Да ли су тужитељке својим иступањем у јавности намерно угрозиле случај корупције у “ЕПС”-у
Неспорна је чињеница да је заменик тужиоца Јасмина Пауновић у предмету у којем је поступала у одељењу за борбу против корупције ВЈТ у случају „ЕПС” одбацила кривичну пријаву
Случај два заменика вишег јавног тужиоца у Београду, Бојане Савовић и Јасмине Пауновић, отворио је многа питања у српском правосуђу која су дуго гурана под тепих. Цео случај има неколико аспеката. Шта се у конкретним предметима Вишег јавног тужилаштва заиста догодило. Какав је заправо правни аспект целог случаја, који уједно треба да буде и једини. Шта се крије иза медијског и политичког интересовања за овај случај. Ко су актери који у овоме имају своје улоге. Већ десетак дана у медијима се наглашава како су наведене заменице смењене од стране вишег јавног тужиоца Ненада Стефановића, како су склоњене са предмета, да је угрожена њихова независност и самосталност у раду, да су склоњене због предмета корупције у ЕПС-у, да су они који су их склонили то учинили под утицајем политике и због коруптивних побуда, да су оне носиле те предмете и изнеле их својим трудом, радом и савесношћу, да је судбина предмета корупције у ЕПС-у угрожена, да се протест организује у циљу заштите правног поретка у Србији.
Иако су заменице Савовићева и Пауновићева у јавности иступале са информацијама из предмета које у овој фази поступка не би смеле да износе, поставља се питање шта је могуће заиста сазнати од информација које су у овом тренутку заиста јавно доступне и могу бити од значаја за јавност. Неспорна је чињеница да је заменик тужиоца Јасмина Пауновић у предмету у којем је поступала у одељењу за борбу против корупције ВЈТ у случају „ЕПС” одбацила кривичну пријаву. Неспорне су чињенице да је заменик тужиоца Бојана Савовић најпре спојила предмет другом заменику, а да је након што јој је ипак враћен, пресигнирала на новоупућеног заменика из основног тужилаштва. Поново јој је први заменик ВЈТ Бранкица Марић вратила предмет и помогла да даље ради на предмету уз непосредне консултације и сугестије. Неспорно је да наведени заменици нису смењени ни склоњени, него да су годишњим распоредом прешли у одељење за општи криминал ВЈТ. Неспорно је да је ухапшенима одређен притвор након што су наведени заменици прешли у одељење за општи криминал. Дакле све што је у медијима наглашавано испоставило се као нетачно. Такође, испоставило се и да је једини проблем на који су, на колегијуму ВЈТ који је одржан у овом периоду, указале Савовићева и Пауновићева, заправо проблем зашто морају да долазе на посао на време, односно зашто морају да одлазе након истека радног времена.
И дођосмо до питања које је забринуло васколику јавност оличену у специфичном кругу медија, независност и самосталност тужилаца у раду. Јавна тужилаштва су специфична по свом устројству, по својој природи представљају специфичан део извршне власти. Устав не препознаје тужилаштво као независан орган, већ искључиво као самосталан. Тако да о некаквој апстрактној независности не може бити говора. Међутим тужилаштво јесте самосталан државни орган. И та самосталност се јемчи Уставом и законом. Али та самосталност није некаква отуђеност сваког појединачно тужиоца, односно заменика тужиоца од осталих у тужилаштву. То је заправо самосталност у односу на законодавну и извршну власт. Шта то заправо значи. То значи да тужиоци не поступају самостално унутар тужилаштва и тужилачке хијерархије, већ самостално поступају у односу на друге носиоце власти у Републици Србији. Дакле свако вршење притиска и сугестије шта треба или не треба да се ради у тужилаштву представља утицај на самосталност тужилаштва. То је оно што треба да нас забрине у овом случају. Јасан организован утицај тамо где му ни случајно не сме бити места. Одговор на питање да ли је унутар тужилаштва дозвољено организационо померање јасан је. Дозвољено је. Одговор на питање да ли народни посланици као представници законодавне власти смеју да се мешају у рад тужилаштава, преко медија и прекоуличних наступа, јасан је. Не смеју. Да ли заменици тужиоца смеју да иступају изван тужилаштва износећи тврдње о фазама поступка и унутрашњим организационим питањима, јасан је. Не смеју. Нарочито је јасан одговор на питање да ли смеју заменици тужиоца да доводе јавност у заблуду позивајући се на заштиту некакве непостојеће независности и самосталности од јавног тужиоца. Да се овај случај креће у домену права ништа не би било спорно. Чак и код овако описаних недозвољених иступа унутар тужилаштва. Постоји правни пут за решавање таквих ствари. Оно што забрињава је медијска кампања у тачно одређеном профилу медија. Оном који се у колоквијалном говору често карактерише као „другосрбијански”. Носиоци наратива у тим медијима су махом политички активисти који су опет у колоквијалном говору одређени као „другосрбијанци”. Ове две околности јесу врло забрињавајуће, али стварна забринутост је потребна, јер ови учесници су само димна завеса иза које се крију структуре које већ више од две деценије обузимају и растачу српско правосуђе. То су Друштво судија Србије и Удружење тужилаца, оличени у својим најистакнутијим представницима Драгани Бољевић и Горану Илићу. Ово су заправо они за чији рачун се ово све ради. Они су стварни бенефицијари целе кампање.
Друштво судија Србије и Удружење тужилаца су заправо већ више од две деценије главни носиоци пројекта недозвољеног утицаја у правосуђу. Да би јавности било лакше да схвати довољно је погледати њихове објављене финансијске извештаје преко АПР. Грађани треба да знају да у нашем правосудном систему постоји недржавна структура која окупља и финансира рад судија и тужилаца. Ово су јавно доступни проверљиви подаци. Јавност мора да добије одговоре ко финансира ове структуре и у којем циљу. О овим питањима није било истраживачког новинарства. Постоји ли епилог свега овога. Како поступања конкретних актера, тако и епилог овог здруженог злочиначког подухвата према српском правосуђу. И један и други епилог су неизвесни, први јер као и у свим правним поступцима закон је јасан али га људи примењују. Други је још неизвеснији, јер осим закона и човека, захтева и велики напор друштва, пре свега позорност и вољу да нам не суде људи који су спремни да себе и своју државу продају на пијаци. Због тога морамо бити позорни и знати ко нам суди и ко то плаћа.
Aдвокат, члан УО Адвокатске коморе Србије
Драгослав Љубичановић / Политика
БОНУС ВИДЕО:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
Razumem o čemu kolega govori, ali ipak, ostavljam pitanje: Zašto u unutrašnjoj medjuzavisnosti ( čitaj: hijerarhiji ) tužilaštva ne ostaje trag…napiši šefe, napiši…