О милитаризацији медицине и производњи пацијената

Док ће се све оно што је природно сматрати надрилекарством и завером против медицине.

Може се слободно тврдити да су у медицини, као вероватно ни у ниједној другој грани науке, перманентно присутна разноразна неслагања и несугласице, који се понекад могу чак сврстати и у расколе или „шизме”, уколико медицину сврстамо у религију, како је називају и дефинишу они којима су досадила та бескрајна спорења. Од оног последњег великог раскола између црквене и световне науке око питања да ли се Сунце окреће око Земље, или Земља око Сунца, било је много сукоба и несугласица између оних научника који сматрају да се свака научна хипотеза и теорија мора пре свега експериментално доказати, и то поштујући општеприхваћене протоколе, а поред тога и стално преиспитивати у светлу нових открића, и оних њихових такозваних колега склоних свакојаким, разним мотивима инспирисаним, импровизацијама.

Мада се понекад може десити да до спорења дође између озбиљних научника око тумачења неких научних начела, или оспоравања научних истина која се доводе у питање појавом нових научних сазнања, већина сукобљавања се углавном дешава, поготову у ова модерна времена, између оних медиокритета, заслепљених властитом кратковидошћу и препотенцијом, а иза којих се обично крију неки закулисни интереси, који немају никакве везе са науком, и оних савесних научника, који поштују научне принципе и протоколе, а којих на сву срећу  још увек има и није их никада недостајало.

Што се медицине тиче, свакако да највећи сукоб два алтернативна објашњења битних аспеката стварности представља онај између теорије клица и теорије терена. И то не само највећи, него и најстарији и по човека најопаснији, јер траје више од једног ипо века, а на директан начин утиче на здравље и добробит људских бића. Као што је познато још половином XIX века француски хемичар Луј Пастер (1822-1895) је успоставио теорију према којој бактерије, вируси, то јест клице,  инфицирајући људски организам из вањске средине, изазивају болести. А оно што је мање познато је да је у исто време његов земљак Антоан Бешам (1816-1908) конципирао конкурентску теорију терена, према којој клице нису узрок, већ последица болести, то јест оне се појављују тек када се у самом организму – терену, створе услови за развој болести.

Без обзира што је Бешам био школован научник, доктор наука и универзитетски професор, док је Пастер, као што је речено, био обични хемијски техничар, стручњак за алкохолно врење, он је проглашен за оца микробиологије, а његова теорија клица и данас представља неприкосновену „научну истину”. Од тада па до данас су небројени научници безуспешно покушавали доказати да теорија клица нема никакво научно утемељење и да представља обичну спекулацију. Њихове тврдње и докази су систематски игнорисани, а истовремено о теорији терена се могло сазнати нешто више тек из оних алтернативних извора информација. Догађало се управо оно што се догађа када се наука, као што је речено, претвори у религију и када превладају неки други интереси који немају никаве везе са науком.

Зашто је данас мало ко чуо и за теорију терена и за Антоана Бешама

Оним мало радозналијим посматрачима савремених феномена, који су можда и случајно чули за ривалитет између те две теорије, већ након површног истраживања је сигурно било  јасно да је теорија клица била погоднија како за медицинске ауторитете, тако и за фармацеутску индустрију, из више комерцијалних, него оних превасходно научних разлога. Поготову што је, како време пролази својим све бржим током, све јасније и очигледније да се она истинска наука све више потискује на маргине, док се у центар пробијају они поменути, у научну обланду вешто умотани медиокритети, којима је више стало до пуњења властитих џепова и лажног публицитета, него до јадне науке. Али, да би се у потпуности разумео тај ривалитет и схватила његова важност не само за саму науку, него и судбину читавог човечанства, потребно је вратити се мало у прошлост, и то управо у оно време када су се те две ривалске теорије рађале.

У то време, у другој половини ХIХ века, основана је и почела да успоставља свој ауторитет на пољу медицине и лечења Америчка медицинска асоцијација – American Medical Association. Док је са друге стране своју нафтну империју Standard Oil Company постепено градио и ширио Џон Д. Рокфелер – John Davison Rockefeller Sr. На први поглед свакако да није лако уочити дубљу везу између те две наведене појаве и оног научничког ривалитета између Пастера и Бешама око теорија клица и терена. Та веза ће постати уочљивија тек почетком следећег ХХ века.

На самом почетку тог века, 1901. године Америчка медицинска асоцијација је након реорганизације успела да под своју контролу стави све лекаре и медицинске школе, а тиме и начин на који ће се медицина практиковати. Она се наметнула као централни медицински ауторитет, чије смернице и правила су била обавезујућа за све њене чланове. А само чланство ће постати предуслов да би се могла вршити лекарска пракса. Непридржавање смерница и правила ће аутоматски доводити до одузимања дозволе и суспензије.

Након што је Џон Рокфелер успоставио потпуну доминацију над експлоатацијом и прерадом нафте у Сједињеним америчким државама, држећи 90% тржишта, а  стекавши истовремено већинску контролу нафтног тржишта и на остатку планете, на његову натпросечно велику памет му је пала идеја да под своју контролу доведе и остале аспекте живота, што је, наравно, подразумевало контролу над производњом свега онога што је неопходно да би се тај живот могао одвијати, и то не само одвијати, већ одвијати на начин како је то он у оној својој натпросечно паметној глави замислио. Мада то крајем XIX века није било тако очигледно, број производа за одвијање све компликованијег живота ће се касније, захваљујући капиталистичком генију, почети експоненцијално повећавати. А само геније таквог калибра, какав је био Џон Рокфелер, је могао предвидети да ће кључну улогу у тој експанзији у наступајућем веку, а вероватно  и оним наредним одиграти медицина. То је и био разлог да се 1902. оснује  Рокфелеров институт за медицинска истраживања – The Rockefeller Institute for Medical Research.

На први поглед би се могло нагађати да ли су се случајно десиле у две узастопне године, оно стављање под контролу лекарске праксе и медицинских образовних институција од стране медицинске асоцијације и оснивање Рокфелеровог института за медицинска истраживања. Та нагађања ће се показати сувишним уколико се узме у обзир оно што ће се десити 1910. Те године ће бити објављен такозвани Флекснеров извештај. То је документ у облику књиге, чији је аутор Абрахам Флекснер, у то време еминентни просветитељ, а који ће, како ће се показати, бити од историјског значаја и представљати темељ западне алопатске медицине у наступајућим вековима.

Све оно што је записано у Флекснеровој књизи имало је снагу закона. Тај документ је означио крај илузија о здравој храни, чистој води и о било каквом знању о значају одговарајуће хране за здравље људи. Половина америчких медицинских школа ће морати да се затвори. То су биле оне школе  које су хтеле да у својим програмима задрже наставу о исхрани, киропрактици, хомеопатији, холистичкој, интегративној и функционалној медицини, те остеопатији. Уколико би се неко усудио да прекрши или игнорише успостављена правила и прописе аутоматски би губио дозволу за рад, а у тежим случајевима би га чекала затворска казна.

Истовремено је Рокфелер преко своје фондације инвестирао сто милиона долара у Главни образовно одбор – General Education Board, што је значило крај студија природне медицине у 150 америчких медицинских колеџа. Што би се све могло сматрати почетком фармацеутске илу рецепт медицине, према којој се лечење састоји у преписивању лекова, чија улога неће бити у лечењу болести, него у ублажавању симптома, али и изазивању нових, за које ће се преписивати други лекови. Све те лекове ће производити нова грана индустрије – фармацеутска индустрија. Тако да би се Флекснеров извештај и 1910. година могли сматрати рађањем и зачетком те индустрије, али и рецепт медицине, која ће уместо лечења производити доживотне пацијенте са хроничним болестима, који ће трошити много више новаца на лекаре, болничка лечења, дијагностичке тестове, хемотерапију, радијацију и наравно, рецепте, него на гориво за аутомобиле. У томе се састојала сушина оне генијалне Рокфелерове идеје.

А суштина Флехнеровог извештаја, који ће постати у камену уклесан законик, чије одредбе ће се претворити у божије заповести, се састоји у томе да је он устоличио нову парадигму према којој се фармацеутика изједначује са науком, а та наука ће се сводити на чисту хемију. Док ће се све оно што је природно сматрати надрилекарством и завером против медицине. Тај концепт ће се темељити на медицинским, то јест хемијским истраживањима, чије финансирање ће преузети искључиво приватне, такозване хуманитарне или филантропске фондације. На њиховом челу ће се наћи, ко би други него Рокфелерова фондација, а на челу истраживачких институција, ко би други него поменути Рокфелеров институт за медицинска истраживања.

До 1928. Џон Рокфелер ће у тај свој институт уложити 65 милиона долара. Други главни финансијер или донатор средстава за медицинска истраживања ће бити, наравно, фармацеутска индустрија, која је доживела своју пуну експанзији двадесетих година прошлог века. Остао је забележен податак да је фармацеутска индустрија само 1945. године уложила у своја истраживања 40 милиона долара. Док је на сва остала истраживања на универзитетима и истраживачким институтима потрошено само 25 милиона.

Главну улогу у успостављању те медицинско-фармацеутске диктатуре на целој територији Америке одиграће Америчка медицинска асоцијација. Док ће кључна особа  бити онај Морис Фишбеин, који је, да се присетимо, одиграо пресудну улогу у уништавању Рејмонда Рајфа. Фишбеин је био на челу асоцијације скоро тридесет година, од 1920. до 1949, када је био напросто истеран са тог положаја, јер је многима био досадио својим готово диктаторским понашањем. За време његовог председниковања асоцијација је успоставила потпуну контролу не само над медицином и производњом лекова, већ на суптилан начин и над осталим аспектима живота, који са медицином нису на први поглед имали везе. Остало је забележено да је још 1922. Медицинско друштво Илиноиса упозорило на оно што се тада догађало: „АМА је организација једног човека. Читава медицинска професија је у милости једног човека. Он контролише све фондове.” Из његове биографије се може сазнати да није имао ни једног дана лекарске праксе пре него што је преузео контролу над асоцијацијом. Али истовремено није јасно да ли је уопште имао валидну лекарску диплому, или се радило о фалсификату. Није тешко из тога закључити да се до данашњег дана ништа суштински није изменило.

Што се канцера тиче главну улогу на том пољу играће Меморијални Слоан-Кетеринг центар за канцер у Њујорку, који је основан 1884. као прва болничка установа за лечење рака у Америци. У њој ће се у првој половини ХХ века налазити главни центар за тестирање лекова који ће у све већем броју, али и количинама, силазити са производних трака фармацеутских корпорација. У тандему и нераскидивој вези са Слоан-Кетееинг центром за канцер је деловало Америчко друштво за канцер – American Cancer Society, које је 1913. основао, ко би други него један од Рокфелера, и то Џон Д. Рокфелер, јуниор, заједно са својим бизнис компањонима. Ако се узме у обзир да су у управном одбору тог друштва седели представници фармацеутских компанија, рекламних агенција, повереници из Слоан-Кетеринг центра, и остали пропоненти ортодоксног третмана рака, онда је више него јасно да је Америчко друштво за канцер представљало врховни ауторитет у Америци, што се те болести тиче. А такођер је јасно зашто Ројал Рејмонд Рајф и њему слични нису имали никакве шансе да се пробију са својим ефикасним и правим лековима.

Из подсећања на датуме и године тих важних догађаја није тешко закључити да су чврсти темељи такозване западне алопатрске медицине изливени у првих десетак година прошлог века. Каснији развој догађаја ће потврдити да су они били тако чврсти да су издржали све до ових модерних времена којих смо савременици. То се веома лако могло видети током такозване ковид пандемије, јер се у свему ономе што се током те пандемије догађало јасно назирао отисак „Рокфелерове медицине”. А ако се свему томе дода и податак да је у том периоду, 1908. године умро велики Пастеров ривал Антоан Бешам, творац оне теорије терена, која ће заједно са њим бити покопана, онда такођер није тешко закључити, то јест одговорити на оно питање: зашто данас мало ко зна да теорија терена опште постоји, нити је чуо за тог великог научника, можда и највећег свих времена у медицини, али не оној Рокфелеровој.

У односу на све оно што ће се догађати током ХХ и почетком ХХI века, што се медицине и лечења болести тиче, последње деценије XIX века се могу сматрати идиличним и романтичним. Ако је и било неких озбиљнијих болести, то су биле оне епидемије узроковане првенствено недостатком хигијенских услова на периферијама великих градова, које су постепено узмицале побољшањем те исте хигијене. Бешам је све то на елегантан начин објаснио у својој теорији терена, према којој све болести настају поремећајем равнотеже у унутрашњости организма – терену, те да организам поседује урођене механизме уз помоћ којих је способан да ту равнотежу поново успостави. Тек уколико дође до већих тровања организму је потребна помоћ, али никако са оним поменутим хемијским лековима „на рецепт”.

Такво стање се одржало до почетка ХХ века, када је, према архивским подацима из 1908. године, постојало само 8 лекова, и то 6 биљних, а било познато укупно 14 или нешто мало више болести. А онда, након што су Рокфелерова алопатска медицина и фармацеутска индустрија преузеле ствар у своје руке, дошло је до апокалиптичног пораста броја лекова и болести, тако да данас, према подацима са интернета, имамо најмање 10.000 регистрованих болести и 20,000 лекова. Узимајући у обзир да је интернет цензурисан и под контролом оних „свезнајућих факт чекера”, тренутни стварни број болести и лекова је сигурно много већи и наставља да расте.  То апокалиптично повећање се десило за само нешто више од сто година.

Ипак се све врти око терена

Мада се у оном свакодневном жаргону, па чак и у стручним круговима, ретко помиње, подразумева се да је читав описани медицинско-фармацеутски сценарио лечења  утемељен на теорији клица. Те клице у облику микроба, званих бактерије и вируси, који  наводно из вањске околине нападају организам, су максимално искориштени, како за измишљање и хемијску композицију све ширег асортимана оних обичних лекова, главног и не баш наивног оружја оне рецепт медицине, тако и  за  измишљање и осмишљавање још разорнијих оружја у облику вакцина, уз помоћ којих су до сада изведени највећи помори у историји човечанства. Међутим, та Рокфелерова медицина се временом, развојем нових технологија, али и стратегија за ширење свог утицаја до оних најперифернијих сегмената не само друштва, него и психе и навика људи, до те мере софистицирала да ослањање на теорију клица није више било довољно за храњење те њене готово монструозне експанзије, као и задовољавање све болеснијих нагона за сталним експоненцијалним повећавањем профита својих промотера и идеолога.

Због тога се некако спонтано намеће могућност да би конкурентска теорија терена, без обзира што је званично одбачена, могла ипак играти не само значајну, него и кључну улогу у онако ефикасној производњи болести и лекова за њихово такозвано лечење. Јер се стиче неодољив утисак да су током последњих нешто више од једног века онако бурног развоја рецепт-вакцинацијаске медицине, њени креатори били итекако  свесни теорије терена. И то не само свесни, него и добро упућени у све њене тајне, користећи их за остварење својих комерцијалних и депопулацијских циљева, истовремено је званично одбацујући као псеудонаучну.

Без добро проучених принципа те „квази науке” не би никако било могуће непрестално и скоро свакодневно производити нове болести и одржавати људске организме у перманентном прикривеном болесном стању, истовремено му лековима стварајући привид здравља. Да би тако кондициониран био таман толико способан да обавља поверене му дужности произвођача и конзумента  безбројних материјалних производа, замишљених углавном за једнократну употребу,  али и програма за убијање досаде и фабрикованих информација, које ће доживотно одржавати лажну идилу савршенстава света у којем се нашао, као и свест о свемогућој медицини која има лек за сваку нову болест.

А да би све то било јасније, није на одмет подсетити се још једном на којим принципима функционише та, званично одбачена, али за Рокфелерову медицину, итекако корисна теорија терена, коју је чак и званични творац теорије клица Луј Пастер прихватио, рекавши пре смрти да је одржавање нашег унутрашњег терена оно што би требало да нас брине, а не клице. Тереном би се могао сматрати унутрашњи медиј који је распрострањен по читавом организму, а који би се могао поистоветити са крвотоком, јер, крвоток прожима сваки орган, читаво тело, све до коже. Тај медиј се уз помоћ урођених механизама одржава у равнотежи или хомеостази, стању у којем све функционише нормално, а сви физиолошки процеси су савршено усклађени. Да би се та равнотежа одржавала потребно је и чишћење, како од отпадних продуката насталих у физиолошким процесима, тако и од разних материја које из спољне средине продиру у организам. Све док количина тих вањских материја није велика, организам је способан да лако уклања све оно што му није потребно и тако одржава ту равнотежу, коју бисмо могли назвати здравље.

Када је количина вањских агенаса сувише велика, тако да организам више није у стању да их лако уклони почињу процеси који би се могли окарактерисати као болест. Та способност организма да одржава равнотежу и тако спречава настанак болести назива се имунитет. Оно по чему се теорија клица разликује од теорије терена је плеоморфизам, а то би се могло дефинисати као процес преобликовања, то јест стварања нових облика. Здрав и јак имуни систем функционише управо на принципу плеоморфизма у којем се, у зависности од потребе, врши стално преобликовање и рекреирање микроорганизама, као што су разни микроби, бактерије, гљивице и вируси, који, живећи у симбиози, представљају један велики екосистем или микробиом, како се у новије време назива та заједница. Такозвана званична медицина то не признаје, јер су према њеној парадигми све клице, то јест микроорганизми, сталног облика који се не може мењати, те да већина од њих улази у организам из вањске средине, представљајући опасност, и наравно, главног изазивача болести.

Можда најважнији експеримент у историји борбе између две ривалске теорије, којим ће се доказати преимућство теорије терена, обављен је још давне 1892. године у Паризу. Обавио га је француски биолог руског порекла Ели (Иља) Мечников, и то на самом себи. Био је то веома сличан тест оном обављеном на острву Галопс у бостонској луци, за време оне епидемије шпанске грознице, о којем је детаљан запис оставио доктор Милтон Розенау. Те 1892. избила је у Паризу епидемија колере. Мечников, који је у то време живео у том граду, одлучио је да уради експеримент, и то тако што је направио супу од узорака које је узео од оболелих, за које је био сигуран да би морали садржати узрочнике епидемије. Ту супу је попио у намери да провери да ли ће и он оболети. Био је не мало изненађен када је схватио да је остао потпуно здрав, док је истовремено његов колега, који је такођер попио исту супу, тешко оболео и једва остао жив.

