Метју Ерет: Самопрождирање дубоке државе

Постоји неколико верзија старе немачке народне приче о Румпелштилцхену. На почетку приче похлепни краљ дознаје од наивног, старог млинара, да његова ћерка, млада девојка, уме од сена да испреде злато. Кад сирота дeвојка бива затворена у кулу са балама сена, разбојем и наредбом да све то претвори у злато под претњом смрти, појављује се чаробни ђаволак и са њом постиже договор: он ће употребити своју чаробну моћ да од сена испреде злато под условом да девојка ђаволку преда своје прворођено дете. Похлепни краљ је задовољан богатством које је добио ни из чега, и девојчин живот је спасен. Нажалост, приближи се и дан када она мора да се одрекне детета, и ђаволак са садистичким сјајем у очима одговара на њене молбе и сузе тиме што јој даје три шансе да поништи договор. Све што мора да уради је да погоди његово име. Да скратим причу, његово име бива откривено и Румпелштилцхен буквално раздире себе на комадиће у наступу беса.

Мислим да ова прича лепо описује самопрождирање дубоке државе у протеклих неколико година.

Прилично дуго је изгледало да олигархија која управља светским финансијским системом и војнообавештајном заједницом одгоре има чаробне моћи. Ако би пожелели преврат у некој земљи, или убиство изабраног службеника који је стварао проблеме, обично пуцкање прстију је било довољно. Злато од сена? И то су могли! Само погледајте износ од 1,5 квадрилиона долара у потражњама од компанија који се појавио ни из чега у раздобљу од само 30 година! Озбиљно, 1990. године ова фиктивна средства (врсте клађења на осигурање конвертибилних дугова) износила су мало више од две милијарде долара, а 10 година пре тога тешко да су уопште постојала. САДА… износе двадесет пута више од светског бруто производа! Како је то било могуће ако је реалној економији (агро-индустријском/инфраструктуром капиталу који одржава стваран живот) било дозвољено да буде смањен у истом временском раздобљу? Чаролија!

Румпелштилцхен (Фото: Newsela)

Такве су моћи данашњег Румпелштилцхена.

Није недостајало ни похлепних краљева у наше време. Клептократија се попела на врх на Западу у мери незабележеној у људској историји. Милијардери шпекулатни, менаџери инвестиционих фондова и други бескорисни богаташи скоројевићи без икаквих производних вештина уздигли су се на позиције моћи и престижа под овим новим системом глобализације, и користили своје богатство и утицај да постану извршиоци система који им је омогућавао новац и статус. Блумберзи овог света су били више него срећни да беспоговорно прихвате идеју да су „зарадили“ своје милијарде, и задовољно су постали разбојници и мини-тирани машине. Све је било чаролија… помешана са добром дозом ароганције, наравно.

Али онда, једног дана, чаролија је престала да делује.

Банкарски систем је почео да пуца и чаробни штапићи су морали чешће да се користе. Више државних откупа, више зајмова преко ноћи шпекулантима у стечају (који данас достижу 100 милијарде на ноћ), више штампања новца ни од чега, и више дугова који се пребацују на следеће тромесечје без намере да се икада отплате. Убрзо пошто је сено престало да се претвара у злато, божанске моћи смене режима су такође престале да делују. Либија је успела, наравно, кад је чаробно враћена у камено доба придруживши се Ираку и Авганистану… али Украјина је била тежа, а Сирија, па Венецуела још тежа. Зашто је чаробна формула изгубила дејство?

Одговор је кратак: Русија и Кина су му погодили име.

Када је име први пут гласно изговорено, империја је све више била изложена свима да је виде као блеф који се претвара да је Бог. Изговарајући име империје било је као духовни мелем за све који су се плашили непознатих, неименованих бића из мрака. И као и сваки мрак који бива осветљен, овај ђаволак је престао да врши утицај којим је желео да влада умовима и срцима својих жртава… и слика свемоћи коју се трудио да пројектује на свет претворио се управо у то… пројекцију и ништа више.

Владимир Путин

Председник Путин је показао како је могуће само десетином трошкова америчке војске уништити Исламску државу у Сирији једноставном применом намере да се то и оствари. Та намера је увек недостајала у умовима западних геополитичара који су у ствари више волели да имају растућу мрежу терориста раширену по Блиском истоку и Африци. Терористи нису само дестабилизовали непослушне националне државе врстом асиметричног рата, већ су и обезбеђивали оправдање за бомбардовање држава одређених за смену власти.

Кина је следила тај пример улажући огромна средства у развојни сектор – као што је то Запад годинама чинио – али с једном великом разликом: НАМЕРОМ. Кина је усмерила своја улагања у Африку, Азију, Средњи Исток и даље с намером да стварно омогући благостање, инфраструктуру и економску независност земљама која примају зајмове. Они нису то радили помоћу чаролије, већ само уверавајући се да ће њихов новац бити уложен у стварне пројекте изградње нација неповезаним са зеленашким условљавањима.

Са важним састојком намере да се стварно заустави тероризам, глад, болест и сиромаштво у глобалној политици Русије и Кине, Румпелштилцхен је изгубио још више од своје моћи. Империја се увек ослањала на привид племенитих циљева, али никад на суштину или средства да се они остваре. Та суштина се искључиво налази у домену намера.

На Западу, створење из мрака је добило име (дубока држава), и с тим именом његов идентитет и начин деловања је тачно одређен.

С том идентификацијом, отпор је природно почео да се појављује како су нације пронашле снагу да заузму став – бирајући сарадњу са честитим партнерима као што су Русија, Кина и иницијативом Један појас, један пут, уместо да се држе за Титаник западног система који тоне.

Унутар Америке, Румпелштилцхен се грчио од беса и почео очајничке припреме за борбу када се изненада појавио вођа који је на власт дошао истичући пријатељске односе с Русијом и Кином. То је учињено прво траљавом афером око руског мешања у изборе, и још траљавијом афером везаном за Украјину… али ни то није имало дејство. Било да је попримило облик левичарског социјализма или капиталистичког наранџастог национализма, чаролија некад употребљавана да би се лако уништило тако непослушно изражавање патриотизма, у Америци је престало да делује исто тако брзо као моћ откупа или хокус-покус промена режима.

Када посматраш дебате данашњих демократских предизбора и смејеш се фанатичној траљавости Румпелштилцхенових левичарских јунака који један другог прождиру (као и сами себе), или слушаш како десничарски Румпелштилцхени пене од беса на кинеску тиранску „империју“ Појаса и Пута, имај на уму да је игра, како се каже, стварно завршена. Име је прозвано, ђаволак је заузет кидајући себе на комаде и, на изненађење многих који су пре свега неколико година изгубили сваку наду, прича на крају ипак може имати срећан завршетак.

Метју Ехрет је новинар, предавач и оснивач Канадске патриотске ревије (Canadian Patriotic Review)

Са енглеског посрбио: Светозар Поштић