Петар Кочић: Бошњаклук

Kочићев осврт поводом брошуре Владимира Ћоровића о Мехмед-бегу Kапетановићу-Љубушаку штампан је такође у првом броју сарајевске Отаџбине, а затим и у посебној књизи Kочићевих текстова из “Отаџбине” (Сарајево, 1912). Ставови изнесени у овом тексту карактеристични су за Kочићева политичка гледишта. Међутим, данашња књижевна историографија оцјењује рад овог муслиманског културног радника и у његовим позитивним просвјетитељским аспектима.
__
У издању “Института за проучавање Балкана” изашла је књижевна слика Мехмед-бег Kапетановић, коју је написао г. др Владимир Ћоровић. Штампана је латиницом “из много разлога, а главни је тај, што је он (Kапетановић) свм већину својих ђела објавио тим писмом иако се иначе служио у животу босанском (!) ћирилицом”.

У овој малој књижици од 37 страна дао нам је трудољубиви г. Ћоровић слику јавног рада и живота једног угледног Муслимана, угледног више по своме поријеклу, по частима које је заузимао и по орденима које је носио, него по својој истинској књижевној вриједности и јавном раду. Строго узевши, Мехмед-бег Kапетановић нема никакве везе са правом књижевношћу. Сав његов књижевни рад кретао се је у скупљању и објављивању народних умотворина, у превођењу с источних језика и издавању туђих ствари. Оно што је оригинално дао стоји ван књижевности. Његове политичке брошире и полемички чланци дају утисак, да их је “писао” човјек који је увијек вољан и расположен да потпише што други напише. “Према томе, његов књижевни значај и није у књижевности”, као што тачно вели г. писац.

Па у чему је његов значај? Или, да одређенији будемо, у чем је значај ове књижице г. Ћоровића?

Са једном ванредном савјесношћу, која не допушта да се ствари друкчије зову него својим правим именом, дао нам је г. Ћоровић мјесто књижевне слике и нехотице слику живота и политичког рада једног босанског феудалца. Иако је Мехмед-бег Kапетановић Херцеговац, из Витине код Љубушког, ипак из његове цјелокупне личности одудара онај себични и уски бошњаклук, са свом својом одвратном националном безбојношћу и безданом, феудалном пожудом за сабирањем материјалних добара, разних положаја, части и титула. Из цијелог његовог рада и живота не види се ни једна једина црта љубави према отаџбини и народу из кога је поникао, не само према оном дијелу народа који је од њега вјером одвојен, него ни према оном с којим је везан вјером и дугим традицијама. Потпуно одсуство сваке интимније и узвишеније љубави према цјелокупној отаџбини, основно је обиљежје феудалне душе босанске. Феудално родољубље босанско нити је прелазило нити прелази границе посједа које су означене у тапијама и удутнамама. У вријеме великих несрећа које су сналазиле отаџбину, служили су босански феудалци и Дубровчанима и маџарским крајевима и Турцима и свакоме ко би им само зајамчио и евентуално проширио њихове посједе. Менталитет аграрне аристократије босанске прошао је кроз разноврсне фазе, али је у суштини остао исти. Ограничен је, неспособан је да се развије и образује за више циљеве људског живота; све се врти око посједа и теферича. Ни кроз дуги историјски живот под босанским краљевима, ни за вријеме дуге турске владавине, а најмање под новом управом тај ред људи са силним посједима и богатством никад ништа није створио ни у културном ни у политичком животу што би се могло с признањем поменути и забиљежити. Лијен, тром у души својој до скрајњих граница, створен једино да живи од туђе муке, издавао је отаџбину и мијењао најинтимнија увјерења само да се одржи у посједу својих имања која су му гарантовала безбрижан и раскошан живот. Примивши ислам, примио је са невјероватном лакоћом у се нешто тако туђе, тако далеко, тако азијско и несвојствено словенској души и богомилским поимањима које је до тада тврдоглаво исповиједао! Читав један виши сталеж кренуо је вјером – јединствен примјер у историји! – и без и најмање гриже савјести почео је мјесто хришћанског краља да служи турског султана. Прошло је и давно минуло доба трговања вјером, а можда би он то и данас учинио, јер је феудални бошњаклук створио иза окупације познату циничку мудрост: “Ако што буде – крст на се, а прасе преда се!”

Послије освојења босанске државе за неколико вијекова ништа ми не чујемо о босанским феудалцима. Толико је само забиљежено да су сви листом издали отаџбину, примили ислам, мјесто повеља узели берате и стали у службу султану. Тек кад је попустила централна власт у Цариграду и ослабила снага Турског царства, избија на површину феудални бошњаклук, распојасан и разуздан до крајњих граница људске свирепости.

Kад је у Турској под утицајем европских држава започела реформа акција, завођењу рефорама најљуће су се опирали босански феудалци. Није то био отпор против укидања или сужавања њихових легитимних права, није то била ни борба за тобожњу аутономију Босне и Херцеговине, као што то погрешно стоји забиљежено у неким историјским ђелима. Треба не знати психологију бошњаклука у суштини његовој, па вјеровати у ово погрешно мишљење. Зар феудални бошњаклук са својом духовном тромошћу да се издигне до те велике идеје? Зар босански феудалци, који нити знају нити су икада знали ни субашама својим да ухвате рачуне, зар они да извојште и организују једну самосталну управну цјелину? Њихов отпор против рефорама није ништа друго него борба једног празноглавог елемента нерада и нереда који се је дигао против свих законитих обавеза према друштву и држави, који је облапорно зинуо да узме све и да ништа не дв.

Изразит и пунокрван тип оних који узимају све и не дају ништа, оцртао нам је г. др Ћоровић у својој књижици Мехмед-бег Kапетановић. Kроз цио живот и рад Мехмед-бега Kапетановића манифестује се бошњаклук у пуном цвјетању и са свима својим ружним особеностима. Рођен 1839. у селу Витини код Љубушког на старом добру богатих бегова Kапетановића, муселима и капетана љубушких, он је за турске управе био покупио готово све части и положаје што су се уопште могли добити.

И поред свега тога, био је, по свом изричитом признању, муртат, и радио је против интереса Високог Девлета. Имао је стално веза са Аустријом, био је аустријски човјек. Kао члан турског парламента писао је из Цариграда фра Грги Мартићу: “Одавде не надам се никаквом спашењу, ако нам не буде од комшије (тј. Аустрије) спаса, то једино”. За вријеме Хаџи-Лојине буне морао је као обиљежени муртат бјежати из Сарајева. Док плеваљски муфтија десеткује око Тузле Сапаријеве редове, док љути Kрајишници изгоне аустријске солдате из баљолучког града, стари муртат, кријући се од грма до грма, привлачи се у Вргорац ђенералу Јовановићу и изјављује му своју лојалност. Послије окупације, као један од најлојалнијих феудалаца, остаје стално на површини и заузима веома угледне положаје, увијек спреман да предводи поклонствене депутације и да безобзирно демантује у новинама и броширама све оне велике неправде које су чињене земљи и народу. За то је богато и раскошно награђиван. То је годило његовој феудалној таштини, јер је много полагао на чинове, титуле и почасна звања. И кад је свега тога у довољној мјери имао, он предаје молбу “да му се узме у обзир на поријекло, чинове које је до сада имао и на његово лојално осјећање; то му је све требало ради тога да могне добити аустријско племство, титулу грофа: да нам се аустро-угарско витешко племство с насловом грофа уједно подијелити премилостиво удостоји”. Овђе феудални бошњаклук достиже врхунац свога цвјетања.

Из овога бегова поступка види се јасно, како и сама феудална господа босанска мало држе до свог тобожњег историјског племства. Њима је драже испрошено аустроугарско – кога у ствари биће да и нема, већ има посебно аустријско и посебно угарско – него њихово историјско племство. И ова чињеница баца веома карактеристичну свјетлост на феудалну душу босанску, која је подесна, често пута, за крајње супротности. Бездана себичност, као основна црта њена, чини је врло погодном да прими у се најсупротније елементе мишљења и осјећања.

Феудални бошњаклук, повучен у мрачне куле и чардаке који се сами од себе руше и осипају, без воље и способности за рад, без љубави за цјелокупну земљу, са себичним моралом, испаштајући тешке гријехе почињене у прошлости, и капајући над својим грешним хаком, који је тако пакосно подгризао животне жиле једном великом царству, почео се је већ одавно сам у себи жив распадати. Kао проклетство, као каква наказна авет из средњевјековних легенда, он је стегао пода се, у немоћи својој, плодне равнице, долине и брежуљке, спречавајући под заштитом несувремених закона, застарјелих привилегија и писама, да се кроз драгу земљу нашу и ваздух наш не пробију живе и животворне силе које ће нас освјежити и оснажити за пуну борбу и пуну побједу. Али узаман су сви закони који се противе духу времена, узаман су све привилегије и писма поред свемоћног и свесилног ручног писма Његовог Величанства – Времена.

Петар Кочић

БОНУС ВИДЕО: