себастијан Курц није политичар ширег смисла. Његов језик је јасан, прецизан, без нијанси и преносног смисла. Он је виртуозни анти-семантичар, изврстан говорник који жонглира сведеним вокабуларом од 200 речи.

Кад је пре неколико дана рекао да је “Турска напала Европу и Грчку”, Курц није мислио метафорички. Кад је пре пет година говорио о ружним сликама, мислио је на медијске слике “нулте миграције” са утврђених спољних ЕУ граница.

Његова тачна формуације је била “раније или касније нећемо моћи без ружних слика”. Раније или касније ће европске јавности отворити новине, сајтове, укључити телевизијске вести и сусрести се са сликама изгладнеле, промрзле деце и исцрпљених жена које европска полиција гура с границе у блато избегличких логора, или мушкараца који се млате с граничном полицијом. Раније или касније, чувари граница ће пуцати на надируће миграционе масе.

Спорадично присутне пре пет година, такве слике су прошле седмице постале стварност.

Колико дуго се ЕУ може супротстављати моћи ружних слика пре него што се дефинитивно сломи као политичка асоцијација и свака национална држава пошаље војску на властите границе? 

Ако немачка службена политика у међувремену не развије рефлекс самоодржања, ни до краја марта.

Фридрих Мерц: Крив је Путин

Ако се погледа немачки говорни простор, дијагнозе стања се разликују.

Немачки политичари проблем миграција виде као последицу руске блискоисточне политике, док је код аустријских махом прорадио историјски атавизам турске опасности.

Хорст Зехофер и Хајко Мас, први министар унутрашњих, други спољних послова Немачке, већ су захтевали прихват нових миграната у Немачку, пре свега деце и младих “ако се нађу друге ЕУ земље које ће их прихватити”.

Формулација – примићемо ако други преузму – показује да је Берлин очито и даље спреман на језичке игре без граница.

Фридрих Мерц, аспирант на место шефа ЦДУ/ЦСУ и канцеларску функцију, каже да “све треба направити онако као што Курц тражи. Европа мора смогнути снаге да људима на турско-грчкој граници упути поруку – дотле сте дошли и ниједан корак даље!” (интервју за Ди Пресе, 5.3.).

По питању миграција, Мерц је практичар као и аустријски канцелар. Оба су склона изјави “зна се како се чувају границе”, то јест како се, ако дође до хаоса, неселективно млати по маси која пробија барикаде, а да сам поступак свеједно остане упакован у фини технички еуфемизам. 

Али, ту престају сличности. Актуелни проблем је креирала Русија, а не Турска, сматра Мерц.

“Путин тренутно на светској сцени ради шта хоће. Нико му се не супротставља. Он је суодговоран за сиријску ратну катастрофу. Без икакве моралне кочнице Путин бомбардује болнице, школе и градове. Путин је одговоран за избегличку кризу у Идлибу. Али то очито није заједничко уверење свих Европољана”, казао је Мерц. 

Ако Мерц преузме партију и земљу, Немачка ће додатно заоштрити односе са Русијом, а како је ЕУ систем спојених судова, онда и читава Унија. И Мерц као политичар који можда долази, и министарка одбране Анегрет Крамп-Каренбауер као политичарка која сигурно одлази, захтевају пооштрење режима санкција против Москве.

Гледано са стране, Берлин изгледа као да, док реагује на једну реалну ситуацију, уствари лови у старијим историјским водама.

Кад се паралелно прочита десетак изјава немачких политичара и упореди исто толико медијских анализа, где се нико озбиљно не пита шта турска војска ради у Сирији, ког су идеолошког профила снаге које Анкара штити у Идлибу, долази се до само једног логички смисленог објашњења: Берлин покушава да реши неке старе рачуне с Москвом, који очито сежу много даље у прошлост од Кримске кризе 2014.

Другачије је немогуће разумети немачко понашање – најпре жилави отпор канцеларке Меркел проглашењу санкција против Русије 2014, а онда постепено претварање Берлина у најмоћнијег европског заговорника њиховог проширења, што на Мерцову жалост “очито није заједничко уверење свих Европољана”.   

Корак по корак, Немачка је у ових шест година изгубила сваку разумну меру инхибиције у односима с Москвом, и то је изразито лоша вест.

Огуглали на ружне слике, Европљани ће зауставити притисак миграната на спољним границама.

Како се чувају границе кад једном донесу одлуку, то Европљани знају, али како се зауставља Немачка кад једном осети властиту снагу, то никад нису савладали.

Аустрија: Лов на нову већину у парламенту?

У Аустрији влада, као што се зна, коалиција Конзервативаца и Зелених. Народна партија има канцелара плус десет министара плус једног државног секретара; Зелени имају вицеканцелара плус три министра плус Улрике Луначек.

Али, у потписани Коалициони споразум је Курц убацио једну клаузулу која по потреби парцијално поништава коалицију, али не руши владу.

Ако дође до мигрантске кризе у размерама од пре пет година, канцелар и његови министри имају право да у парламенту траже ад хок већину. Конкретно, да прегласају министре Зелених, да их тотално игноришу, а да им се не замери како је то нефер.

“Слободна игра снага у парламенту” је само лепа флоскула. У стварности би парламентарна подршка за конзервативце могла да дође само са клупа на којима седе Слободњаци. Они су истина нешто посвађани и међу собом и са Народњацима, али кад би дошло до конкретних владиних мера за “нулту миграцију”, гласали би као један за канцелара. Неформална коалиција би надгласала формалну.

Зелене странке су еколошку агенду свуда гурнуле у други план, а одбрану права на азил прогласиле базичном обавезом. У том свом по непосредности и ургентности централном политичком сектору, аустријски Зелени су маргинализовани пре него што су и кренули у битку за омогућавање свежих миграција.

Вицеканцелар Коглер је почетком прошле седмице, паралелно са Масом и Зехофером у Немачкој, тражио да се организује долазак деце и младих миграната с грчко-турске границе, али се дан после кориговао уз објашњење да је то његово приватно мишљење.

Вицеканцелар је добио подршку од аустријског председника Александра ван дер Белена, који се није повукао. Канцелар нема уставних и коалиционих механизама да и њега дисциплинује као Коглера.

Аустријска коалиција се за сада држи, јер ако се партнери не слажу око миграције, слажу се да је за њих крива Турска. Историјско искуство је моћна сила – тамо где ће се Немци сложити против Русије, Аустријанци ће се сложити против Турске.

Од првих петлова се прави гулаш

Европа је објективно у шизофреној ситуацији: Мора да покаже меко срце према мигрантима с Блиског истока, Хиндукуша, северне и централне Африке, и то тако што ће их тврда срца одбити још на капији.

Аустријски Ди Пресе, прошлог уторка, коментар Кристијана Улча: “Политички је ствар јасна: неконтролисана масовна миграција као 2015. наликовала би дивовској коњуктури за десне популисте. Још само мало нове пропале мулти-култи интеграције и појешће нас десничари!”

“Виктор Орбан је био у праву – и заслужио је извињење”, пише други познати новинар Кристијан Ортнер у својој колумни за Ди Пресе прошлог петка.

Ортнер:  “Пре пет година је Орбан говорио да Грчка има не само право, већ и обавезу да полицијом и војском штити своје границе од масовне нерегуларне мигирације. Због тога је Орбан уздуж и попреко Европе назван фашистом, нацистом и радикалним шовинистом. Данас је то што је тражио Орбан саморазумљива политичка мудрост коју као мантру понављају све парламентарне снаге, чак и Социјалдемократе и Зелени”.

Бивши аустријски канцелар Фајман, кога је с функције помела миграциона криза у мају 2016, јавно је назвао Орбана фашистом који “као некад Ајхман за Јевреје, користи возове за избеглице, азиланте и мигранте”.

Ортнер: “Канцеларка Меркел је арогантно отписивала Орбана јер он појма нема да границе у данашњем свету технички не могу да се затворе, а сад је међу првима подржала робустну одбрану спољних ЕУ граница. Фајман и Меркел нису једини који би требало да се извине Орбану. Ту је и ноторни социјалдемократа из Луксембурга Жан Аселборн, који је тражио да се Мадјарска избаци из ЕУ”. 

И на крају поразна дијагноза тренутног стања: “Да је Европа 2015. под вођством Немачке радила оно што и Орбан, у ЕУ не би дошло до пораста десних странака, на десетине џихадистиких терористичких напада по Европи се не би догодили, вртоглави трошкови превасходно неуспеле интеграције би били избегнути, а друштвена кохезија не би пуцала где год се баци поглед. Била је то гротескна крива процена, за коју се њени актери неће никада извинити”.

За Београд је овог пута математика јасна – ако и колико миграната пропусти на граници са Сверном Македонијом, толико ће их остати у Србији. Београд чак не би имао право да се жали било коме, јер је упозорен оног момента кад је ЕУ нове масовне миграције крстила као “турски напад на Европу и Грчку”.

Истина, то је тако отворено рекао само Курц. И Орбан 2015, али то је било тако давно, пре најмање сто година.

ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ, ДОПИСНИЦА РТС-А ИЗ БЕЧА