Срби у Федерацији БиХ су заборављени народ

Срби у Федерацији БиХ су заборављени народ.

Повратници у Гламоч, Босански Петровац, Босанско Грахово и Дрвар незадовољни односом федералних власти према Србима.

У једном од два ентитета у БиХ – Федерацији БиХ, на чијој је територији пре рата живело око пола милиона Срба, а данас њих тек око 30.000 хиљада, постоје четири општине у којима је српски народ и даље већинско становништво – Гламоч, Босанско Грахово, Дрвар и Босански Петровац. И у те четири преостале српске енклаве, од прератних 50.000 житеља, данас, довијајући се, у тешким условима преживљава њих око 16.000.

„Све је ово јако дирљиво, тешко, понекад неиздрживо. За вас је то можда нешто што слушате са стране, али за нас који то проживљавамо, страшно је тешко”, рекао је Миле Марчета, председник Удружења протераних грађана општине Дрвар.

Драган Салић, председник удружења Центар за развој и економику природних ресурса из Босанског Грахова, рекао је да су четири српске општине категорисане као изразито неразвијене у Федерацији БиХ. Објаснио је у каквом су положају те општине:

„Од 79 општина у ФБиХ, Босанско Грахово је на претпоследњем месту. Петровац је на 66. месту по развијености, Гламоч на 73. месту, а Дрвар на месту број 72. У ове четири општине нема запослења, нема институција које гарантују да можемо преживети”, рекао је он. Општина Грахово нема средњу школу, малишани свакодневно путују у Дрвар. Породиље морају путовати у Ливно или Бањалуку. У Грахову не постоји ветеринарска станица, иако тамо ради тридесетак фармера.

„Ветеринар мора доћи из Ливна или Бихаћа и само за трошкове превоза фармери морају дати 130 евра”, описује Салић неке од недаћа тамошњих житеља док говори о односу федералних и кантоналних институција према српским повратницима у том делу земље.

Повратници подсећају да су предлагали да се ове четири општине удруже у асоцијацију како би лакше координисали активности и напомињу да је тај део БиХ увек био ослоњен на шумарство, али су кантоналне власти све ингеренције из те области преузеле на себе, па локалне заједнице немају никакву контролу над ресурсима који се експлоатишу с њихове територије.

„Сваки кантон је донео своје законе о шумама. Користе шумске ресурсе за своја јавна предузећа, а становници наше четири општине немају никакве користи. Требају нам решења на федералном нивоу и предложили смо да се поред кантоналног предузећа које постоји у Бихаћу и Купресу, омогући да ове четири општине добију и своје предузеће. Захваљујући природним ресурсима које имамо – шуми, води, песку и другима – а који се сада експлоатишу у највећој мери и без контрола, требало би да се донесу решења о неразвијеним општинама попут оних каква су некада важила за Косово и Метохију, па да они развијенији градови помогну овај крај да преживи”, истакао је он.

Сматра да су без тих мера шансе веома суморне.

„Босански Петровац, на пример, више нема ни банку, а Централна банка БиХ за то вероватно и не зна. Мрвице које добијамо за поправке кућа од федералних власти нам не значе ништа јер без запослења немамо шансу да опстанемо. Зато наш ослонац мора да буде на шумама, јер је до деведесетих привреда била базирана на дрвној индустрији, па смо имали велику запосленост”, навео је Салић.

Миле Марчета каже да су повратници чекали да се формира нова Влада ФБиХ како би затражили да се Србима помогне, јер је све ово, како каже, до сада било тотално нехумано.

„Срба нема нигде. Први смо подржали Дејтонски споразум, занесени лепим причама о повратку и бригом за мањине у вишенационалним срединама. То је био период када смо на речима били миљеници међународне заједнице. Сада видимо да је све то била велика обмана”, каже он. Истиче да су сва писма која су редовно слали по свету остала без одговора, па наводи како су једину помоћ до сада добили из Београда.

„Није ми намера да било кога уздижем, али да није било Србије, и помоћи из Републике Српске, ни ово мало наших људи не би остало или не би преживело. Овде нас доводе у позицију вазала, секу нам шуму”, истакао је Марчета.

Каже како је апсурд да кантони у ФБиХ имају право да контролишу сву имовину, а да се то право оспорава Српској.

„То је могуће само у БиХ. Нема никакве контроле над ресурсима који се узимају из наших општина, нити од тога имамо корист. Никада нисмо имали структуру да утичемо на одлуке у институцијама ФБиХ, јер нисмо заступљени у Дому народа ФБиХ”, закључује Марчета.

Младен Кременовић/Политика

Бонус видео