УСКЛИКНИМО С ЉУБАВЉУ СВЕТИТЕЉУ САВИ!
О Светом Сави, оснивачу и првом архиепископу Српске православне цркве, заштитнику српске деце, ђачкој слави и духовном родитељу свих благочестивих Срба, написана је цела (не тако мала) библиотека. Ипак, значај Светог Саве Српског за цео Хришћански свет, подстиче нас да увек и изнова пишемо о њему поштујући његово бесмртно дело.
Свети Сава је као принц Растко, рођен око 1173. лета Господњег у Расу, тадашњој српској престоници. Био је трећи, најмлађи син Стефана Немање, великог жупана све српске земље, и његове жене Ане.
Прекретница у животу принца Растка – Светога Саве, била је посета руских монаха из светогорског манастира Пантелеимона који су око 1192. године дошли у Рас да од побожног жупана Немање траже помоћ. Сусрет са атоским подвижницима који у самоћи, далеко од метежног света, као „небесни људи и земаљски анђели“ стичу духовне очи, побудио је код младог боготражитеља Растка искрену жељу да пође овим „путем који води у живот вечни“.
Растко се са једним од тих монаха договорио да пође у Свету Гору. Родитељима је рекао да иде у лов. У руском манастиру Пантелеимону на Светој Гори Атонској српски принц Растко је по скраћеном поступку примио монашки постриг (обред монашења) и ново, монашко име Сава (арамејски סָבָא, гр. Σάββας, што изворно значи „Стари ратник“ или „Старац“).
После неколико година, на Благовести 25. марта 1196. године, Стефан Немања се на државном сабору одрекао престола у корист средњег сина Стефана, а сутрадан су се он и његова жена Ана замонашили. Добили су монашка имена Симеон и Анастасија. После годину дана, 1197, монах Симеон Немања долази своме сину љубимцу, монаху Сави, да му у светогорском манастиру Ватопеду буде саподвижник. Симеоновом доласку, осим Саве, искрено су се обрадовала сва светогорска братства, јер је српски жупан важио као велики добротвор који је несебично помагао атонске манастире. Ту благоверну дужност су сада преузели Немањини синови Стефан и Сава.
Браћа Стефан и Сава наставили су да помажу и обнављају светиње широм православног света, а понајвише светогорске манастире. Они су од 1196. надаље развили огромну задужбинарску делатност. Чим је из манастира Пантелеимона прешао у Ватопед, Сава је златом које је добио од Стефана, подигао чак три параклиса–капеле и дао да се кров главне цркве, изграђене у 10. столећу и посвећене Благовештењу (гр. Ο Ευαγγελισμός, „Евангелизмос“), прекрије оловом, па је тако постао „други ктитор“ Ватопеда. Године 1197. Сава је дао велики прилог у злату цариградском манастиру Богородице Добротворке (гр. Ευεργέτις) и солунском манастиру Филокалу. До 1199. године Сава је обновио, помогао и постао „други ктитор“ још три запустела светогорска манастира: Каракала, Ксиропотама и Филотеја.
Сусрет монаха Саве почетком 1198. године у Цариграду са тастом његовог брата Стефана – ромејским царем Алексијем Трећим (гр. Αλέξιος Γ’ Άγγελος, око 1153–1211, владао од 1195–1203), започиње историју српског манастира Хиландара. Сава је поменуо цару и пријатељу да у близини манастира Ватопеда постоје темељи и остаци напуштеног манастира Хиландара, и замолио да његовом оцу Симеону Немањи и њему дозволи да тај манастир обнове и уступе Ватопеду. Цар је то одобрио и преко Саве послао пријатељу Симеону Немањи посебно писмо и доста злата.
Затим се Сава обратио Протату (гр. Πρωτάτον, влада Свете Горе са седиштем у Кареји) са молбом да подржи и благослови обновљени манастир Хиландар који би постао уточиште монаха српског рода. Сви манастири осим Ватопеда прихватише овај предлог, а затим цар Алексије Трећи у јулу 1198. издаје позлаћену повељу (гр. το Χρυσόβουλο или χρυσόβουλλο, „хрисовуља“) којом опозива своју претходну одлуку, па Хиландар са осталим запустелим манастирима у Милејама на североистоку Свете Горе, предаде Симеону и Сави за монахе српског рода као „ПОКЛОН ВЕЧНИ“.
Велико дело је остварено у најкраћем року, па су се Симеон и Сава ускоро преселили у обновљени Хиландар. Сава је за нови манастир написао Типик (гр. τυπικόν, устав са прописима за манастирски живот): узор му је био Типик манастира Богородице Евергетиде (Добротворке) у Цариграду.
У Хиландару је старац Симеон Немања 13/26. фебруара 1199. уснио у Господу. Последње дане земног живота свога оца Симеона Немање Свети Сава је описао у „Житију (животопису) Светог Симеона“, које је саставио 1206. године по доласку у манастир Студеницу у Србији, задужбину Стефана Немање.[1] Под руководством архимандрита Саве живописана је Богородичина црква манастира Студенице, а затим је подигнут Дом Спасов (манастир Жича). У овом манастиру ће 1217. године велики жупан Стефан бити крунисан за Прво(венчано)г српског краља.
Највећи историјски залог архимандрит Сава ће остварити 1219. године у малоазијском граду Никеји, где је од цариградског патријарха Мануила (столовао од 1218. до 1222) добио указ о автокефалности (самосталности) Српске православне цркве. Жича ће тада постати прво седиште автокефалне Српске православне цркве, а Свети Сава њен први поглавар у чину архиепископа.
КУЛТ СВЕТОГ САВЕ
Канонски (црквени) култ Светог Саве је почео неких петнаест година по његовом уснућу да успоставља Доментијан Хиландарац. Он је око 1250. године саставио опсежно Житије Светог Саве. Себе је називао ,,последњим учеником Светог Саве“, чему сведочи познавање бројних чињеница из Савиног живота и верно приказивање догађаја. Према Доментијановим усменом казивању то најстарије Житије је прерадио и сажео Теодосије Хиландарац (активан у другој половини 13. столећа?) око 1291. године.[2]
Да би се успоставио потпун црквени култ светога, Житије мора бити допуњено Службом, па је Теодосије Хиландарац затим саставио и Службу Светом Сави. О богонадахнутиј лепоти Теодосијевих стихова испеваних у славу Светог Саве, првог српског архиепископа и великог (про)светитеља и „учитеља пута који води у живот“, нека речито посведочи Прва песма Другог канона у осмом гласу која се поје као део Службе Светом Сави, а коју је зналачки и надахнуто са старог српско–словенског на савремени српски језик превео проф. др Томислав Јовановић:[3]
Мени што хвалим ти живљење,
ка Христу смелост стекавши
из богатих ризница Духа
капљу знања да пода ми, оче, молим се,
достојно да похвалим те, хвале достојног.
Из корена доброг
још бољи изданак изниче,
богосазнања водама напајан
и плод миомирисан јави се,
живљењем својим од младости, богоносе,
срца и душе појаца веселиш.
О, премудрог ти богоразума
којим завара траг оцу свом
ловом на јелене,
Христу, оче, ујеленивши душу своју
његовом љубављу жежен,
ка источнику бесмртија
њему притекао јеси.
Ка небеским лепотама изнад ума
љубављу покретан,
земаљске малолепности избегав,
јелењим трком Христа заискао јеси,
у жељеном од њега, Саво оче, не превари се…
УСКЛИКНИМО С ЉУБАВЉУ!
Култ Светог Саве је у Новом веку изашао из цркве и помогао и подстакао национално буђење Срба са обе стране Саве и Дунава. Прва прослава Светог Саве као школског патрона одржана је 1812. године у Земуну, одакле се брзо проширила у свим крајевима где живе Срби,
а светосавска химна „Ускликнимо с љубављу“, испевана на српском народном језику почетком 19. века, постаће свечана ђачка песма Савиндана (14/27. јануара).
Свети Сава је установљен за школску славу одлуком Књаза Милоша (1780–1860) и Совјета Књажества Србског 2. јануара 1840. године, а на предлог Атанасија Николића (1803–82), професора и првог ректора Лицеја у Крагујевцу. Атанасије Николић је наставничким саветима Лицеја и гимназијама предложио тај дан као празник свих школа. У одлуци Попечитељског просвјештенија тј. Министарства просвете, представници државне и црквене власти прописали су да се Свети Сава проглашава за „патрона свих наших школа“ и да се од тада 14/27. јануара има у свим школама најсвечаније прослављати. Исте године су прве прославе организоване. Прво се организовала служба у цркви, литија ђака који носе барјаке са свештеницима, професорима, учитељима и општинарима. Поворка је свечано прошла престоницом Књажевине певајући тропар Светог Саве „Пути во водјашчаго в жизан“. У Лицеју су освештане просторије и организована приредба. За госте и виђене грађане у Лицеју је организован ручак.[4]
На приредби је најпре одпевана свечана песма Светом Сави „Воскликнем љубовиу“, која је тада постала и до данас остала химна празника.
Најстарији запис Светосавске химне на црквено–словенском језику познат је као Калуђерска химна. Потиче из 1832. године и то је препис хиландарског јеромонаха Силвестра Вучковића, а чува се у Хиландару. Прва строфа Калуђерске химне гласи овако:
„Воскликнем љубовиу Свиатитељу Сави,
Наши да покриет голуждрави глави.
Тамо венци, тамо слава
Где наш сербски пастир Сава.
Поите му Сербли песн и утроите.“
Студентску или ђачку химну препевао је са црквено–словенског на српски прота Павле Стаматовић у Сегедину 1839. године. У овом граду је на Светог Саву и први пут певана.
Грађанску химну коју певамо и данас препевао је са црквено–словенског на српски књижевник Александар Сандић (1836–1908) у Бечу 1858. године, а затим је тај српски препев композитор Корнелије Станковић (1831–65), тада студент музике у Бечу, „ставио у ноте“. О овој сарадњи два млада српска уметника и родољуба писао је касније биограф Александра Сандића : „Осакатио је, као што сам (Сандић) признаје, дивну Светосавску песму, преведавши је са цркенословенског на српски и додавши јој две три строфе на крају. То је учинио по жељи свога пријатеља Корнелија Станковића, који ту песму написа нотама за певање и клавир, па да се што већма по народу рашири, не хтеде јој нипошто потписати под ноте поменутог текста и језика, него затражи превод српски…“. Док је текст донекле мењан, мелодија је остала иста и до данас се пева како ју је Корнелије забележио и објавио следеће године као прву у збирци „Србске народне песме (посвећене Србкињама)“ (Беч, 1859).[5]
Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави
Српске цркве и школе Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава Где наш српски пастир Сава.
Појте му, Срби, песму и утројте!
Благодарна Србијо Пуна си љубави
Према своме пастиру Светитељу Сави;
Свети Сава Србе воли И за њих се Богу моли.
Појте му, Срби, песму и утројте!
Да се српска сва срца с тобом уједине
Сунце мира, љубави, Да нам свима сине;
Да живимо сви у слози, Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свог рода Српскога народа!
ЛИТЕРАТУРА
[1] Пун наслов Житија Светог Симеона које је Свети Сава унео у Студенички типик, гласи: О наслеђу светог манастира овог преподобним оцем нашим и ктитором господином Симеоном и о житију његовом какво би пред Богом и људима. Видети Студенички типик, приредио, превео и поговор написао Томислав Јовановић, Београд, 1994.
[2] Раправа и домишљања о хронолошким оквирима живота и књижевног рада Теодосија Хиландарца траје више од једног и по века; о томе убедљиво пише Ирена Шпадијер, Хронолошки оквири књижевног рада Tеодосија Хиландарца, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. LXXVI, 2010, 3–16.
[3] Овај изврсни превод проф. Јовановића још увек, нажалост, лежи у рукопису и чека објављивање.
[4] Миливој Анђелковић, Животописи знаменитих Срба : од тајне до истине. Златоусти–Београд, 2003, стр. 34–35.
[5] Ђорђе Перић, Химна Светом Сави у варијантама и нотним записима, Православна мисао XXIII, 27, 1980, стр. 43–54; Исти, Уметнички текстови `Србских народних песама` Корнелија Станковића, у зборнику Корнелије Станковић и његово доба, САНУ – Београд, 1985, стр. 201–202.
BONUS VIDEO:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.