Мирослав Пушоња: Замор материјала и стрпљење

Када је железница почела да осваја свет, брзине возова биле су мале. Ипак су се често дешавале саобраћајне незгоде. Најчешће због пуцања – оштећења шина. И тако је било све док једнога дана, један упорни и стрпљиви Немац није узео чекић у руке и млатио по шини два милиона пута.

Није одустајао све док се нису појавиле микропрскотине. Када је то уочио, појаву смањења ефективног попречног пресека због кога је растао специпични притисак и настајао лом при неизмењеној спољашњој сили назвао је замором материјала. Због тога је измењена хемијска структура материјала и његова термичка обрада па је проблем замора решен. Удеса је и даље било али не због микропрскотина које настају при истој спољашњој сили услед замора материјала.

Замори се и човек, а не само челик. Земни делови попусте, а гравитациона сила једнако привлачи своје себи. Душа иде ка светлости која је и створила, а дух загаде секте и злоће од људи. Зато ћу данас поновити моју објаву из дванестаог дана логорашког живота.

Дан дванаести

Пандемија ће проћи. Убиће нас нешта друго. Лажи и површност!

Подељено друштво и изостанак митског (родољубиве песме).

Подаништво. Површност. Па еуфорија јесу Предворје заташканог и некажњеног тоталног геноцида у НДХ.

Јуриј Љвович Ракитин, дневник успомена (из Београда). Година 1941.

Четвртак, 27.март. Сунце, топло.Пролеће.

Судбоносни дан за историју Југославије. Потпуно неочекивано, млади краљ, Петар II прогласио се за владара. Ступио на престо, не дочекавши пунолетство. Намесници, на челу са кнезом Павлом, поднели су оставке. За председника владе наименован је генерал Симовић, бивши начелник Југословенске авијације, човек који је све време био за РАТ, за иступање Југославије против Немачке. У нову владу ушли су представници свих партија у земљи: радикали, демократе, земљорадници и националисти. Ушли су Хрвати са Мачеком, и Словенци са куловцем.

Ујутро нам дуго нису доносили ”Политику”. Молио сам служавку да иде и купи је. Кад, изненада, радио свечано објављује Манифест краља Петра, о његовом ступању на престо.

Скочио сам и појурио у Позориште. Аутобуси и трамваји не саобраћају. Код Позоришта, око споменика, огромна маса света – каменицама РАЗБИЈА прозоре НЕМАЧКОГ туристичког и авиосаобраћајног бироа. Издалека посматрам како ПОМАХНИТАЛА маса баца камење. Исто се ради и пред италијанским бироом на Теразијама.

КАКО ће ЖЕСТОКО ОВА ЗЕМЉА ПЛАЋАТИ ЗА ОВО ДИВЉАЊЕ, те ”ХЕРОЈСКЕ ГНЕВНЕ ПОРИВЕ КВАЗИ – ПАТРИОТИЗМА”! Данашња слика преврата ТАКО ЛИЧИ на ФЕБРУАРСКУ револуцију у Петрограду, 1917.године. ИСТИ КАМИОНИ СА СВЕТИНОМ И ВОЈНИЦИМА у стојећем ставу, огромни платнени транспаренти са паролама ”Савез С.С.С.С.Р.”, и ”’Савез са Совјетима”. А ОВДЕ – ”Боље рат него ПАКТ”. И много Јевреја, који ликују, са сваким се грле….”

О Ракитину који се након победе бољшевика настанио у Краљевини СХС, 1920. године.

„Ракитин, је без сумње, био један од најзначајнијих редитеља у историји српског позоришта и својим стваралачким умећем оставио је траг дуг 32 године. И критика, а и сами актери његових представа окарактерисали су Ракитинов целокупан редитељски рад као висока уметничка остварења. Представа Вишњик ушла је у антологијске представе, не само Српског народног позоришта већ целокупног српског театра…” Један критичар је рекао да се ”на Ракитиновим представама поправљају душе, искорењују страсти и отварају очи пред заблудама”. Да ли ћемо икада отворити очи пред заблудама, склонити страсти и поправити душе? ? ?

А зашто је то тако тешко? Због стрпљења које је услов за откривање заблуда и избегавање страсти. Имати стрпљење не значи пустити преваранте да се размахну већ обрнуто, сасецати их у корену, а не када пожар захвати све. То је она иста преданост Немца који удара чекићем милион пута како би открио промену структуре материјала – узрок катастрофе. Није он бацио чекић када је наишао први докони колега, и позвао га да се мане ”ћоравог” посла па кренуо линијом мањег отпора. И отишао ”трбухом за достојанством”. Помисао да су наше родољубиве песме избачене као обавезно градиво из дечијег образовног програма довољно говори о томе каквог човека стварамо. Ту није потребно бити стрпљив. То није наш циљ. Не пуштамо ми коров у башти да ојача и освоји животни простор. Напротив, ми га сечемо и чупамо у корену дајући шансу нашем семењу, стрпљиво чекајући да се развије и донесе стоструког рода. Радимо ли тако или пуштамо да замор материјала учини своје?

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: