ИЗДАЈА ЋИРИЛИЦЕ ОД СТРАНЕ СРПСКЕ РОДОЉУБИВЕ ЕЛИТЕ

ИЗДАЈА ЋИРИЛИЦЕ ОД СТРАНЕ СРПСКЕ РОДОЉУБИВЕ ЕЛИТЕ

Проф. др Милош Ковић, омиљен међу Србљем, одлично је писао да ће Косово и Метохија бити изгубљени онда када на издају пристане родољубива српска интелигенција. Прошле године говорио је пред студентима Факултета политичких наука у Бањој Луци, па је рекао и то да Срби не требају одбацити латиницу, а ћирилицу није ни поменуо ( макар по писању новина).Мени се учинило да је то очигледан пример издаје и ћирилице,и КиМ, и српства уопште. А пошто сам и раније писао да је најопаснија издаја ћирилице од стране српске елите, покушаћу овим писањем да то и покажем, а можда и докажем.

И нисам вребао прилику да бих напао Србе којима се верује, а који су на супротној страни од оне српске срамоте историчара Самарџића, који је писао да него сам чиста срца писао о односу елите према ћирилици још пре читаве једне деценије. Било је то на сајту „Видовдан“ под насловом „Српска интелектуална елита да се одреди према ђирилици“, а пренесено је на још 12 сајтова. Као позитиван пример навео сам проф.др Слободана Антонића који је у интервјуу „Геополитици“ рекао отприлике ово: “Све моје досадашње књиге биле су на латиници,јер сам мислио да је свеједно,али данас видим да није свеједно па ће све будуће књиге бити на ћирилици.“И још је додао нешто чиме је превазишао људе из удружења ЋИРИЛИЦА : морамо пружити отпор ћирилицом.

Као негативан пример навео сам то што проф.др Мило Ломпар у неком свом тексту на седам страна пише о пожељној државној културној политици које нема,а уз српски језик ниједном није споменуо ћирилицу. Једном смо се заједно смрзавали на неком протесту пред зградом Владе Србије,а било нас је тако мало,па сам га упозорио да не поступа добро по питању писма.Одговорио је да свако на свој начин чини колико може.Данас мислим да он никад није чувао ћирилицу, а не чува је ни данас.

У међувремену је Слободан Антонић узео у обзир мишљење Ломпара о ћирилици,па је на сајту „Стање ствари“ писао како Срби и иначе воле да се деле,и да је свеједно примарност ћирилице или ћирилица као једино српско писмо.Нису се Срби поделили на два писма из досаде,него им је то наметнуо друг Тито да би његова српскохрватско-југословенска латиница истиснула из српског језика српску ћирилицу,и тиме ослабила српски елемент. Лингвистичка примарност ћирилице је њу сасушила до нестајања,па је она само тешка превара и подвала САНУ и Матице српске српском народу.

Мило Ломпар је коначно своју издају ћирилице потврдио књигом “Дух самопорицања“ Она је од остале елите,па и од високошколованих Срба уопште,прихваћена као свето писмо, па је председник државе могао сасвим лагодно да ћирилици очита опело доношењем Закона о јавној употреби српског језика и заштити и очувању ћириличког писма.

Пошто елитни клан својим јединством чува своје чланове од којекаквих неквалификованих упозорења из народа,па нико није ни писао о Ломпаровом виђењу питања писма, то ће сада да учини један инжењер, како зна и уме.

Ко чини одбрану ћирилице

Одбрамбене снаге ћирилице у једноазбучју,без којег није могућа одбрана српског националног писма од високошколованих и утицајних Срба, чине првоосновано удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад,основано 2001. (1500чланова), СРПСКА АЗБУКА Београд и ЧУВАРИ ЋИРИЛИЦЕ Ниш.Постоје још нека удружења која се здушно залажу за ћирилицу,али у двоазбучју.Она су добронамерна али и штетна,јер народ овако закључује: људи се толико труде око ћирилице,али нешто не иде,па мора да она има неку фалинку чим не може да издржи конкуренцију са „нашом“ латиницом.

Велика победа ЋИРИЛИЦЕ Нови Сад

Захваљујући ЋИРИЛИЦИ Нови Сад извојевана је велика победа у бици за побољшање уставне позиције ћирилице,која после 2006. гласи:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језики и ћириличко писмо.

Службена употреба других језика и писама уређује се законом,на основу Устава.“

Тада су на страни ЋИРИЛИЦЕ били: у име лингвиста мр Бранислав Брборић,у име државе Србије политичари Драган Којадиновић као министар за културу и председник Владе проф.др Војислав Коштуница.

У време владавине жутих топили се тенкови у Смедереву и ћирилица у целој Србији

Чим се упокојио Брборић, рано и изненада,а са политичке сцене сишли Којадиновић и Коштуница,Србију су преплавили огромни и скупи билборди на којима је писало:

ЋИРИЛИЦА ИЛИ ЛАТИНИЦА? И АЗБУКА И ABECEDA. У потпису Центар за толеранцију, Расим Љајић!

Вероватно је то Расим плаћао од своје плате, а кад му је понестало,можда је ускочила држава.

Био је то знак да се неће примењивати уставни пропис о језику и писму , а што се и обистинило петогодишњим одлагањем Матице српске да постојећу правописну норму (два писма у српском језику) усклади са уставном нормом (само ћирилица).И,коначно,она се дрзнула да 2010.г. у иновираном издању правописа остави и хрватску латиницу као друго српско писмо,уз напомену да је она остатак из српскохрватског језичког заједништва (прогласили га комунисти 1954.,Хрвати га напустили 1967.,а Срби га нису напустили до данашњег дана).

Основна идеја у рату за ћирилицу, односно ратни циљ удружења

Основна идеја је враћање ћирилице српском народу као његовог јединог националног писма,да оно поново влада као кад је Србија била нормална држава (академик Радомир Лукић).

Како су се у Србији одвијала борбена дејства између ћириличких и латиничких слова ( француски научник Сипријан Робер)
По Сипријану Роберу борба између ћириличких и латинских слова почела је 1059.г. кад је у Салони (старом Сплиту) синод Римокатоличке цркве ћирилицу прогласио ђаволовим изумом,а Методија јеретиком, и истовремено забранио коришћење ћирилице под претњом искључења из цркве.

За српске појмове удружење у Новм Саду је имало импозантну војску ( 1500 чланова),али је то ипак било мало наспрам мора хрватске латинице у Србији.Зато је удружење морало чувати потенцијал и ударати првенствено у главу латиничке змије,а она је била у генералштабу латиничара,односно гробара српске ћирилице. Биле су познате његове координате (Матица српска, САНУ, Одбор за стандардизацију српског језика и државна власт), па га неуморно и дуготрајно засипало сазнањима и опоменама да ћирилица не може да опстане у двоазбучју. Такође су наведени бомбардовани и главним питањем: да ли ће и када правопис бити усклађен са Уставом.Матица српска је сматрала да је довољан одговор оно што је њен председник проф.др Драган Станић рекао усмено Драгољубу Збиљићу- нама је историја дала два писма и има тако да остане.Одбор за стандардизацију такође није одговорио на то питање,него је само у свом допису признао да је правописно нормирање писма од изузетног значаја,а законско присиљавање на коришћење ћирилице само од извесног значаја.

Лингвисти су дуго садили тикве са ђаволом (Драгољуб Збиљић)

Лингвисти су дуго садили тикве са ђаволом дајући двоазбучјем властима научно оправдање за латиничење Срба,али су,макар и уз велико кашњење, видели да је ђаво однео шалу,па су макар и уз његову помоћ ( Министарство за културу) били припремили Предлог новог закона о језику и писму,спасоносног по ћирилицу у двоазбучју.Некако истовремено изашла је из штампе (2017) и књига Немање Видића „ИЗДАЈА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ“ у којој је он тврдио да предлог неће ни стићи пред народне посланике,а камоли да ће бити изгласан.Тако је и било,па је Предлог чекао боље време четири дуге године.Подразумева се да кад нешто иницира једно министартсво, а то ипак не пролази,да то може бити закочено само са најновијег места

Лингвисти кренули у офанзиву, а државна власт одговорила контраофанзивом
Кад је, у међувремену, са тог највишег места још и било нешто јавно обећавано у корист ћирилице, и то шест пута,а ниједно обећање није испуњено,то је толико ражестило лингвисте да су заједно са „Новостима“ кренули у напад објављивањем око четрдесетак наручених радова о ћирилици од познатих људи, како би изашао из мрака онај њихов Предлог.То је забринуло државни врх, јер је претило да се ћирилица колико толико врати у живот, па је уследио такав муњевит контранапад државе да је без могућности било какве расправе усвојен Закон о јавној употреби српског језика и заштити и очувању ћириличког писма.

Лингвисти су тај закон прво дочекали на нож,али су,вероватно, са тог највишег места добили драгоцено тумачење како би правилно разумели његов дубоки смисао у спасенију ћирилице.То обичан човек не може докучити,али ће ваљда време показати његове плодове.И тако су лингвисти напрасно схватили да је закон не само добар, него и да чак личи на њихов предлог.А личи онолико колико и овца и коњ,јер имају по четири ноге,по два увета, по један реп итд.

Поменути Закон је истовремено и смртоносан по ћирилицу и добар за Србију,јер је коначно скинут огроман терет са плећа њеног председника. Додуше,био је тај терет ионако већ отањио на оних чувених 1,5%. Свођењем те ћирилице на још разумнију меру неће нам више домаћи србомрзитељи приговарати да њоме гурамо прст у око и својим националним мањинама и свом латиничком окружењу .Могућа је и похвала из Србима увек наклоњене ЕУ,јер се обуздавањем ћирилице чува мир и стабилност не самоу Србији,него и у региону.

Опело и годишњи помен ћирилици

Годину дана после усвајања Закона састали се лингвисти да оцене његову делотворност (панел-дискусија у организацији „Новости“).Рекоше да нема позитивних помака у корист ћирилице али да су они оптимисти, јер је држава ставила ћирилицу у први план.У стварности је она пребачена на тринаести колосек,на којем је латиница изџикљала толико да се шине једва виде. И још додаде проф.др Милош Ковачевић да се нада да ће Закон довести до кодификације једноазбучја,о којем тако дуго сањају борци за враћање ћирилице српском народу.Али у ком писму кодификација једноазбучја? Јер је академик Иван Клајн рекао да Србија више не може бити ћириличка држава.Ту је он имао на уму дрскост ћириличара,односно њихову милитантност (академик Јован Делић),који су се усудили да на београдским надвожњацима и другде окаче транспаренте са поруком ДОБРО ДОШЛИ У ЗЕМЉУ ЋИРИЛИЦЕ.А можда се тиме њима и светио јер су они у Кнез Михаиловој,измђу САНУ и њеног Института за српски језик,организовали седмодневни протест којим су захтевали одговорност њега и проф.др.Мате Пижурице. Скупљено је 5000 потписа и он је ускоро поднео оставку на место председника Одбора за стандардизацију српског језика.Седам дана је народ пролазио испод транспарента на којем је писало СРПСКА ЈЕ САМО ЋИРИЛИЦА . Да кодификација није можда у хрватској латиници?На то не мирише само та Клајнова изјава,него и оних 1,5% ћирилице у Новом Саду.Да тај Закон није можда опело ћирилици које је одржала власт уз саслужење лингвиста и целокупнне родољубиве и много кротке и ћутеће целокупне српске интелигенције, кад је пре годину дана закон ступио у антисрпску службу? И да поменута панел-дискусија лингвиста није можда давање годишњег помена писму које је некад било лице српско?

Интелигенција изван језичке струке о проблему писма

Сасвим је мало познатих имена писало о проблему писма у Срба.Па и то што је писано било је јалово, јер није помињан проблем двоазбучја у српском правопису.Осим тога,или нису писали о потреби да проблем писма реши држава,или су писали да није потребан закон.

Занимљиво је делање Небојше Малића кад у свом тексту “Ћирилица или Питање писмености и пристојности“ ( Стање Ствари) каже и ово:

„Гледам у неверици како се разни заштитници ђирилице понашају као монтипајтоновске карикатуре. Никад више друштава за заштиту (не и одбрану!) ћирилице, а мање ћирилице међу Србима. А свима је заједничко што заговарају законе и њихову примену.“

Код Малића све о ћирилици погрешно

У показаним редовима има много ругања онима који нешто чине,од стране оних који ништа нису урадили а паметују са велике удаљености од бојног поља,али зато нема нимало истине.

У време кад је Малић ово писао (31.1.2015.) постојала су само два удружења која су тврдила да ћирилица може да опстане само у једноазбучју,тј. као јединно српско писмо, па тиме и национално, а то су ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд.Камо среће да је таквих било још,али неки други су следили Мила Ломпара да је штетно залагање за једноазбучје.Учили су и од академика Пипера да ће тражење једноазбучја одбити Србе од ћирилице, а академик Јован Делић је те екстремисте називао милитантним.То је онај академик који је заједно са Милошем Ковачевићем држао предавања на Филозофском факултету у Српском Сарајеву у време деканисања Милане Бабић,кад се тај факултет званично представљао и на ћирилици и на латиници. А откад је декан постао историчар, самостално влада само ћирилица. Насупрот двојици поменутих академика има пример из Бања Луке да је двоазбучје одбило Србе од ћирилице.Још почетком овог века тамо је основано удружење ЋИРИЛИЦА по узору на првоосновану мајку ЋИРИЛИЦУ у Новом Саду.Мајка је опстала у једноазбучју јер је на њеном челу био Драгољуб Збиљић као средњошколски проф српског језика,а на челу ћерке је био неки са проф.др који је следио српскохрватски лингвистички клан.А зашто су вође тих удружења естремисти и милитанти? Само зато што су захтевали примену уставног прописа о језику и писму.

Велика и гола неистина је и то да су се удружења залагала за „законе и њихову примену“.Насупрот томе, поменута два удружења су следила легендарног и генијалног професора права и социологије академика Радомира Лукића који је био против закона о употреби ћирилице.Он је у заговарању за закон препознао намеру лингвиста да се употреба писма подели на службену (оно што пише држава) и јавну (оно што пише народ),па да се тако настави окупација Срба хрватском латиницом. Он је овако тумачио Устав: све ћирилица осим у приватној комуникацији физичких лица.И још : да ћирилица опет влада као у оно срећно време када је Србија била нормална држава.Вође удружења су заговарале да се донесе закон,али не да би се њиме одређивало шта ће се писати ћирилицом а шата латиницом, него само у том смислу да се пропишу казнене мере за непримењивање уставног прописа о језику и писму.

Лингвисти су заговарали да се законом одреди шта ће се писати којим писмом, а не удружења
Опет супротно ономе што пише Малић, закон су заговарали лингвисти, да би они , поред живог Устава,одредили шта ће се писати ћирилицом,а шта латиницом.И да при томе остане хрватска латиница у српском правопису,што је већ довело до помора ћирилице.Ти лингвистички филозофи су стручни и достојни у одбрани ћирилице тачно у оној мери у којој су је и сачували правописним двоазбучјем.И да закључимо: по питању разумевања проблема писма у Срба они нису академику Лукићу ни до глежња.

А што се тиче онога одбрана а не заштита ћирилице, подсећам Малића да су два удружења увек захтевала враћање ћирилице српском народу у пуном капацитету,а не поправљање њеног положаја за који бедни проценат разним чајевима и витаминима.Стављам му на знање како је на проценте реаговао проф.др Милош

Ковачевић на скромном обележавању двадесет година рада ЋИРИЛИЦЕ Нови Сад.Ковачевић је тамо позван да прими главно признање које даје то удружење,а претходно сам ја гласао да није заслужио никакво признање. Ја сам надгласан, и он је дошао јер воли признања( ових дана добио је још једно,чини ми се од „Вукове задужбине“јер је сачувано много ћирилице),па макар и од исцрпљене и уморне ЋИРИЛИЦЕ.Кад је узео реч уопште није споменуо тродеценијски рад за ћирилицу Драгољуба Збиљића,и дводеценијски на челу ЋИРИЛИЦЕ, човека који је написао 17 књига о ћирилици. И никад га ни у својим радовима није ни поменуо.А када сам ја узео реч и рекао као важно то да никада ниједан српски интелектуалац изван ЋИРИЛИЦЕ и СРПСКЕ АЗБУКЕ није јавно затражио да се ћирилица врати српском народу,па се не може нешто ни добити ако се уопште не тражи,он је направио упадицу овим речима : мало читате! Пошто је била у питању свечаност ја сам се суздржао од одговора,али овом приликом позивам и њега и Малића да наведу макар један пример који ме демантује. Узгред, могу им рећи и пример из Републике Српске.Кад је Културно просветно друштво “ПРОСВЈЕТА“ обновило рад почетком деведесетих година,издало је први број традиционалног часописа “Календар“.У њему пишу о буђењу српства проф.др Војислав Максимовић и проф. др Алекса Буха. Наравно,незаобилазна је и ћирилица, и то тако да се она врати чак до оне Титове равноправности писама! Па, аферим српска интелектуална дико!Та двојица и остали слични, учесници су рата у Републици Српској да се истера екавица коју су законом били увели српски родољуби и страдалници Радован Караџић и Момчило Крајишник. Њиховом заслугом је Република Српска рођена у ћирилици,а кад су они насилно склоњени са политичке сцене наступио је титовско-југословенски кадар.Зато се после успешно окончаног рата за избацивање екавице нико од њих није огласио поводом сатирања ћирилице,па ни главни противници екавице песник Ранко Рисојевић и Рајко Васић.Први је у време управљања Народном библиотеком Републике Српске у Бањој Луци имао хрватску латиницу на вратима.

Др Никола Танасић се згрозио над памфлетом ОСТАНИ СРБИН, ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ

Захваљујући читању онога што су писали „ћириличари“ већ две деценије, важан позитиван искорак је учинио др Никола Танасић, написавши коначно оно што треба: да су два главна питања имају ли Срби једно или два писма, и шта је службена а шта јавна употреба.Наравно њему је било испод части да напише шта су о томе рекли тамонеки ћириличари који немају ни титуле ни катедре.У свом тексту “Колико кошта ћирилица“ ( НСПМ) он се грозио чак и над њиховим порукама на малим самолепљивим плакатицама ОСТАНИ СРБИН,ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ.То су они позајмили од ОБРАЗОВОГ (Младен Обрадовић) БУДИ СРБИН,ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ, али су се плашили критике „елеите“, па су поруку мало ублажили.Јер рећи реч Србин то је велики национализам,а Срби са проф.др би да се борба за ћирилицу води у рукавицама.Да се њоме не упрљају. Ваља имати разумевања за Танасића,јер су у то време “Новости“ писале о српском примитивизму,па показале транспарент којег носи београдска омладила,покривши читаву Немањину улицу,а писало је ЋИРИЛИЦА=СРБИЈА.Исти транспарент је показан и на стадиону „Рајко Митић“.Звездини навијачи су увек били у ћирилици,па и кад је комунизам био у пуној снази, али после показивања овог транспарента и навијачи „Партизана“ ус прешли на ћирилицу.Ћирилицом се пише и на зградама у Београду: БУЛЕВАР РАТКА МЛАДИЋА.

Ломпар се оклизнуо на ћирилици

Неки се питањем писма баве успут и површно,што се односи и на Небојшу Малића.Он се у свом тексту „Ћирилица или Питање писмености и пристојности (Стање Ствари 31.1.2015.) није позивао на лингвисте,што је добро,него на велики ауторитет проф, др Мила Ломпара, представника самог језгра родољубиве српске елите.Ево како:

„Други,пак,заговорници латиничења усвојили су онај дух самопорицања о којем пише Мило Ломпар:прихватили су непријатељске вредности,обрасце понашања,писмо језик ,мисли, мисаоне процесе и уопште све,као своје.“

Овим текстом показаће се да се управо Ломпар оклизнуо на ћирилици (академик Радомир Лукић:“Лингвисти се оклизнули на ћирилици“),а тиме и целокупна интелигенција изван лингвиста, јер није реаговала на то.Ево како се оклизнуо.Он је за два писма,што у коначном значи да је за латиницу,па зато није ни поменуо ону колосалну срамоту из српског правописа о два српска писма.Он уопште не спомиње ни Устав ни Закон о службеној употреби језика и писама.Он уопште не пише о томе да ли је ћирилица угрожена и да ли је потребна интервенција државе.Уместо тога он предлаже да се питање писма изнесе на политичко тржиште,па ком опанци ком обојци. Много је штетан по ђирилицу јер је велики ауторитет, па га многи следе у његовом штетном опредељењу за два српска писма,тј. за хрватску латиницу.

Све што је написао Ломпар о ћирилици у својој култној књизи „Дух самопорицања“

Па ево колики је простор, тј, значај, поклонио ћирилици Мило Ломпар, универзитетски професор историје књижевности у својој култној књизи „Дух самопорицања“,тешкој 1 кг.

„Основно,непроменљиво руководно начело српске културне политике треба да гласи:сви Срби говоре српским језиком.И док је њихово доминантно писмо ћирилица,јер оно изражава континуелни и савремени аспект идентитета,дотле је њихово гранично писмо латиница, јер оно изражава континуелни и контактни аспект идентитета.Неопходно је,дакле, да следбеници српске културне политике буду окупљени око таквих захтева,да наметну ту тему-и такве теме-странкама које рачунају на српску публику,да подстакну њихов међусобни ривалитет у таквим стварима.“

И то је све о ћирилици, српској страдалници од Срба.

Покушајмо да схватимо дубину поруке из готово невероватно малог текста о тако великом проблему какав је прелазак Срба из ћириличког у латински културни образац.

И сељаци у БиХ су у 19.веку знали да је српско писмо само ћирилица

Став да сви Срби говоре српским језиком јесте разуман,али то ни пре њега није било непознато. Сећам се да је то знао и мој неписмени ђед Петар који је рођен у некадашњој БиХ осамдесетих година деветнаестог века,а знали су то и тамношњи сељаци који су рођени много пре њега.О томе је сведочио и руски конзул Александар Гиљфердинг. Кад је питао Србе којим језиком говоре, одговорили су да говоре српским језиком. А у католичком селу сељаци су одговарали да говоре „по нашки“. Знали су они да су говорили српски пре него што су се преверили,али не могоше споменити оно што су издали.Истовремено за хрватско име се још није знало.

Знали су сељаци у бившој БиХ и да је српско писмо ћирилица.Говорио је ђед Петар да је она под управом Аустро-Угарске одједном била забрањена,па су ишли у затвор они писмени Срби који би се њоме потписали.Тада није било филозофских и филолопшких факултета ни универзитета, па су попови, учитаљи и трговци скочили као један и одбранили ћирилицу.После тога се Србин чак није морао ни одазвати на позив ако није био на ћирилици.

Данас тамо Срби имају и институције, и пофесоре,и академике, и сенаторе,али готово да нема ћирилице.Нема чак ни ко да каже да је она српско национално писмо,тј, једино.

Код Ломпара доминантна ћирилица са својих 1,5% на улицама Новог Сада

Дакле, основно је да се Ломпар определио за два српска писма,што значи да се у коначном определио за латиницу,али се Малић на то не обазире,што значи да прихвата мишљење великог ауторитета.Зато ни он не спомиње правопис када пише о нестајању ћирилице,што значи да је то добро,односно да је проблем у нечему другоме,а не у двоазбучју. Много је издања у великом тиражу имала Ломпарова књига,а ја нисам видео да је било ко оспорио његово усмеравање на прихватање двоазбучја,осим људи из удружења за одбрану ћирилице.Зато је Матица српска и могла да двоазбучјем у своме правопису подметне кукавичје латинско јаје у српски језик.Јесте Ломпар бриљантно разоткрио антисрпску делатност Мирослава Крлеже,Латинке Перовић,Радомира Костадиновића и других,али изгледа да је промашио у одабиру приоритета,јер када говори о самопорицању не рече ниједну реч о томе како је оно чак довело до добровољног преласка Срба из ћириличког у латинички културни образац.Он пише о опасности од титоизма, а не разуме да нема очигледнијег и свакодневно видљивијег титоизма од титове латинице. Та појава се догађа Србима први пут у историји,а поред Ломпара прође неприметно.Он то чак подржава и проширује рат двају писма на политичком тржишту.Јер,прво се изјаснио за два српска писма,а онда је написао ово:“Неопходно је,дакле,да следбеници српске културне политике буду окупљени око таквих захтева,да наметну ту тему-и такве теме- странкама које рачунају на такву политику,да подстакну њихов међусобни ривалитет у таквим стварима.“Тај ривалитет већ спроводи вероватно најродољубивија странка ДВЕРИ,и то овако:

ДВЕРИ-pokreni se Srbine za život Srbije.

Не само да се Ломпар определио за двоазбучје,него је покушао да преведе Србе жедне преко воде речима да је ћирилица доминантно српско писмо.А и да је то рекао, то би у двоазбучју било од помоћи ћирилици колико и белим медведима кад се напише да су угрожени. Ни по јада да је макар рекао да би ћирилица требала бити доминантно српско писмо.Као да није знао да је лично председник Матице српске проф.др Драган Станић избројао на улицама Новог Сада читавих 1,5% ћириличких натписа,што значи да је бројано „научно“ па је резултат тачан ван сваке сумње.Ако „елита“ (она чита скупе и тешке књиге) није разумела да 1,5% не може бити веће од 98,5% онда са њоме нешто није у реду у подржавању окупације српских земаља хрватском латиницом лажним српским богатством двоазбучја.Као да је шизофрена (Владислав Ђорђевић).Сада би Станић, као она баба,платио да изађе из каљавог језичког кола,али је закаснио јер су ћириличари његово „откриће“ лансирали у јавност.И још,не морају доказивати оних 1,5%.За ту услугу ћириличарима СРПСКА АЗБУКА ће му поштом послати признање на адресу Матица српскохрватска,21000 Нови Сад,Улица Матице српске број 1.

Оним својим „гранично писмо латиница,јер она изражава гранични аспект идентитета“ Ломпар је потпуно оригиналан,али истовремено и штетан по питању ћирилице јер „научно“ оправдава постојање два писма у српском језику.Да је среће и жеље да се српском народу врати његово национално писмо-ћирилица, све би било речено кратко и јасно.Али,и школован човек се мора добро потрудити да би одгонетнуо значење овог социолингвистичког новитета.Шта ли је то „писац хтео да каже“,односно зашто је друго „српско“ писмо названо граничним и контактним писмом.

Могло би се помислити да је негде била граница између Срба и Хрвата,па први примили нешто латинице,а други ћирилице.Али збуњује то што су први примили превише, готово готово 100%,а други нимало. У време короне видело се на ТВ да је у Крушевцу писало OPŠTA BOLNICA,али то још не значи да је туда негде пролазила граница.Није могла пролазити ни близу ,јер и прости народ зна да је то Лазарев град, а не Звонимиров. Да туда јесте пролазила граница писало би OPĆA BOLNICA.Биће ипак да је хрватска латиница није ушла у Србију тамо негде где се граниче два братска народа,него ју је политички унео у Београд ,у сам центар Србије,онај Хрват друг Тито . Онај друг који је,после уласка у Београд 1944.и одигравања козарачког кола на Теразијама, рекао да Србија нема чему да се нада. Подразумева се да није имало чему да се нада било шта од онога по чему се Србија препознавала док је била нормална држава ( академик Р.Лукић).А да се то у првом реду односило и на ћирилицу сведочи нам друг Ранковић оваквом критиком председника српске владе др.Благоја Нешковића пред његово смењивање:“Друг Нешковић се још увек потписује ћирилицом.“Тако је отворен пут латиници не само на општу болницу у Крушевцу,него и на тарабе у најзабаченијим селима,на којима је њоме писало да има прасића на продају.

Уз помоћ сељака инжењер открио мамац на који су се упецали Срби приликом свог латиничења

Било је то у селу Доњи Детлак код Дервенте (Република Српск),на слави домаћина Станоја Ћујића.Као и обично,заподенем разговор о ћирилици и направим кратки увод.Први је реаговао домаћин питањем зашто се ја толико узбуђујем због нестајања ћирилице кад је Вук нама смислио и нашу латиницу, па ће нам остати она ако пропадне ћирилица.На моје питање откуд он то зна, самоуврено ми је одговорио да је то чуо од професора на ТВ.Тада се сетих да неистину о Вуковом ауторству „српске“ латинице шири понајвише проф.др Петар Милосављевић,иако зна да ју је открио инжењер Владислав Грујић. Исто су потврдили и др Радоје Симић и проф. Драгољуб Збиљић.Латиница код Срба „вуче“ на југословенство,а Милосављевић је у својој књизи „Југословенске идеје и српска мисао“ написао да југословенска идеја још није потрошена! Чим би Хрвати данас дали Србима и најмањи миг у смислу реновираног југословенства, они би им већ сутра похрлили у нови загрљај на челу са Милосављевићем, САНУ и Матицом српском.То се већ одавно припрема радом САНУ на Речнику српскохрватског књижевног и народног језика,уместо српског. Али,Хрвати су паметни и у односу са Србима неће неговати ново братство,него ће неговати само државну границу према њима.

Такође ми је познато да је доцент др Душко Певуља рекао на ТВ да је Драгољуб Збиљић агент ЦИЕ јер говори да је српско писмо само ћирилица.И још: ако два конкурентска писма не могу да опстану у једном језику,онда је он за српску латиницу.Дакле, имао је српски народ професоре који су га наводили на похрваћивање.

После Станојевих речи ја сам овако прогледао: ћирилица нестаје зато што јој је увођењем и туђег писма у српски језик,пре свега српским правописом, одузет карактер српског националног симбола по којем су се Срби препознавали од самог почетка своје писмености, па све док комунисти нису дошли на власт.Тако је она сведена само на улогу једног од двају средстава за записивање српског језика,а тиме је и престала је да буде лице српско, и идентитеска самоодбрана српска.И уопште, престала је да буде она миленијумска стожерна идентитетска вертикала српског народа.Дакле, Вук је аутор ове латинице,а пошто је он наш,онда је и она наша.Па ко не би одолео таквом миришљивом мамцу,поготово у води одавно пречишћеној од тешког српског елемента.Та технологија пречишћавања се примењује одавно јавно и дрско,па је право чудо да њу није препознао,а можда чак и разумео, такав истински ауторитет какав је Ломпар.

Из наведеног произилази да нема враћања ћирилице српском народу све док се српски правопис не усклади са Уставом Србије,којим је уз српски језик прописано само ћириличко писмо.Тако је одлучио српски народ на референдуму за Устав 2006.г.

Хрватски лингвисти држе страну српским колегама

А да је правописна норма о два српска писма огромна срамота српских лингвиста, српске власти која не само да то толерише него и плаћа,као и целокупне српске интелектуалне елите која о томе ћути,потврђује и подршка српским лингвистима од хрватског колеге проф. др Анте Бежена, који саветује да остане хрватска латиница у српском језику.По њему би одустајање Срба од латинице било насиље према њој! Неоспорно је да се Хрвати разумеју у насиља,јер су Срби некада убијани због ћирилице (митрополит Петар Зимоњић),а по добијању своје државе спалили су све ћириличке књиге.Питање је зашто су српски лингвисти својим правописом пружили прилику Хрватима да необоривим аргументима оспоре право Срба у Хрватској,а који аргументи произилазе из српског правописа. Са својом скромном памећу ја сам против онога што Србима препоручују Хрвати. Слично поступам и када су избори у Републици Српској. Кад ме тамо упитају за кога ћу гласати,ја одговарам да се увек држим истог принципа: гласаћу за онога против кога су САД,Енглеска ,Немачка и остали српски непријатељи

Из наредног уоквиреног закључка проф.др Анте Бежене произилази да би Србима у Вуковару српски лингвисти одузели ћирилицу српским правописом и да их тамо има више од једне трећине становништва.А пошто српски правопис нису писали хрватски лингвисти него српски, онда су они њиме убице ћирилице, и то не само у Хрватској,него и у Србији и у Републици Српској.

У каквом стању може изаћи 1,5 постотна ћирилица на политичко тржиште Мила Ломпара,да би се сукобила са 98,5 постотном хрватском латиницом
До сада су све странке које користе српски језик у предизборној кампањи (осим Чанкове) излазиле пред бираче у ћирилици и пре и после Ломпаровог апела, јер још нису потпуно сигурне да ће латиницом придобити симпатије бирача. Видео је Ломпар од лингвиста макар оно њихово редовно лажно да треба дати примарност ћирилици, али он је први од угледника који ћирилицу износи на политичко тржиште у ривалитету са „српском“ граничном латиницом.И сматра да је поштено увести ћирилицу у борбу са латиницом а да се претходно макар донекле не санирају њене ране од тешких Титових букагија које су довеле до оних 1,5% ћирилице. Зар се сваки трезвен човек,без икаквог високог образовања, не би требао упитати има ли очигледнијег и свакодневно видљивијег и тежег самопорицања од одустајања Срба од некад своје светиње-ћирилице?Зар је могуће да Ломпар није научио макар од свог земљака из Котора проф.др Лазе М.Костића да би Срби нестали са културне мапе света ако би се одрекли ћирилице?Ови око нас ће то с правом разумети овако:кад они могу да одустају од ћирилице, одустаће они и од дела своје територије.Како то да он не зна оно што 2001.г знаде рећи медицински техничар у пензији:“Да смо били јаки у ћирилици,не би нас смели бомбардовати.“ Па и из саме своје књиге је могао разумети шта значи ћирилица за српску државу и српски народ, угледајући се на Хрвате.У њој он наводи ове речи важног Хрвата фра Дидака Бунтића из чак 1914.г. ( у Крлежиној енциклопедији):“пошто је народ један има носити и једно име,Хрват,земља Хрватска,један сабор,једно писмо,једна застава,једна и јединствена обука.“ Отуд ,ћирилицу,српску заставу, конфесионалне школе одмах докинути за сва времена.“(„Дух самопорицања“,издање 2015.,стр.16.).

Дакле, Ломпар би бездушно да се 1,5 постотна ћирилица сукоби са 98,5 постотном хравстаком латиницом.

Ево плода Мила Ломпара:
Учвршћивање Срба Ломпаровом граничном латиницом на КиМ

Сада тамо постоји права граница између две српске територије.Срби ипак нису узели албанску латиницу,него „нашу“ хрватску. Она је на колима хитне помоћи Срба која стижу из Лепосавића. Заседао тамо Ломпаров Покрет за одбрану КиМ,па се чуло и нешто невероватно. Проф,др Митра Рељић је рекла да улице српских насеља треба да бљесну ћирилицом како би се народу повратило национално самопоштовање и самопоуздање.И никад више ти велики српски национални радници нису ћирилицу ни поменули.А и како ће је доле поменути, кад је у оближњој Куршумлији великим латинским словима исписано име државне фирме локалног Јавног комуналног предузећа.

Да ли је предност писање језика на два писма

Тако често сам слушао од паметних и честитих Срба да је предност могућност писања језика на два писма.Ја им одговарам питањем: ако је то добро,зар много већи и јачи од нас нису себи могли удесити и више од два писма?Па додајем:била би то предност кад хрватска латиница не би угрожавала српску латиницу, све до њеног нестанка.

Некад се чувени и цењени Јован Ћирилов јавно чудио „ћириличарима“ и питао како двоје може бити лошије од једног. Овако му је одговорио Жељко Филиповић из ЧУВАРА ЋИРИЛИЦЕ из Ниша :“Кад сељаку крава отели теле са две главе,то није боље него горе.“ Тако није добро ни да српско писмо има двије главе.

Ту лингвисти нису ради кавзи,

Нит држава,ћирилице изјелица,

Али су ради који србство воле.

Боже, погледај нас овакве никакве, и просветли нас да не бисмо стално лагали сами себе!

Немања Видић / Наука и култура

БОНУС ВИДЕО: