Србска црква и 27. март 1941. године
Патријарх Гаврило о 27. марту
Упутно би било да се овде назначи и шта је патријарх србски господин Гаврило (у свету Ђорђије Дожић) не марећи за “историјску дистанцу”, изговорио на београдском Радију о приликама насталим непосредно по војном удару:
“Пред нашу нацију у ове дане судба је поново била ставила питање: коме ће се приволети царству? Јутрос у зору на то питање дат је одговор: приволели смо се царству небеском, то јест царству Божијем истине и правде, народне слоге и слободе. Тај вечни идеал, ношен у срцима свих правих Срба и Српкиња, чуван и разгореван у светилиштима наших православних храмова и исписан на нашим крсташима барјацима, јутрос је освануо чист и светао као сунце, очишћен и опран од прашине, навејане на њ, и од сваке мрље… Чеда моја, у Духу светоме, понизимо се сви пред Богом и усправимо се пред људима. Ако је Бог с нама, шта нам могу људи? Ако је живети, да живимо у светињи и слободи; ако је мрети, да умремо за светињу и слободу, као и много милиона православних предака наших” (Мемоари патријарха српског Гаврила, Београд 1990, 251).
Уколико се овом Патријарховом говору може приписати тренутно одушевљење оним што се догађало тек неки сат раније, навешћемо овде и неколико његових порука изговорених три дана касније, у тексту под насловом У чему је значај 27. марта?
“27. март је по свом делу и значењу велики дан, који нас је у својој одлуци и патриотизму подигао до највишег степена до којег људи могу доћи. Он је израз и осећање целокупног српског народа, израженог у мислима и делу и као такав има особити значај. Он нас је муњевитом брзином све сјединио у светосавском родољубљу, диктованом нашом чашћу, која има јаку опојну снагу и делује као опијум на наша патриотска осећања, која су нам у крви урођена из млека мајчина. То симболише нашу решеност у спремности за највеће жртве, ако то витални интереси траже од нас. 27. март о томе је очигледан доказ; он је био проузрокован несрећним 25. мартом оличеним у издаји, националној срамоти и гажењу животних интереса нашег народа, што не може никада имати своје оправдање. Слабићи су нас били предали без борбе у наручје најљућих непријатеља, не водећи рачуна о нашој прошлости и нашем ставу. Без отпора смо били извршили капитулацију и тако сами себи везали руке за даљу акцију. Ми смо (“множина величанства”, Патријарх – ИП) покушали да уразумимо оне који су довели до 25. марта, да њихов пут води у издају и беспуће. Ништа нам није помогло да их одвратимо од њиховог става, али ми смо спасли своју душу, јер смо рекли истину, коју је цео српски народ осећао и желео. У прилог овога, најбоље је сведочанство да је наша престоница доживела највећу своју радост и задовољство. Цео родољубиви Београд изашао је на улице, да манифестује своју вољу и оданост и сагласност са извршиоцима овога историјскога акта. Може ли бити већега доказа од тога? А шта тек да кажемо о свима родољубивим манифестацијама које су се одиграле у нашој земљи са извођењем 27. марта? То је историја и докуменат, који ће за будућа поколења бити највеће мерило 27. марта и његове улоге за наш народ…
…То треба да буде за свакога Србина највећа част, да припада српској раси, која је мушки извршила своју дужност према своме народу. То је победа не само наша, него и целог слободног света, који се бори на смрт и живот противу Хитлерове безбожничке тираније, јер она убија људско достојанство и право на живот и слободу. Милиони људи трпе од безакоња и хаоса који је беспримеран у људском роду. У таквој очајној ситуацији дошао је 27. март да ублажи, као ‘мелем на рану’, све несреће проузроковане Хитлеровим огњем и мачем. Изабрали смо пут Голготе и напојили свет нашом храброшћу, чиме смо се узвисили у прве редове највећих нација…
…Са 27. мартом, ми смо још једном потврдили свету да смо никли из витештва и да за своје овенчане идеале умиремо као људи најславнијих плејада! Муњевитом брзином ми смо негирали Хитлеров диктат и ударили му шамар у лице, и дали му мушки одговор: ‘Не!’, како то доликује Србину! Што је главно, ми смо то учинили данас, када је Хитлер на врхунцу своје моћи и кад цео свет живи у страху од свих искушења, који могу свакога часа да открију изненађења и планове Хитлерове у завршној фази; а она ће бити најкрволочнија… За Србе није било другог избора, осим овога, као што га није било ни са првим слободним Видовданом од Косова, 1914. године… Видовдан и 27. март су истоветни и по значењу и по садржини! Оба воде Царству Небескоме у одрицању живота у корист отаџбине! То је био и остао идеал и традиција српског народа кроз векове. Оба ова славна дана додирују се и допуњују! 27. март је задојен косовском етиком и духом Његошеве борбе, која прокламује крајње људске могућности, које су условљене губитком живота у спасавању отаџбине! То за свакога Србина треба да буде национално Јеванђеље и вечни закон, без ма каквог двоумљења, као што је то доследно извршено у зору 27. марта…
…Са 27. мартом ми смо коракнули даље од своје пропасти и тиме смо обогатили најславније странице своје историје; са овим делима је изникао велики празник као победник наше воље, који ће као вечита луча сијати будућим поколењима у приказивању гигантске борбе из овог рата, на коју ће она (тј. будућа поколења) гледати са гордошћу. Тако исто као што и ми гледамо на прве међу најбољима који су својим мачем у рукама раскинули ланце нашег ропства и јуначки осветили Косово, довршивши вековни сан наших дедова у ослобођењу и уједињењу и положивши вечне темеље наше миле отаџбине, дајући радо своје животе на вечни олтар слободе, да би тако заувек живели у срцима свих Срба!” (Мемоари патријарха српског Гаврила, Београд 1990, 270-273).
Патријархове речи о Царству небеском и, посредно, о Србима као небеском народу, могу се објашњавати искључиво везаношћу србског народа за сопствену традицију и, са тим у вези, за непрестану борбу за сопствени опстанак. А зарад оних Срба који се према србској традицији (традицији народа из кога су потекли, али му, по сопственом избору, више не припадају) односе потцењивачки и поспрдно, ваља додати да само у Срба постоји култ из кога је проистекло именовање бројних предачких колена: од оца, деде и прадеде, преко чукундеде, наврндеде и аскурђела, до кунђела, курлебала и сукурдола. За онога који броји своје претке, тих је колена укупно девет; тај исти број среће се и у библијској поруци да ће грехови отаца пасти до деветог колена, што је Србе, забринуте за своје потомство, увек упућивало и на култне обзире према сопственим прецима. Друкчије речено, све што један Србин уради за свога земаљског живота, тиче се не само њега и његових потомака, већ и његових предака настањених у Царству Небеском, односно у Небеској Србији коју чине сви Срби од почетка. Небеска Србија култно је место у коме ће се, једнога дана, поред оних који се сада тамо налазе, наћи и савремени Срби и бројна колена њихових будућих потомака. Само због тога, због таквог схватања Царства Небеског и Небеске Србије, патријарх Гаврило помиње вековне сне наших дедова и свесне жртве њихових потомака, који су радо давали “своје животе на вечни олтар слободе, да би заувек живели у срцима свих Срба”, и оних у земаљској, и оних у Небеској Србији.
март, званична верзија
За званично тумачење двадесетседмомартовских догађаја најприкладније је позивати се на Енциклопедију Југославије и Војну енциклопедију, будући да су њихови текстови писани крајње синтетски, суб специе аетернитатис, са гледишта вечности, у уверењу да ће надживети бројне читалачке генерације.
Ова друга вели да “после поробљавања западне и средње Европе, Немачка и Италија појачале су притисак и на Краљевину Југославију, чији је положај, уласком немачких армија у Мађарску, Румунију и Бугарску, и захтевом Немачке да приступи Тројном пакту, постао све тежи. КПЈ је упозорила народе Југославије на ту опасност, истичући да силе Осовине намећу своју вољу малим европским земљама дрско и брутално, при чему им помаже буржоазија, која продаје независност земље, само ако је уверена да ће освајач штитити њене интересе. Половином марта 1941 Ц(ентрални) К(омитет) КПЈ обратио се свим прогресивним и патриотским снагама да ступе у борбу за независност Југославије… Крунско веће и влада прихватили су 20. марта… нацрт уговора о приступању Тројном пакту, упознали са његовим садржајем опозиционе грађанске политичаре и, 25. марта у Бечу, председник владе Драгиша Цветковић и министар Александар Цинцар-Марковић потписали су уговор о приступању Југославије Тројном пакту. Дан раније П(окрајински) К(омитет) КПЈ за Србију обратио се народу прогласом да испуни своју дужност и да спречи потписивање Тројног пакта, који значи сигурну и срамну смрт нашој држави, нашој слободи и нашем народу, те да створи владу националне снаге и одбране. (Интересантно је да Никола Миловановић, главни извор за приче о 27. марту, уопште не помиње тај проглас. И иначе, у многим стварима њему је тешко веровати, нарочито због тога што пречесто избегава да помене имена, чак и кад су она једнако важна као и сами догађаји: ‘један британски новинар који је дуго био у Београду’; ‘један југословенски новинар који се нашао у Њујорку’; ‘један истакнути комунист’; ‘један истакнути омладинац Српског културног клуба’; ‘један београдски новинар, познати англофил’; ‘један истакнути комунист, познати београдски професор, којега су многи из окупљене масе и лично познавали, просто је упалио слушаоце’; ‘један југословенски новинар који се тада, као дописник, налазио на дужности у Вишију’… – ИП). Исте вечери… почеле су демонстрације… да би 27. марта достигле кулминацију. – Прозападно оријентисани официри и политичари, подстицани и потпомогнути од британске и америчке дипломатије и њихових обавештајних служби, покушали су да приволе првог намесника, кнеза Павла, на образовање владе која би регулисала односе с Немачком и Италијом без уласка Југославије у Тројни пакт, а у случају напада сила Осовине тражила ослонац на западне савезнике. Али, кад је кнез Павле прихватио приступање Пакту као једину алтернативу, а видећи да се у народу неповерење према таквом стању ствари последњих дана испољило с толиком силином да је претило јавном поретку, и да би уштедили земљи једну револуцију, завереници су у раним часовима 27. марта извршили војни пуч, збацили владу Цветковић-Мачек и намесништво, и образовали владу са генералом Душаном Симовићем на челу. Тај акт поздравиле су све родољубиве снаге у Краљевини Југославији, изражавајући у масовним манифестацијама и демонстрацијама решеност да бране земљу… Организатори тог снажног покрета били су комунисти који су… изашли из илегалности и јавно иступали на масовним зборовима, тражећи пакт о узајамној помоћи са СССР, распуштање концентрационих логора, ослобођење политичких криваца, стварање народне владе и др. Међутим, влада Душана Симовића уверавала је Немачку и Италију да сви уговори од раније остају на снази, па и Тројни пакт. Закаснели покушаји Симовићеве владе да Југославија са владом СССР склопи војни савез имао је циљ да посредним путем спречи напад Италије и Немачке на Југославију, а не и успостављање искрених односа са СССР и демократизацију југословенског друштва. Поред тога, влада је водила тајне преговоре са Великом Британијом о заједничкој одбрани и тражила помоћ у наоружању од САД, али није умела да објави општу мобилизацију и друге мере које би омогућиле дужи и организованији отпор” (Војна енциклопедија, књига 2, 591, лат).
Она прва више се бави идеолошким аспектима целог догађаја; у први план истурене су наводне оцене Комунистичке партије Југославије с почетка марта 1941. године, кад су започети преговори југословенске владе са Немачком о приступању Тројном пакту, да је рат империјалистички, да је, са тим у вези, настављена “интензивна активност на припремама за одбрану земље од фашистичке агресије” и да је народ упозорен “да влада припрема издају земље”.
Необично је у целој тој енциклопедијској причи што су се њени аутори, 1984. године, у време кад Србска црква баш и није била у милости постброзовске власти!, сетили да међу оне који су се противили потписивању Тројног пакта сврстају и Србску православну цркву (Енциклопедија Југославије, књига 3, 699-700, лат).
Србска црква против Пакта
Може бити да је тако “великодушно признање” одато Србској православној цркви само због тога што се нису могли избећи Мемоари патријарха српског Гаврила (за које се знало, иако тада још нису били објављени) и оно што је било написано у њима, нарочито следеће:
“Ми смо све чинили што смо могли да урадимо, у заједници са политичким и националним представницима српског народа, да бисмо онемогућили потписивање кобнога Пакта са силама Осовине… На моме састанку са Краљевским намесником др Станковићем (Раденком – ИП), 8. и 19. марта, ја сам јасно предочавао, какве последице могу да дођу ако се вежемо са силама Осовине. Пре свега, ја сам тражио оно што је народ желео а и његови представници, да се образује једна Влада од свих странака са српске стране и људи који представљају српски народ. Хрвати и Словенци су имали у том погледу своје представнике. Срби су били лишени тога права… Ја сам 19. марта предао краљевском намеснику др Станковићу меморандум у име Српске православне цркве по питању примања Тројног пакта, где је речено све оно што је било нужно и потребно, са документацијама: какве ће тешке последице бити, ако се Пакт потпише са силама Осовине. Краљевско намесништво треба о томе да води рачуна. Ја сам урадио оно што је народ од мене тражио, преко својих делегација. Ето, ради такве несрећне политике Краљевског намесништва, коју српски народ није могао ни са чим да оправда, моја је дужност била: да на жеље и апеле народа, учиним све што ми је било у могућности да одвратим Краљевско намесништво од његове ненародне политике, која је била оличена у слабости пред захтевима Хитлеровим. Ја сам последњи пут опоменуо Краљевско намесништво, да не направи ни један непромишљен акт, који би био у супротности са ставом народа. Сви покушаји које је чинио кнез Павле, преко разних личности, које су код мене долазиле да ме убеде (да подржи одлуку о приступању Тројном пакту – ИП), били су потпуно негативни. Ја нисам хтео ни по коју цену да издам Светосавску цркву, њену прошлост и традицију, затим освештане интересе српског народа, а нарочито нашу част и достојанство, који су доведени били у питање. Моји односи са кнезом Павлом били су рђави и хладни још од почетка. Ја сам саветовао кнезу Павлу, да постепено врати парламентарни систем владавине, који је био одузет 6. јануара 1929. године…
Ја сам био позван од стране кнеза Павла на ручак у Бели двор, 23 марта, два дана уочи потписа самог пакта. Ја сам овај позив примио са мало наде у ма какав успех. Ствар је била одлучена и свршена, како је то Хитлер диктовао на састанку са кнезом Павлом. Но без обзира на све то, сви смо ми желели да учинимо све што је било потребно и што се могло учинити, да сачувамо наш образ и част српског народа, пред будућим покољењима”.
Мада је Кнез, после ручка, покушао да Патријарха увери у тешко стање у коме се Југославија налази, због чега је Краљевска влада “поднела свој предлог Краљевском намесништву, да морамо безусловно да примимо пакт са силама Осовине”, који ће Југославији гарантовати суверенитет и државне границе, Патријархов став био је врло јасан:
“Какав пакт побогу, Ваше Височанство, без договора и одлуке целог нашег народа? Поготову кад је цео народ у супротности са тим. То је немогуће да се изврши, како је то Краљевска влада вама предложила. Моја је дужност да вам отворено кажем: да би приступање наше државе Тројном пакту и њено опредељење за Осовину, уништило животну снагу и морал нашега народа. Погодио би његова родољубива осећања и дубоко увредио његов понос и његове традиције и идеале… Наш је пут у прошлости био за крст часни и отечество. Тако су наши дедови радили, и тако су се они борили са непријатељима, да не би постали носиоци издајства према Цркви и народу… Ја сматрам да тај њихов пут ми морамо да наставимо у свему и да га чувамо као зеницу наших очију. То треба да буде светиња за сваког Србина и светосавца. То је наш вечни пут, са кога се ми не можемо удаљити да не бисмо пали у провалију”.
После дуже расправе и Кнежевих покушаја да воду наведе на своју воденицу, Патријарх је још рекао:
“Височанство, ја сам данас извршио своју дужност према отаџбини и рекао вам оно што је истина. Но ви сте, како ми изгледа, пали под утицај људи који вас окружују, и који вас ни у ком случају не обавештавају о данашњој политичкој ситуацији у земљи, и о нерасположењу нашега народа према овој политици коју ви желите до краја да оправдате, не водећи рачуна о нашим патриотским осећањима, што нас је најдубље ожалостило… На основу свега овога што сам вам изложио, и на основу одговора Вашега Височанства, мени ништа друго не преостаје, него да наставим пут са народом до краја, и да са њиме поделим чашу горчине која нам је припремљена. Ако буде требало ићи и даље од овога, ја ћу се радо повући у манастирску ћелију, да тамо докрајчим свој чемерни живот, свестан да сам све поштено и доследно учинио према Цркви и народу, како то мој положај захтева. То ће бити мој последњи протест противу једне овакве политике, која нас води на потпуну странпутицу, и која је потпуно у противности са нашом традицијом, нашом части и свим другим што нас краси као људе” (Мемоари патријарха Гаврила, 166-178).
Сила Бога не моли
Без обзира на све приговоре и савете са стране (Енциклопедија је најпре поменула “антифашистички и патриотски расположене народне масе”, а тек на крају Србску православну цркву), “представници југословенске владе Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић, на основу претходне сагласности и одобрења Крунског савета на челу с кнезом Павлом, 25. марта 1941. потписали су у Бечу Протокол о приступању Југославије Тројном пакту. То је изазвало огорчење и масовне протесте најширих народних маса. Илегална КПЈ, чији су најистакнутији руководиоци јавно иступали, организовала је масовне демонстрације… Под утицајем снажног незадовољства у војсци, у атмосфери створеној овим демонстрацијама, група официра, ослањајући се пре свега на ваздухопловство, извршила је у ноћи између 26. и 27. марта државни удар, збацила намесништво и владу Цветковић-Мачек, прогласила краља пунолетним и формирала владу на челу са генералом Душаном Симовићем”.
У ЕнциклопедијиЈугославије биће још назначено да је КПЈ поздравила успостављање владе ђенерала Симовића, “али је убрзо уочила њену недоследност у унутрашњој и спољној политици”, те је њен (Партијин – ИП) Централни комитет “у свом прогласу од 30. марта поново поставио захтев да се закључи пакт о узајамној помоћи са Совјетским Савезом и предузму мере за демократизцију земље, обезбеђење националних права и слобода и јачање њене одбрамбене способности”.
Без обзира на чињеницу да је Југославија недуго затим “постала плен агресивне најезде фашистичких армија са свих страна, 27. март је показао снагу КПЈ и њен утицај у масама и допринео интензивирању револуционарних процеса који ће убрзо прерасти у народноослободилачки рат у Југославији” (Енциклопедија Југославије, књига 3, 699-700, лат).
Занимљиво је да се основни текст малочас узгредно поменутог Николе Миловановића не бави директно “снагом КПЈ и њеним утицајем у масама”; “идеолошку потпору” народним масама, у виду једног прогласа, он смешта тек у напомене своје књиге (што упућује на закључак да таквог прогласа није ни било), цитирајући неки неидентификовани проглас Централног комитета КПЈ уперен против намере југословенске владе и кнеза-намесника Павла да потпишу Тројни пакт:
“Данашња влада спрема издају. За неки дан треба да се потпише Тројни пакт који значи сигурну и срамотну смрт нашој држави, нашој слободи и нашем народу. Први пут у нашој историји треба пред тиранима да клекнемо, да на коленима потонемо у бешчашће и ропство. И то данас, када је цео народ, у свим крајевима државе, свих сталежа и узраста, устао исто као 1912, 1913, 1914, и када је имао само једну душу, једну вољу и једну мисао, да на живот и смрт брани своју највећу тековину и светињу – националну слободу и независност.
Нећемо ни Тројни пакт, ни инструкторе, ни туристе, ни привредне стручњаке, ни чишћење непријатеља Осовине. Хоћемо владу националне слоге и одбране. Све за част и слободу! Част и слобода ни за шта!” (Никола Миловановић, Војни пуч и 27 март, Београд 1960, 294).
Колико је Комунистичка партија била заинтересована за “националну слогу”, видљиво је и из нешто каснијег прогласа Централног комитета Комунистичке партије Југославије (15. априла 1941, датом из Загреба, под окриљем тек створене усташке Независне Државе Хрватске), који “народе Југославије: Србије, Словеније, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Македоније и Војводине” позива да “не клону духом, збију чвршће своје редове, дочекују уздигнуте главе и најтеже ударце”.
Уочљиво је да се не позива “народ Хрватске” јер се сматра да је стварањем усташке Хрватске сузбијена “србска хегемонија”, да Хрвати нису “клонули духом”, да су “чврсто збили своје редове” и да су спремни да “уздигнуте главе дочекају и најтеже ударце”; како им Немци нису били непријатељ, они су им били покровитељ, “сумњиви Срби” и даље су им били једини непријатељ.
И лако је уочљиво да се позива “народ Војводине”, што значи да су комунисти већ тада “видели” разбијену Србију и да су Војводину Србску већ тада “својатали” за усташе. Кад је Јосип Броз много познатији као Друг Тито Јаше На Челу Колоне, средином маја 1941. године отпутовао у Београд не би ли тамо, у Србији, дигао “устанак”, није Миле Будак, идеолог хратског усташтва, упразно “објашњавао” да “нема драгоценијег средства за уништавање народа у Србији од Тита и комунизма. Тито ће закувати кашу у Србији, а има поприлично лудих Срба који ће кренути за њим, а од тога се Срби никад неће опоравити”. Истога смисла била је свега четрдесетак месеци “млађа” изјава поменутога Броза, овога пута по доласку у “ослобођени” Београд (крајем октобра 1944), да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости”.
Илија Петровић
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
A onda su svi pobegli posle “ slavnih“ beseda…
Zasto se nisu vratili u Jugoslaviju posle rata…