Наравно да је након тога извршио микроскопску анализу узорака из цревне флоре, то јест микробиоме, из његових и црева његовог оболелог колеге, јер, треба  нагласити да је он по специјалности био имунолог. Оно што је открио било је да су те две микробиоме имале потпуно различиту композицију, без обзира што су обојица попили исту заражену супу. Открио је и разлог зашто он није оболео. Његов микробиом је садржао једну бенигну врсту бактерије, која је одбранила организам од колере, што пропоненти теорије терена користе као доказ њихових тумачења онога што се догађа у организму, то јест терену. А то је, да је организам са уравнотеженим тереном способан да уз помоћ плеоморфизма створи сам ону врсту бактерије која му је потребна да одржи равнотежу, а самим тим и здравље. Мечников ће касније, 1908, заједно са Паулом Ерлихом, поделити Нобелову награду за физиологију, али заговорници Рокфелерове медицине не спомињу превише гласно тај његов експеримент из 1892. О њему се може сазнати много више детаља од оних медицинских стручњака који ту научну дисциплину посматрају из много ширег, холистичког угла.

А када је о бактеријама реч, веома важно је истаћи да оне представљају кључну компоненту микробиома, и да је њихов број толико велики, а њихове функције тако разнолике, да се њихово богатство може упоредити са богатством форми живота у џунглама Амазона. Оне утичу на све оне менталне и физиолошке процесе у организму којима управља и мозак, а по некима су чак важније и од мозга. 80% функција имуног система обављају бактерије из дебелог црева. Бактерије су одговорне за стварање 90% хормона серотонина – неуротрансмитера, који управља душевним расположењем. У великој мери утичу и на меморију, когнитивне функције, хормоналну равнотежу, а без њих је немогуће варење хране и њена апсорпција. По неким проценама 95% наших тела чине бактерије у тој чудесној симбиотичкој композицији, из чега се може закључити да ми као људска бића имамо само 5% хуманог у себи.

Љути бој

Када се све то узме у обзир, онда се може много лакше објаснити зашто се Рокфелерова медицина службено држи теорије клица, као пијан плота, док са друге стране теорију терена не само да није одбацила, него је на суптилан начин користи за остварење свијих циљева. Клице као вањски агресори и стална претња су јој потребне за вештачко симулирање епидемија са којима ће становништво претворено у вечите пацијенте држати у сталном страху, а истовремено га уз помоћ вакцина и вешто формулисаних лекова из својих истраживачких лабораторија тровати и убијати. А од таквих лекова ће страдати и руинирати се и онај описани чудесни бактеријски симбиотички темељ наших организама.

А суштина начина на који Рокфелерова медицина користи теорију терена се може на сликовит начин најлакше представити користећи војну аналогију. Зар се терен, како су га описали Бешам, Рајф и Нисенс, не би могао схватити као бојно поље на којем се већ више од једног века одиграва љути бој. Са једне стране фронта су они савршени механизми са којима је творац човека наоружао да би омогућио да се у његовом организму ефикасно обављају све физиолошке функције, како би он могао да се безбрижно бави оним вишим менталним, интелектуалним и духовним функцијама. Са друге стране фронта се нашла управо Рокфелерова медицина, која са широким и, како време пролази, све ширим и рафиниранијим спектром својих убојитих средстава у облику лекова у које су уграђени сви могући отрови, укључујући и змијске, неуморно и систематски разара онај терен, подривајући не само човеково здравље, него и способност да се посвети оним вишим, од творца замишљеним функцијама.

као и сви отрови из вањске околине који се дисањем уносе у организам, и сва она невидљива зрачења и поља све убитачнијих фреквенција, онда се тек стиче потпуна слика о степену милитаризације људског организма.Ако том разарању терена свој драгоцен допринос дају и они отрови и хемикалије из хране, такозвани адитиви, као и сви отрови из вањске околине који се дисањем уносе у организам, и сва она невидљива зрачења и поља све убитачнијих фреквенција, онда се тек стиче потпуна слика о степену милитаризације људског организма.

Међутим, оно што ту невидљиву битку на бојном пољу званом терен чини много опаснијом од свих оних битки које се вековима и миленијумима воде на оним вањским видљивим пољима, је проста чињеница да људска бића нису ни свесна да се у њиховим организмима током читавих њихових живота води прави рат, у којем су они истовремено и главне и колатералне жртве. Али, тај рат је не само опасан, него и подмукао, јер се осим оних, могли би их назвати, бојних отрова, користе и методе психолошког рата уз помоћ којих се ствара илузија да у медицини и њеној посестрими фармацији лежи једини спас и да је судбина свих људских бића у њиховим рукама. Осим илузије у њиховој психи се стварају и константно одржавају страх и брига, који итекако утичу на збивања на терену и тако појачавају ефикасност и убојитост оних хемијских бојних отрова. А зар то управо није на елегантан начин речено много пре него што је рођена Рокфелерова медицина у нашој старој народној изреци: „Влага руши кућу, а брига човека.”

А када је већ у причу о медицини убачена војна терминологија, зар се на самом крају не би могла повући паралела између медицинско-фармацеутског и војно-индустријског комплекса. И то не само паралела, него и назрети могуће савезништво, па да се онда на крају ова, на први поглед медицинска прича, претвори у праву ратну, јер су главна одлика ратова, поред стратегија, управо савезништва. Мада се то савезништво на први поглед чини немогућим, мало детаљнији увид у начин на који се оба савезника односе према заједничком непријатељу, као и реторику коју користе приликом разрађивања стратегија у својим главним штабовима, отклањају сваку сумњу. Сетимо се само доктора Менди Холфорда, једног од WEF-ових медицинских експерата, са каквим је жаром, готово сладострашћем, објашњавао како змијски отрови употребљени у лековима као „клустер бомба, у потпуности неутрализују све виталне функције жртве, погађајући истовремно неколико циљева”, на чему би му позавидели и NATO генерали.

Оба савезника су према свом заједничком непријатељу једнако безобзирна, сматрајући га обичним бројем и средством за остваривање пре свега профита, али и осталих закулисних пројеката. Ако то, што се медицине тиче, није до сада било лако приметно, са свим оним што се догађало током последње пандемије зване ковид је у потпуности огољено. А узимајући у обзир све оно што се најављује од стране WHO – Светске здравствене организације, настављача мисли и дела Џона Рокфелера, биће наредних година још огољеније. Савезници се једино разликују по томе што онај војни своје оружје углавном конципира да поседује што већу разорну моћ и убојито дејство. Док је оружје медицинско-фармацеутског савезника са одложеним дејством, које у зависности од калибра, може убијати или непосредно након испаљивања, или чин умирања може бити полаган, дуготрајан и неосетан, најчешће трајући годинама. Али то су само нијансе.

А сличност стратегија и начина на који савезници врше убијање, то јест елиминацију циљаних противника, може се најсликовитије видети на примеру антибиотика и оних запаљивих напалм бомби. Антибиотици се могу сматрати правом напалм бомбом која убија циљану такозвану патогену бактерију, али и стотине врста других корисних бактерија, које својом симбиотичком везом омогућавају човеку да физиолошки функционише. На сличан начин праве напалм бомбе, замишљене да својим дејством сломе вољу противника, као што је био случај са оним систематским бомбардовањима јапанских градова на крају Другог светског рата, поред сламања воље убију још и стотињак хиљада људи за само једну ноћ.

На основу свега изложеног намеће се на самом крају питање да ли јадни човек, сам без савезника, у судару са тако моћним удруженим непријатељима, има уопште изгледа да преживи. Надајмо се да има, јер, није он ипак без савезника. Његов савезник је творац, који неће сигурно оставити своје чедо на цедилу, пошто је у његову креацију уложио тако много своје властите креативности.

А што се Антоана Бешама тиче, он се јадник сигурно преврће у гробу, посматрајући до чега је све довела његова генијална теорија терена, коју је осмислио у она романтична и идилична времена када се укупан број познатих болести и лекова могао бројати уз помоћ прстију.

Милован Шавија /  https://sedmasila.rs

БОНУС ВИДЕО: