Мирослав Пушоња: Између злог и глупог

Жао ми је што не могу да нађем изворни текст у коме један Немац устаје против наци покрета. Сам држи говоре и бори се против насиља у коме страдају невини људи и деца. Али његову борбу (знати како) и речи (знати шта) не прихвата нико.

Хапсе га и одводе у затвор. Тамо је имао довољно времена да размишља шта се то десило са његовим народом препуним умних људи, философа, музичара, песника, вредних трудбеника; како су одједном постали лопови, разбојници, неосетљиви на злочин и зло које чине другом.

Закључио је да то није био резулта генерисаног зла јер се оно може разобличити добрим аргументима и силом. Ово се није могло зауставити. Ако је реч добро преведена са немачког језика, аутор каже да је у питању глупост. Аргументација је следећа, глупог човека не можете разуверити. Он се држи усађених предрасуда па увођењем нових аргумената који доводе у питање предрасуде не постиже се ништа сем интезивног беса и насиља које га прати. Дакле, ова глупост није урођена црта личности. Она је стечена методом знати како. Као и ходање или вожња бицикла. А завршава се потпуним губитком служења обзиру. Моралан човек је човек обзира. Толико пута одустаје да повреди другог, чак и онда када за то има оправдање. Овде је у питању инверзна радња, човек је утврђен у предрасудама о расној доминацији и кривици другог па инстант реагује. Тиме се може разумети шта под глупошћу подразумева аутор поменутог текста. Наша изрека то стање свести најбоље описује када неком задртом (а интелигентном!) човеку кажете, ”Глуп си ко к…ц”, па се окренете и одете или се са њим побијете. Дакле, о том типу глупости се ради. Стеченом. А проблем се решава силом и практичним организованим одучавањем од чињења глупости те поновним усвајањем кодекса служења обзиру.

О једном сличном феномену данашњег света писао сам пре десетак година. Радило се о убиству једне жене у Квинсу (ЊЈ). Убиство је погрешно карактерисано као плод отуђености где вам нико неће притећи у помоћ када паднете у изненадну невољу. Двоје младих истраживача се заинтересовало за тај случај и установило да је убиство трајало и трајало. Да је убица улазио и излазио из стана. Лупао. Станари су чули вриску и урлике, добро познавали убијену станарку, али нико није позвао полицију, мада су на то били обавезни законом. Испоставиће се да они то нису хтели да ураде из простог разлога, себичности. Рачунали су да ће то за њих урадити неко други. Угледали су се једни на друге.

То је својство преузето из простора јавних добара. Ту смо сви једнаки и нико није искључен. А једини проблем који се јавља јесу људи – ”слободни јахачи”. То су они што хоће да уживају у свему али што неће да партиоципирају ни у једној радној активности или покривању насталих заједничких трошкова. Они би вас извадили из заглављеног лифта али журе на посао. Заменили би браву на улазним вратима али немају тренутно новца, нити алата. Окитили би новогодишњу јелку али немају кључ од заједничког подрума. Подржали би Србе на Косову али како да ускрате деци одлазак у Грчку. Бранили би Београд али неће због дођоша. Пошли би заједно самном да скренемо пажњу на бесправну градњу али како када су и сами уплетени у ту работу. Побунили би се против несклада између свршених образовних профила школства и захтева привреде али баш им је неко из породице наумио да узме бесплатно диплому за тржиште рада на другој дестинацији.

Моји трошкови на твој рачун, јесте научена, реци шта мантра. И није случајно што осцилујемо између два екстрема, најлибералнијег комунизма и најлибералнијег капитализма, јер слободни јахач није дангубио у том социјализму. Стекао је савршено искуство и искористио га у кризним штабовима. Данас је он успешан гонич непослушне и непрофитабилне ”марве”. А Немци ко Немци, ред, рад и дисциплина. Станеш у ред. Направиш пећку и туш, па ожежи. Нека гори Пе(д)ро. Ваљда су бар они нешто научили. Плашим се да овај данашњи убрзани процес одучавања не заврши са курсевима пређашњег учења. То свакако неће бити доминантно зло, већ глупост коју је давно уочио тај млади човек. Јер, на исту кору од банане, оклизнуће се само глуп човек.

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕ: