Како је угушена измишљена побуна „србочетника” са сплитског подручја

Како је угушена измишљена побуна „србочетника” са сплитског подручја

Од кадa је у октобру прошле године на овим страницама објављен мој текст „Хрватски закон о ратним цивилним жртвама”, више десетина Срба је поднело захтеве за признање статуса „цивилног страдалника”. У томе им, поред „Веритаса”, помаже и СНВ из Загреба и хрватски „бранитељ и звиждач” Ивица Бачић, о којем сам такође писао на овим страницама („Хрватски ратни звиждачи”, 14. 9. 2022).

Захтев за признање статуса цивилне жртве поднела су и тројица Срба: Лазар Остојић, Ђорђе Пркут и Раде Кривић, сви из села Убле, из околине Сплита, које је 1991. године било хрватско-српског састава.

Срба је почетком деведесетих у околини Сплита, осим у Ублима, било и у местима: Радошић, Броћанац, Каштел Стари, Каштел Сућурац, Каштел Лукшић, Каштел Штафилић, Солин, Бителић Дицмо… Срби из тих села, вероватно и због тога што су били далеко од Книна, остали су у својим кућама и били су лојални новој хрватској власти.

И нису имали већих проблема све до 12. јуна. 1992. када је, на основу пријаве Војне полиције, Младен Бајић, као заменик војног тужиоца у Сплиту, поднео Војном суду у Сплиту захтев за спровођење истраге против 44 Србина из горепоменутих места због основане сумње да су „у раздобљу од почетка августа 1990. па надаље, из непријатељских побуда према демократској власти и генерално политичком саставу РХ у местима у којима претежно живи српско становништво, приступили организовању илегалних оружаних група ради непријатељског деловања против РХ”, у коју сврху су „од тзв. ЈНА набавили знатне количине пешадијског оружја и то: пиштоље, полуааутоматске пушке, аутоматске пушке и пушкомитраљезе, те већу количину војне опреме, медицинског материјала и лекова, које су потом међусобно поделили и организовали се у оружане групе ради оружане контроле овога подручја и напада на села и градове са хрватским становништвом, а све ради успоставе и спровођења власти тзв. САО Крајина и на овом подручју”, чиме су починили кривично дело оружане побуне, те истовремено предложио да се према свим осумњиченима одреди и притвор, што је суд и прихватио.

Бајићев кључни сведок је био Петар Новаковић (1956), Србин из Броћанца, који је 10. јуна 1992. пред истражним судијом војног суда, у присуству Бајића, на седам куцаних страница детаљно описивао ко, када и где је довозио, делио и преузимао оружје и другу опрему.

„Побуњеници” су стрпани у злогласну Лору где су доживљавали свакодневне психичке и физичке тортуре, од којих су многи остали трајни инвалиди, а две особе су преминуле. Неки од „побуњеника” су, против своје воље, директно из затвора депортовани у Србију у великој размени заробљеника, одржаној 14. августа 1992. у Неметину.

После ефикасно „угушене побуне”, Бајић је одликован Споменицом домовинског рата и медаљама „Лето ’95” и „Олуја”, што је пратило и напредовање у служби – 1996. постаје заменик, а 2001. и Жупанијски државни одветник (тужилац) у Сплиту.

Некако у то време поменути Бачић, који је као професионални војник и по завршетку рата остао у хрватској војсци, верујући да су се Срби заиста наоружали ради побуне против државе Хрватске, приватно се распитује код Бајића где је оружје које је одузето од побуњених „србочетника”. Уместо одговора почиње његова голгота под оптужбом да је „српски шпијун”, која још траје.

А Бајић је 25. марта 2002. године, у улози жупанијског тужиоца, потписао оптужницу против припадника војне полиције хрватске војске због тога што су у Лори „без икаквог правног основа држали и већи број заточених цивилних особа, углавном српске националности, због сумњи да су наводно суделовали у непријатељским активностима против РХ , према којима су поступали противно одредбама Женевске конвенције о заштити грађанских особа за време рата, вређајући њихово људско достојанство и особито их понижавали, физички и психички злостављали, мучили и телесно кажњавали, све до усмрћења неких од њих”. Исте године Бајић постаје главни државни тужилац. Оптужени хрватски полицајци су након много правних перипетија и заврзлама и осуђени због кривичног дела ратног злочина над цивилним становништвом, укључујући и оне „србочетнике” из већ поменутих села, који су у овом поступку постали „невини цивили”, којима је држава исплатила и накнаду штете за неосновано притварање и претрпљене психичке и физичке тортуре, међу којима и поменутој тројци из села Убли.

Без обзира на сваковрсно шиканирање од државних органа, Бачић упорно прикупља документацију како би доказао да је случај „србочетничке побуне” исконструисан и измишљен у Бајићевој режији, јер није било ни оружја ни побуне. Проналази и „крунског сведока” Петра Новаковића, који 28. 11. 2011, пред њим и новинаром листа „Екстра”, признаје да је под принудом на невиђено потписивао сведочења против сународника Срба и да је то чинио по наруџби тадашњег војног тужиоца Бајића.

У то вријеме Бајић и по трећи пут бива изабран за главног државног тужиоца. Неки „побуњеници” су се вратили у своја опустошена и разорена села, неки су остали у Србији, а већина их је помрла.

Они који су поднели захтев за признање статуса цивилне жртве рата, половином новембра о. г. добили су допис од Министарства бранитеља у којем их обавештавају да се не воде у Евиденцији о особама које су биле заточене у непријатељским логорима током домовинског рата” те их позивају да поднесу захтев за накнадни упис уз доставу расположиве документације, на основу које ће се разматрати захтев за накнадни упис.

Лазар, Ђорђе и Раде су половином децембра ове године Жупанијском државном одветништву у Сплиту, које је по укидању војних судова преузело и њихову архиву, упутили захтев за издавање уверења о „временском разграничењу” до када су били „србочетници и оружани терористи” а од када „цивилне жртве” над којим је извршен ратни злочин од стране припадника војне полиције Републике Хрватске.

Истог дана је и „бранитељ и звиждач” Ивица Бачић упутио допис истом органу од којег тражи информације о времену и месту те именима и презименима „изванредно организоване србочетничке банде” из горепоменутих села од којих су одузета најмодернија средства комуникације и оружје (70 АП, 24 ПАП, 28 пиштоља, 2 ПМ и друга војна средства комуникације, хируршке амбуланте и др.), поименично побројано у предмету ексвојног државног одветништва КТ-676/92 „са потписом особе која се одазива на име Младен Бајић”.

Док бивши „србочетници” воде „правну битку” за признање статуса цивилне жртве из „домовинског рата”, водио се и „фудбалски рат” на СП у Катару, на којем је Хрватска освојила врло високо треће место. Боје Хрватске бранио је и Марко Ливаја, унук једног од „србочетника” из Убли. А у оном правом рату између Русије и Украјине учествује и Младен Бајић као саветник украјинског тужилаштва на процесуирању почињених ратних злочина од припадника руске војске.

Документационо-информативни центар „Веритас”

Саво Штрбац

БОНУС ВИДЕО: