Штрбац:Ко су жртве Другог светског рата

„Поштовани Саво, мислим да у нашем крају није било пописа жртава фашистичког терора. Само у Глигићима имам списак од 15 погинулих младића у отаџбинској војсци. У целом селу би било отприлике осамдесетак таквих, а у општини Босанско Грахово до 1.000. А у целој Босанској Крајини? Да ли је у Далмацији шта пописано? Сутра ћу после 14 сати отићи на Трг Н. Пашића да се информишем. Шта кажете у вези са тим тога?”

Ову поруку ми је половином јануара о. г. „Вибером”  послао др. Борислав Глигић, спец. уролог, мој стари познаник. Неколико минута пре послао ми је и линк на један текст објављен у једном београдском дневном листу, у којем се наводи да ће база података, онлајн претраживач, за око 670.000 до сада идентификованих жртава Другог светског рата, први пут после окончања тог оружаног сукоба, бити доступна целокупној јавности у првој половини 2023, што је потврдио директор Музеја  жртава геноцида (МЖГ) Дејан Ристић.

Пошто  сам често  у јавним наступима позивао све грађане да провере да ли су њихови страдали рођаци у Другом свeтском рату уведени у тај попис, па ако нису да попуне упитник МЖГ како би били накнадно уписани, озбиљно сам схватио поруку др Глигића и врло брзо му одговорио да је пописом жртава из 1964. обухваћен  цели простор бивше Југославије те да се списак може погледати на сајту МЖГ (не знајући у том моменту да је списак на сајту  МЖГ недоступан због преуређења) уз напомену да га поседује и „Веритас”. Убрзо је од доктора уследила нова порука: „Сигуран сам да нису пописани наши четници. Био је тада велики страх! Ићи ћу сутра да проверим за ових мојих 15  Глигића.”

Сутрадан му доктор шаље „списак жртава фашистичког терора са презименом Глигић у селу Маринковци, општина Бос. Грахово, од 6. 4.1941. до 15. 5.1945:  Мирко син Илије (1930–1942), Давид син Владимира (1925– 944), Урош син Владимира  (1921–1944),  Мирко  син Крстана (1923–1943), Урош син Јована (1921–1942),  Перо син Симе (1920–1942),  Славко син Луке (1924– 1941), Стојан син Луке (1919 –1942),  Бранко син Илије (1920–1944),  Стеван син Илије (1915–1944), Душан син Илије (1912 – 1944), Душан син Јованчића (1923–1942),  Саво син Јованчића (1915– 1943),  Јованчић син Петра (1987–1942) и Дамјан син Пере (1878 –1943)”, уз пропратни текст: „Да ли вас могу замолити да проверите да ли  се ова имена налазе у бази података.”

У току истог дана, са својим сарадницима,  проверим списак жртава за село Маринковци на којем пронађосмо 21 жртву из овог села, без иједног Глигића. Послах доктору поруку: „Био си у праву за припаднике отаџбинског покрета. Нико са твог списка не налази се на списку жртава. На овом линку налази се и формулар за пријаву жртава, па их можеш пријавити: „www.2.музејгеноцида.рс/допуне-пописа-ратних-зртава-1941-1945-година”.

Након три дана др Глигић ми шаље нову поруку: „Био сам данас у МЖГ, Трг Н. Пашића 11, у соби 101. Ниједан Глигић са оног списка од 15 имена жртава палих у отаџбинској војсци није пописан. Тачно како сам и мислио. Уопште нису пописани: четници БиХ, Лике, Далмације, Баније, Славоније, Црне Горе, Србије, као и многа дечица, нејач, која се смрзла од зиме и глади у збеговима – шумама и јамама. То значи да није пописано од 40 до 50 процената жртава. Можемо ли (можеш ли) ишта учинити поводом тог питања?… Нешто бисмо морали учинити.”

Тога дана доктор и ја смо разменили још неколико порука:

Ја: „Недавно сам  посредовао да се упише петоро дечице од Бос. Крупе која су се смрзла у збегу. О томе сам написао и текст у „Политици”, који можеш погледати на овом линку: www.политика.рс/сцц/цланак/500701/Погледи/Зивот-у-непреболу. Он: „Прочитао сам. Али, колико има таквих прича српских само из Другог светског рата? Јако много! Свако село по неколико! Па онда „икс” број општина у БиХ, Далмацији – целој Хрватској, Црној Гори, Србији. Проблем је то скупити, огроман, немогућ! Многи стари су помрли, а сада смо развејани по свим континентима! Како да направимо акцију!?”

Ја: „Кампања позивања преко свих медија и друштвених мрежа од што већег броја појединаца, институција и организација…” Он: „Ја имам ограничен круг познаника. Они нису на функцијама.” Ја: „Свако у оквиру својих могућности”. Он: „Да. Плус шира сложна акција од стране људи који су на челу разних служби.” Ја: „И на њих сам мислио.” И тако смо, уз још  неколико куртоазних речи завршили нашу преписку на ову тему.

Ових дана сам поново посетио сајт МЖГ на којем, преко Пописа жртава Другог светског рата, још увек пише: „Сајт је тренутно у изради. Молим вас посетите нас ускоро поново.”

Из Историјата пописа жртава рата 1941–1945, доступног на сајту МЖГ, издвојио сам следеће податке и информације:

Према Одлуци о попису тадашњег Савезног извршног већа СФРЈ (СИВ)   из 1964, „из потребе стварања пратећег доказног материјала приликом преговора СФРЈ и СР Немачке око обештећења жртвама рата”,  требало је пописати држављане Југославије страдале „од фашистичког терора” између 6. априла 1941. и 15. маја 1945, без обзира на то да ли су убијени и погинули на територији некадашње Југославије или у логорима ван земље, као и оне који су терор преживели (интернирани, затварани, одведени на присилни рад) и умрли до 15. маја 1946. од последица задобијених у рату, али без „припадника непријатељских и квислиншких организација”.

Први званични резултати пописа обзнањени су 1966. а  обухватили су 1.107.172 жртве рата – 597.323 смртно страдали и 509.849 преживелих. Савезна комисија је оценила да је попис непотпун и да је њиме обухваћено само од 56 до 59 одсто од процењеног броја страдалих (од 1.016.000 до 1.066.000, без „најмање педесет хиљада страдалих квислинга и око четрдесет хиљада  Рома и Јевреја, за које није имао ко да да податке”). СИВ је закључио да попис нема потребан ниво квалитета, то јест да је далеко од прокламованих 1.706.000 жртава, па је стављена забрана на његово коришћење, а материјал је предат Архиву Југославије, где се и сада чува.

У марту 1992. године СИВ,  свесно непроцењиве вредности материјалан, донео је одлуку о престанку забране и наложило да Савезни завод за статистику (СЗС) поменути материјал уреди и обради, што је у току исте године и урађено у дигиталној форми. Државни архив Србије је исте године, у име МЖГ, који је тек био основан, почео са прикупљањем података за допуњавање пописа. Ревизија је, уз прекиде, рађена између 1995. и 1998. у СЗС, уз асистенцију МЖГ, да би посао ревизије између 2003. и 2008. самостално наставио МЖГ. Број идентификованих увећан је за више од 10 одсто и попис делимично очишћен од двоструко или вишеструко уписаних особа.

Циљ којем се тежи, а на основу поверених надлежности МЖГ, је да се попишу сва лица  која су на дан 6. априла 1941. године били држављани Краљевине Југославије, без обзира на националну, религијску, етничку, војну или политичку припадност, како би се број пописаних жртава приближио стварном броју страдалих, на који начин бисмо се одужили свим страдалницима и очували сећање на њих.

Овај текст завршавам с мојом изјавом, која се нашла у књизи „Јасеновац – Аушвиц Балкана”, аутора Гидеона Грајфа, експерта за Аушвиц: „Сваки пут кад упишем неког новог, радим то с много туге и жалости. Волео бих да немамо ниједну жртву ни у Јасеновцу, ни у Јадовну, ни било где. Залажем се за то да свака жртва мора да има име. Не због Хрвата, Уједињених нација… него због нас. То раде Јевреји. Од њих треба да учимо. Ниједан број није мали.”

Саво Штрбац/Политика

Бонус видео