Рудолф Хензел: Човечанство мора да усвоји резултате психолошког истраживања да би створило живот достојан човека

Човечанство мора да усвоји резултате психолошког истраживања да би створило живот достојан човека

Ако спознамо себе саме и своје ближње промениће се начин гледања на државну стварност и целокупни друштвени поредак

Увод у тематику

Грађани у нашим земљама нису задовољни актуелном ситуацијом у свету: рат Запада против Русије којем се не сагледава крај, који би могао да прерасте у атомски рат две супер силе на европском тлу, и бројни други ратови: само борба и убиства. На то се надовезује све веће сиромашење сиромашних друштвених слојева и брига за будућност. Види: Паул Ц. Робертс: „Доес Америца Хаве а Футуре?“ („Да ли Америка има будућност“) (1).

Шта чинити? „Ићи на барикаде“, или прихватити ћутке лудило? О томе је носилац Нобелове награде за мир Мартин Лутер Kинг рекао у свом историјском говору 4. Априла 1967: “Доћи ће време, у којем ће ћутање бити издаја“ (2).

Према др. Герди Феллаy, швајцарској психотерапеуткињи, су се Макс Хоркхајмер и Теодор Адорно, два чувена филозофа, „Франкфуртске школе“ после Другог светског рата због поклекнућа Гетеове и Шилерове отаџбине пред Фирером предала судбини. На то је Фридрих Либлинг (1893-1982), оснивач Психолошке „Циришке школе“, овој двојици интелектуалаца, према забелешкама Герде Феллаy, упутио следећи психилошки одговор: „Човечанство мора да усвоји резултате психолошког истраживања да би створило живот достојан човека.“ (3).

Предмет психолошког истраживања је духовно-душевни живот човека, његова природа, његово душевно стање и његово понашање. Ако човек спозна себе и своје ближње, он мења свој начин гледања на државну стварност и целокупни друштвени поредак. Резултати психилошког истраживања указују на пут.

Због тога ћу ја као психолог и надаље словом и речју поучавати о психолошкој науци и позивати да заједнички корачамо тим путем. Kао ученик швајцарског психотерапеута Фридриха Либлинга ја сам лично доживео шта то значи усвојити резултате психолошког истраживања. Kао пиониру у области научне психологије главна преокупација Либлинга је била да људима улије наду у живот достојан човека у сваком погледу.

Промена света захтева промену човека

Пошто је историја дело људи, стога промена света мора да проистекне из њих самих. Људи морају да упознају своју сопствену природу, своје душевно стање, своје свесне или полусвесне предрасуде као и начине реакције, своје и својих ближњих.
Тако би они тебало да могу да процене, како ће они сами и како ће њихови ближњи реаговати на конфликтне кризе и будуће ратове. Шта да ураде мушкарци “способни за одбрану”, ако евентуално у кућу улети наредба за мобилизацију? Да ли ће они одмах кренути или постоје личности које могу да се успротиве наредби “одозго” и да кажу НЕ, тако да се други могу оријентисати према њима?

По правилу ми смо сви јединствени: Министарство рата, политичари, црква, теолози – као и ми, грађанке и грађани.

Тако се мајке повинују свом рефлексу послушности и дозвољавају без гунђања да се њихови синови упуте на “поље части”. Ако онда стигне вест о смрти, мајка “поносна у тузи” носи црни повој на руци. Мајци и сину недостаје храброст да не иде у рат. Већ је отац или неки друг члан породице остао у неком рату на такозваном „пољу части“.

И свештеник благосиља оружје рата, које Други са оне стране границе, а који су такође Хришћани уништавају. Он тиме прећутно следи упутство своје цркве и овим поступком постаје мизеран узор младима. И незапослени се вредно пријављују за ратну службу, јер мисле да немају други излаз.

При томе је сваки рат, у којем се други народи присиљавају и потчињавају, добар посао. Индустрија оружја зурађује „златан нос“, док грађани све више осиромашују. Упркос томе и даље се наоружава; то се негује и не пориче.

Све је профит, куд год да погледамо. Не постоји ништа где он не игра улогу у нашем друштвеном поретку. Kако то да наша деца, на пример, имају посла са дрогама? Kако они до њих долазе? Kад то не би био добар посао, не би смо имале дроге ни бриге због њих; тржиште би било празно. Али на то се нико не обазире. Многи млади пропадају због дрога, они дословце иду у смрт.

Ако се осврнемо по свету, констатујемо да људи без изузетка због традиционалног васпитања нису здрави, већ су психички иритирани. Они нису болесни, већ само нису правилно просвећени. Не морају их лечити, већ им се мора помоћи да себе спознају.

Ако нам успе да проблем Човек спознамо у свој његовој дубини, научићемо да правилно видимо , шта се дешава са нама људима. Да ли, на пример, само владари света и њихови политичари започињу и воде ратове – или смо и ми, грађанке и грађани, за рат.

Да би се то истражило, потребно је много времена и стрпљења. Сва питања морају да се „до краја“ промисле. То је за живот и духовно здравље сваког од нас од изузетног значаја. Ми онда имамо компас.

Резултати психолошког истраживања показују нам пут

Медицина је тек онда напредовала када је смела да истражује и упознаје функцију појединих органа тела. Црква је најпре била против тога да се човек истражује. Тек када је спозната неопходност да се људима може само онда помоћи ако се упознају функције разних органа, медицинари су крали лешеве да би то сазнали.
Док медицинска наука истражује људско тело, психолошка наука истражује духовно-душевни живот човека.

Психолошка наука је наука о човеку, о људској природи: какав ће постати, какав ће порасти и како ће се онда снаћи у животу. Искуства му пре свега преносе родитељи и наставници. Човек је онда производ својих доживљаја и утисака у детињству.

Већ у првим годинама живота – са пет до шест година -, када дете дође у вртић, оно има компас. Оно тада зна како треба да се понаша. Оно има мишљење и о другом детету, оцу, мајци и браћи и сестрама. Оно већ има своје карактерне особине и зна своје место у свету.

Али, ако се човеку помогне како треба и може да решава своје проблеме, он ће добити другачији, реалистичнији видик. Најважнији проблеми су његов осећај живота, његово мишљење о себи самом, свом партнеру, његово понашање према деци, његово мишљење о суседима, заједници и држави.
То би било образовање у психолошком смислу.

Ако је човек једном спознао и разумео осећања и начине реакције човека, као и то како он одраста, онда ће човек разумети и самог себе, другога, друштво и цео свет. А, ако научимо да разумемо човека, онда ћемо разумети и проблем рата, јер можемо и разумемо да оценимо наше сопствене поступке и поступке ближњих, шта се дешава у нама и у њима. Онда ћемо наћи одговор на питање: да ли су то људи као ми који су за рат, или су то сасвим други људи? Ми онда имамо сасвим другачији начин мишљења и осећаја.

Пошто су људи од стране свих институција – почев од васпитања код куће и у школи , све до регрутне школе и „поља части“ – програмирани по њиховим представама, тешко им је указати на нереална или „погрешна“ схватања и помоћи им.

Они се тако програмирају да раде све што властодршци од њих захтевају. Тако је немачки народ од око 100 милиона људи – народ песника и мислилаца – све одобравао и клицао Адолфу Хитлеру. Сви су га следили – почев од папе, католичке цркве и других цркава све до научника, филозофа и психолога, радника и социјалиста. Они су били тако „добро“ програмирани да су дозволили да буду одвучени у смрт.

Због тога треба свим људима пренети психолошко знање о себи самима и о ближњима. Али ми још живимо у једном свету у којем се човек није препознао. Он је све истражио, али није препознао себе самог, своју природу, своје духовно стање и своје начине реаговања.

Просвећивање и васпитавање као профилакса (превентива)

Пошто се живот достојан човека припрема у главама и срцима људи, људи сутра поступају онако како данас мисле. Због тога је просвећивање од великог значаја. Смисао просветитељских напора је чишћење људске свести од инидвидуалних и колективних предрасуда, од идеолошке позадине многих катастрофа човечанства.

Будућност наше културе ће битно зависити од тога, да ли има довољно „просветитеља“, који су у стању да становништво ослободе од одговарајућих предрасуда.
Интелектуалци имају у томе велику одговорност. У времену, у којем се претња о самоуништењу човечанства атомском бомбом чини могућом, потребни су нам више него икада „слободни духови“, који нас уче шта је истина, а шта је лаж.

Важније још од просвећивања је проблем васпитавања. Дубинско психолошко истраживање је учинило лако препознатљивим огроман домет васпитавања. Ми данас знамо да је човек до те мере продукт свог васпитања, да смемо да се надамо да помоћу психолошких метода васпитавања, које се одричу ауторитарног принципа, можемо да васпитамо људе који ће бити заштићени од уплетености у заблуду о моћи.

Ако васпитавање у родитељској кући и школи буде лишено ауторитарног понашања које изазива страх, примене силе као и непримерене размажености и ако се окрене истинском разумевању за дечји духовни живот, онда ће оно створити тип човека који нема више „поданички менталитет“ и сходно томе неће више бити савитљива алатка у рукама властодржаца у нашем свету.

Уважавање од стране васпитача личности детета и његово пријатељско поклањање поверења васпитачу даће вредан допринос изградњи једног хуманог друштвеног поретка и стварању живота достојног човека.

Фусноте:

(1)   https://freeassange.rtde.me/international/167034-denkt-nicht-an-die-zukunft-es/

(2)   https://www.globalresearch.ca/this-madness-must-cease/4460

(3)   Fellay,Gerda (1997/2010). Friedrich Liebling. Leben und Werk-eine Einführung.

(Dissertation). New York, Paris, Bern i Sitten (Švajcarska), str. 16

Рудолф Хензел / Васељенска

Др. Рудолф Лотхар Хаенсел је школски ректор, др. педагогије и дипломирани психолог.
После завршених универзитетских студија радио је као научни сарадник у образовању одраслих. Kао пензионер имао је приватну ординацију као психотерапеут. У својим књигама и стручним чланцима захтевао је свесно етничко-морално вредносно васпитање као и васпитање о заједничкој припадности и миру. За заслуге за Србију добио је од Београдског и Новосадског универзитета републичку награду „Kапетан Миша Анастасијевић“.

БОНУС ВИДЕО: