Нимбизам (Nimbyism – Not In My Backyard – не у мом дворишту) има неколико нивоа, баш као и расизам .

Нимбизам (Nimbyism – Not In My Backyard – не у мом дворишту) има неколико нивоа, баш као и расизам .

Између неког директора у канцеларији Рио Тинта у Лондону који каже „нек се копа у Србији“ и оног који у Србији каже „нек се копа у пустињи“ и оног који каже „неке делове територије морамо жртвовати“ као што себи дозвољавају да кажу и власт и опозиција – нема никакве разлике.

Све наведене изјаве су лицемерне и недопустиве.

Кажу „литијум се лакше екстрахује из салара“ или „копајте у Немачкој/Чешкој…“.
Свако ко се противи рударењу литијума у овом конкретном случају не сме да дозволи себи такве изјаве. Како тражити заштиту за Природу у Србији тако што очекујемо да настрада нека друга Природа? Природа бар има подједнака права и у Атаками у Рађевини и у Немачкој и у Чешкој?
Зашто мислите да би копање литијума у Немачкој и кад би се десило опалило Меркелову или Крамонову или овог блесавог Шолца? Наравно да би платили народ и Природа, као и свуда.

А ево колико је тачно „прихватљиво“ екстраховати литијум у пустињи у којој живе домороци и која такође има свој екосистем и биодиверзитет.
Деградација земљишта, недостатак воде, губитак биодиверзитета, загађење ваздуха, штета за екосистеме и допринос глобалном загревању загарантоване су последице експлоатације литијума чак и у пустињи. Готово увек угрожава приступ локалних заједница води.
Када је мој отац на почетку ове борбе покушавао да добије неке одговоре од званичних институција, у урбанизму у Крупњу су му рекли да више неће моћи да користе изворску воду у Рађевини уколико се рудник отвори и да би једном седмично исказивали своје потребе за водом коју би им потом довозили у цистернама! Ем би се то десило можда пар пута а после тога сналазите се сами, а и да доносе редовно, какав је то живот?
Шта је то тачно вредно воде?

За једну тону литијума у литијумском троуглу, потребно је 2.2 милиона литара воде. Чак и добијање литијума исушивањем сланишта дневно захтева 21 МИЛИОН ЛИТАРА ВОДЕ (нисам погрешила у бројевима).

Несташица воде које је настала захваљујући екстракцији литијума довела је до сукоба између локалних заједница, управо због воде, какав је случај са заједницом Токонао на северу Чилеа.

Иако је стање такво какво је, локалне заједнице литијумског троугла и даље протестују и боре се за своје Право да кажу НЕ и не дају Атакаму. Неком пустиња, а неком дом наслеђен од предака.
Да ли је „бело злато“ решење? Да, за мамонисте.

За све остале је пропаст.
Литијумска батерија неће решити ништа, ма одакле дошао тај литијум. Само ће још више утабати стазу за фосилна горива јер се те батерије пуне енергијом коју углавном добијамо из фосилних горива.

Кроз коју годину имаћемо огроман проблем са рециклажом тих батерија јер нико неће да их рециклира – запаљиве су и токсичне.
Толико о „зеленој“ агенди. Није зелено све док неки део планете и људе завија у црно.
Не може да буде зелено ако није праведно. Решење није још екстрактивизма.
Зато они који Србији нуде бољитак у зеленој фолији лажу или су само лоши глумци и појма немају о чему заправо говоре.
Сад се неко пита „па шта је решење?“

Решење је једноставно, мада не и лако.
Решење је одраст. Тежња ка сталном економском расту захтева стални екстрактивизам и тако се ствара зачарани круг који као једини резултат има екоцид, а сви знамо шта то значи. То значи да нам се не пише добро.
На Земљи већ има свега довољно.

Треба нам другачија прерасподела већ доступних богатстава.
Треба нам да смањимо похлепу, да узимамо онолико колико нам треба а не пет пута више.
Треба нам да престанемо да се кријемо иза лажних решења као што су „још екстрактивизма“ и „пренасељеност“ и да се готово увек мисли на Глобални Југ када се изговори „пренасељеност“.
Неколико стотина припадника племена Масаи у Африци има неупоредиво мањи угљенични отисак у односу на просечну петочлану западњачку породицу.

Треба нам солидарност, а не милостиња.
Треба нам да земље Глобалног Севера схвате да зависе од ресурса и радне снаге Глобалног Југа и да престану да то злоупотребљавају.
Треба нам Право да кажемо НЕ.

Треба да схватимо да Природа има своја Права и да ако наставимо да их кршимо једноставно нећемо имати више где ни од чега да живимо.
Треба мало да спустимо лопту, да постанемо мало скромнији и да се осврнемо око себе.
И принципијелност. Ако не може да се копа овде, не може нигде.

Да ли смо спремни на све наведено? Тешко. Кад дајемо углавном дајемо оно што нам не треба, дакле дајемо смеће, оно што бисмо бацили.
Кад будемо спремни да се одрекнемо оног чега и немамо баш на претек, можда угледамо светло.

Марија Алимпић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: