Змија у празној слами или „Истинита“ црквена праисторија СПЦ

Змија у празној сламе или „Истинита“ црквена праисторија СПЦ

„Доиста, гле, лаж учини лажљива писаљка књижевничка. Зато ћу дати жене њихове другима, и њиве њихове другим наследницима, јер сви су варалице, и пророци и свештеници“.

Јеремија 8:8,10

„Ако ли, због грехова наших, не верујемо истини, ми ћемо онда веровати несветим и лажним људима, и бићемо робови мрака, греха и смрти“.

Владика Николај

Напомена пре: ово је православни одзив на текст господина Илије Петровића „Млатилица празне сламе“ [https://borbazaistinu.rs/pseudoistoricari-neopaganizam-i-crkva/], додатна перспектива његовом осврту на критичаре „псеудоисторије“ из авангарде „истинских историчара“ „истинске црквене историје“ СПЦ).

Млаћење празне сламе, рекао бих, није потпуна дијагноза патолошке појаве којој смо сведоци, и пацијента („на којем је седамнаест рана“) чији нам је несрећни случај сликовито приказао др Илија Петровић. Чак и када се подразумева да празна слама која се млати јесу – празне главе и празне душе покошених новоправославних новосрба. Нажалост, нешто је много опасније у питању. У празној слами која се млати на гумну београдске патријаршије, и у њеним академским установама поврх гумна, крије се змија. Древна змија, која преко семена својега (1.Мојсијева 3:15, Матеј 23:33), књижевника и фарисеја, безумника и слепаца (Матеј 23:17), просипа отров, да ослепи, паралише и прогута Србе синове Божје.

А да све то није случајно пусто палацање злоуког аспидића Димитрија Марковића, него званична наука (=учење=проповед) свејеретичке екуменске псеудоправославне мегасекте која себе зове „породица канонских Православних Цркава“, да се видети из књиге „Историја Помесних Православних Цркава“ доктора црквене историје и професора Московске духовне академије Константина Е. Скурата (прво издање 1994.), која је уџбеник историје у Руској Православној Цркви, односно референтно наставно средство у њеним образовним установама (духовним академијама, где се „образују“ и где су „образовани“ сви главари руске цркве које данас гледамо на делу – на Критским саборима, на „екуменским молитвама за мир заједничком богу“ са муслиманима и јудејцима, на аудијенцијама код папе римског, у Украјини где се усрдно моле за победу НАТО оружја…). Случајно, тај учебник објављен је „у оквиру реализације програма Религиозног образовања РПЦ, у сарадњи са Светским Савезом Цркава“.

Мање случајно, та књига је један од примарних извора за аналогни уџбеник СПЦ, „Православне Помесне Цркве“ аутора др Радомира Поповића, протојереја и редовног професора на катедри Историја Хришћанске Цркве Богословског факултета. И из ње је проф. поп Поповић обилно цитирао, тачније преписивао „историјске чињенице“, а нарочито оне које се тичу ране историје помесних цркава.

Млађани ревнитељ историјске истине Димитрије се евидентно насркао и једне и друге мудрости – и из Скуратовог, и из Поповићевог врела. Па није необично што је сада само даље дисеминира (отприлике као вирус, који се аналогно примопредаје, гутањем па бљувањем, тј. оралним путем).

А ево неколико детаља из књиге Скуратове, и из учевине те-олошког училишта СПЦ, из којих се види каква је то званична црквена „историјска наука“, односно проповед о Повести Народа Божјег коју савремена лжеправославна лжецрква сервира својим вернима.

Историја СПЦ започиње овако:

„Срби су примили хришћанство у 7. веку“.

Поп Поповић томе додаје: „Српска племена су веома споро усвајала нову веру. Прво масовније крштавање Срба било је у време византијског цара Ираклија. Наравно, Срби нису први многобожачки народ који је на овим просторима дошао у додир са Хришћанством: ту треба само поменути неке народе као Готе, Хуне, Аваре…“.

Историја Румунске Православне Цркве започиње овако:

„У пределима данашње Румуније прва семена хришћанства донесена су св. апостолом Андрејем и ученицима св. апостола Павла. Да су преци савремених Румуна, Дачани у римској провинцији Дакији, били хришћани већ у другом веку, сведочи Тертулијан“. Поп Поповић овде додаје: „Масовно крштавање романизованог дачког становништва било је у 2. веку“.

„Сведочанство раног развитка хришћанства међу прецима румунског народа, а такође и добре организације Цркве међу њима, јесте велики број мученика који су пострадали у време гоњења римских владара на Цркву Христову, још у време цара Трајана.“ Па Скурат међу мученицима-прецима румунског народа наводи Иринеја Сирмијумског. Логично, јер, како нас поп Поповић обавештава, у то време „Дакија је припадала Архиепископији сирмијумској“.

„У 5. веку на територији Румуније хришћанство је ширио латински мисионар св. Никита Ремезијански, апостол Дакије“. Поп Поповић додаје објашњење, за оне који слабије познају географију Румуније: „из Ремезијане, Бела Паланка у Србији“.

Историја Бугарске Православне Цркве започиње овако:

„На територији данашње Бугарске хришћанство је почело да се шири врло рано. По предању, епископска катедра постојала је у граду Одеси (данас Варна) где је епископ био Амплије, ученик св. апостола Павла. У другом веку већ су постојале епископске катедре у градовима Дебелту и Анхијалу, а епископ Сардике (данас Софија) Протогон учествовао је на Првом васељенском сабору.“

Поп Поповић то амплифицира: „На територији данашње Бугарске Хришћанство датира још из апостолског времена. У апостолско доба св. Павле са својим ученицима и сарадницима половином 1. века основао је прве хришћанске заједнице односно црквене општине у градовима као што је Филипи, Амфипољ, Солун, Верија (све класични бугарски градови, ВМРО нема примедби). Најстарије епископске катедре на просторима Бугарске биле су Филипопољ (данас Пловдив) са првим епископом Јермом, апостолским учеником, и Стара Загора са апостолом Карпом као првим епископом.

Хришћанство као нову веру примало је трачко-илирско становништво. Са првом појавом Словена на овим просторима почела је и њихова христијанизација. Ту су међу Словенима први мисионари били већ крштени Илири, Трачани и, разуме се, сами Грци.“

Историја Албанске Православне Цркве, по поп Поповићу, започиње овако:

„Корени хришћанства на тлу данашње Албаније веома су стари и досежу у апостолско време. Једно од најстаријих епископских седишта је град Драч (Дирахион). Те просторе Словени су населили у 6. веку“. Па су од староседелаца Албаније, веома споро, примили хришћанску веру (видети предречено о историји СПЦ).

Историја Македонске Православне Цркве, по Скурату, почиње и развија се овако:

„Почетак хришћанства у Македонији бива у апостолским временима. Познато је да је св. апостол Павле у време својих мисионарских путешествија посетио низ градова Македоније и основао у њима хришћанске општине. Хришћанство је интензивно почело да се шири по целој Македонији после издавања Миланског едикта (313.). Врло брзо после едикта, у Скопљу – административном центру Македоније – основана је епископија. Први познати епископ био је Паригорије, који је учествовао у помесном Сардичком сабору (347.).

У 4. и 5. веку Македонија која је улазила у састав префектуре Источни Илирик, у црквеној организацији потчињавала се наизменично Риму и Константинопољу. А у време цара Јустинијана (527-565) епископу Скопља дата су права самосталне управе својом дијецезом.

Досељавањем Бугара на Балканско полуострво у 7. веку, који су се убрзо асимиловали са Словенима, новообразовани словенски народ почео је да игра важну улогу у црквеној историји македонског народа (кроз многе векове, све до почетка 20. века).

У 11. и 12. веку македонски народ је из своје средине дао низ славних подвижника-молитвеника. Од њих је неопходно поменути Прохора Пчињског, Гаврила Лесновског и Јоакима Осоговског.

Проширењем политичких граница Србије, сагласно Берлинском конгресу, и установљењем аутокефалије СПЦ, она је такође (као грчка и бугарска црква) стремила да присаједини себи православне Македонце и потчини их свом утицају. Истовремено, у македонском народу расла је и јачала мисао о црквеној самосталности. Многи Македонци су енергично проговорили о својој обједињеној независној Цркви, по њиховој терминологији о обнављању Охридске Архиепископије. У Русији је чак био израђен пројекат обновљења Охридске Архиепископије, али су силе црквеног разједињења тада биле још увек јаке, па га није било могуће спровести у живот“.

Поп Поповић МПЦ не помиње, као да и не постоји, што је логично јер је у време писања његове књиге иста била „у расколу“ (2004.). Али данас, када је „аутокефална“ МПЦ-ОА „канонски део свеправославне породице канонских Цркава“, он би у новом издању своје књиге несумњиво могао да спокојно препише историјску визију Скурата и потпише се под њом.

На историју Црногорске Православне Цркве, из истог разлога, морамо још мало сачекати – док и она не постане „канонска“.

Дакле, овако нас учи „канонска Црква“, мајка савремених православних Срба (а коме Црква није мајка, томе Бог није отац):

Срби су хришћанство примили у 7. веку. Истина, врло споро – и као последњи од свих незнабожачких народа на овом простору.

Румуни су хришћанство примили у 1. веку, врло брзо и врло организовано. Румуни-Дачани држали су Архиепископију у римској престоници Сирмијуму, а на територији Румуније у Белој Паланци, хришћанство је ширио Никита Ремезијански.

Бугари су хришћанство примили врло рано, попут шумског пожара, и већ у 1. веку имали су читав низ епископских катедри са апостолима и апостолским ученицима на челу, међу којима су примарне биле оне у Јужној Македонији односно данашњој Грчкој.

Иако су се доселили у Бугарску тек у 7. веку (што само говори да у Цркви не треба обраћати пажњу на спољашње околности и ситнице, већ на духовну суштину збивања, а коју једино духоносни свештеници имају харизму да у духу истолкују – верних је само да верују, а ионако „верујемо јер је апсурдно“, credo quia absurdum).

Шиптари су хришћанство такође примили у апостолско време односно у 1. веку. Шиптарска Православна Црква је у то време имала више епископских катедри, а једна од најстаријих била је у Драчу. И наравно, као такви, били су присутни и на Првом Васељенском Сабору, односно епископи помесне шиптарске цркве били су међу утемељивачима догматског и еклесиолошког устројства Васељенске Цркве.

Македонци су хришћанство такође примили у 1. веку, када је апостол Павле основао читав низ хришћанских заједница у Македонији, а (архи)епископ Скопља је још у 6. веку имао аутономну управу над дијецезама МПЦ – односно Јустинијане Прве (која је уз Македонију обухватала Дакију, Мезију, Дарданију, Превалис и Панонију). У 7. веку, после досељавања, некрштени, полукрштени и спорокрштени новоформирани словенски народ почео је да игра важну улогу у историји древног староседелачког македонског народа, али то Македонце није спречило да у средњем веку изнедре читав низ светитеља Цркве – међу првима Прохора Пчињског. После вишевековног тлачења и комадања македонског црквено-народног корпуса од стране Срба, Бугара, па чак и Грка, Македонци су херојским дуготрпљењем данас успели да се изборе за своју обједињену независну Цркву (што је СПЦ, признавши историјско огрешење својих Отаца, поздравила и благословила са две руке).

И то је учење и проповед „канонске Цркве Христове“.

Остаје нејасно да ли је у питању проповед дебила, или само проповед намењена дебилима, или и једно и друго, али јасно је да организација која овакве лажи и будалаштине организовано и системски проповеда својим члановима, у Име Оца и Сина и Духа Истине – лаже као ђаво. Односно да проповеда у име свога истинског оца, оца лажи. А ругање богодарованом разуму пастве у процесу објашњавања ко су и чији су и окле су, заправо је упућено њиховом Творцу („погледај какви су дебили твоје ‘словесне овце’ – по твојем лику и подобију, кажеш?“).

А да се проповед добрано примила у хипнотизованом и распамећеном србском новонароду, показује и то што је објављена на бројним „православним порталима“ („Политику“ у то не рачунајући). Тако, између осталих, православно удружење „Теодулија“ [https://42url.com/s5dXVZWW] промовише идеје Димитрија Марковића о томе како је „псеудоисторија средство хибридног рата у циљу урушавања националног идентитета и извршења етноцида над Србима“, и да је лако видети да „ветрови аутохтонизма дувају из усташке НДХ“ (и старо и новоусташке). Па као знак распознавања „секташа аутохтониста“ наводе да су то сви они који реч србска историја пишу са б (уместо „српска“ историја). Али не успевају да виде да су сами слуге онога бога из ватиканског подземља који је својим српом, попут србосјека искованим и наоштреним у Берлину и Бечу, успешно одсекао 7 векова србске историје, па може да је с пуним правом и смислом тако обогаљену, ритуално ушкопљену зове – српска историја. И то је једина њихова истинска теодулија: да придржавају гаће србским кољачима, док ови духовно кољу претеклу трећину Срба, а ископане очи духовне шаљу у Ватикан као доказ успешно обављеног посла.

+

Владика Николај овако је говорио Србима: „Христос нам је дао слободу од греха, а Свети Сава слободу од туђинске власти над Црквом и Царством. Не сачувамо ли слободу од греха, изгубићемо са њом и све остале слободе“. Павши у грешно безумље, изгубили смо и слободу коју нам је Сава у Христу даривао. Па с њом и слободу да знамо и кажемо ко смо – да смо Црква од оних Немањића, за које њени древни родослови и летописи сведоче да су из лозе римског цара Ликинија. Тај камен из куле Предања зидари из београдске патријаршије одбацили су са истим педантизмом и ревношћу са којима су и њихове комунистичко-сергијанске колеге из патријаршије московске одбацили предање руске Цркве из „Повјести временних љет“ о првобитном апостолском крштењу Словена у Панонији и Илирику.

А Родослов, то је Књига родства (Матеј 1:1, 1.Мојсијева 5:1), Књига Живих, Књига у којој су записана имена синова Божјих, до Бога. Племе Каиново, сви каинити, и сви вавилонци, немају Родослова, нису Народ. И зато нам они, семе Сатанино, бришу и кривотворе историју – да нам бришући памјат обришу Родослов и искриве памет, да и нас, Народ, избришу из Књиге Живих. Да се одрекнемо отаца, и да нас такве преведу у свој нововавилонски табор, екуменску интернационалу, сабор духовне фукаре, беспаметника, бесловесника и безочника (без-Отчника).

Али заправо, то се данас на потоњим Србима испуњава проклетство, исто онакво какво је још у Старом Завету Бог Правде обећао Свом народу – ако не ушчува његове законе (5. Мојсијева 28.):

„Ударићу те слепилом, и пипаћеш у подне као слепац.

И чиниће ти се кривда и газиће те, и отимаће се од тебе једнако, а неће бити никога да ти помогне.

Оженићеш се, а други ће спавати са твојом женом (жена, класична библијска алегорија и метонимија за цркву).

Посадићеш виноград, а нећеш га брати (виноград, такође библијска алегорија за цркву).

Синови твоји и кћери твоје даће се другоме народу.

Странац који је код тебе попеће се над тобом високо а ти ћеш бити веома ниско, и он ће бити глава а ти ћеш бити реп“.

Зато је Србима отето све што су од старине имали (узета им је и најужа Србијица, само што не виде, чак ни кад мотају каблове: „служићете туђинцима у земљи која није ваша“, Јеремија 5:19). И не само земља отаца, него и тапија на њу – свест о томе где су свете и заветне међе отачке, оцртане крвљу. А СПЦ им данас у Име Бога Истине сведочи да то никад ни није било њихово.

Зато, зато је Свети Сава данас предао сву власт у својој Цркви цинцарском тријумвирату – Мирку Каранушићу алијас Буловићу, његовом духовном сину, духовном цинцарину Порфирију Перићу, и првом мирјанину СПЦ, Заменику Патријарха у Епископском савету и Председнику Црквене општине града Београда, Томи Фили. Да они – „потомци Пелазга и античких Македонаца“, „Македоно-Ромејци“ и „победници над Илирима“ како Цинцари сами себе с поносом представљају – „канонски“ дарују Цркву Немањићке Србије својој македонско-цинцарској мафији, која се позива на царско прејемство и историјски континуитет од Влашко-бугарског царства (12-14. век, које је било „несумњиво царство Влаха, предака Цинцара“ како кажу). А да ли су проклетији цинцаро-комунисти који су то „скривеном руком“ учинили, или црквени великаши који су то потписали (Свети разбојнички Сабор), или назовиправославни Срби који на то рекоше амин штујући издајнике као закониту црквену власт, тешко је судити: први перфидно отимају „своје“ прерушавајући се у Србе; други великодушно дарују оно што није њихово; а трећи, као слепци и дебили аминују проклетство. Како год, на првима је клетва: великаши, проклете им душе, на комате раздробише Царство (Цркву у Србина, Царство Небеско на земљи). А потоњи, духовна фукара грђа и од цинцара, тиме су управо и заслужили вечно место у цинцарској четврти ада, скупа са корифејима цинцарског духа фанарским Патријархом Атинагором и Мајком Терезом – да и тамо, у последњем смислу, заувек и савршено буду одлучени од Чојства и Богочојства.

А ко је јеретичким псима (термин Марка Ефеског) и туђинима дао на растрзање Тело Христово Србиново, ко ако не они који су са позиција „историјске науке“ и „црквене историје“ „доказали“ и научили Србе да су они последњи који имају право на своју Цркву на Балкану? Тј. да све друге цркве – и црква Шиптара („Илира“), и црква Северомакедонаца, и црква Бугара, и црква Румуна, па чак и цинцарска Влахо-македонска црква – имају првоапостолско прејемство и прва историјска права (најдревније Предање је да се првоапостолске цркве нарочито чтују и у свему имају првенство части). Па када они првенци Вере и староседеоци узму што је њихово, а још нису сви узели своје, Србима дођошима и окупаторима остаје право на оно што претекне. И остаје им, наравно, да буду захвални својим духовним родитељима, који су им сви по списку заправо били мисионари и просветитељи, и великодушно им уступили део својих историјских земаља.

Ако је та „историја“ Каранушићевих сведока истина, онда су Срби на православном Холму заиста последњи од свих народа. Али не само то: они су, као разоритељи древног староседелачког илирског народа и културе, баштиници проклетства – јер, отето је проклето, чак и после 15. векова. И све што се Србима данас дешава је само историјска Божја правда. И у томе је логички крст на којем су Срби данас распети – зла које се Србима збивају свакако су последица проклетства:

или због греха отпадије од Бога и Истине (отпадије у коју су Србе увели главари београдске патријаршије, свејереси екуменизма и нових унија с јеретицима), и због непокајања у томе греху;

или због отимања туђег, како их учи СПЦ са својом повешћу; у чему нема покајања – осим враћања, и то четвороструког (Лука 19:8).

А за разлику од проклетих Срба, „Македонци“, благословени антички народ као феникс васкрсли из пепела после пар хиљада година византијског, бугарског, грчког, турског и понајвише српског гоњења и гажења, предвођени својом Македоно-ромејском цинцарском вла(х)стелинском елитом, они су истинска „нада, венац и слава“ Апостола Павла (1.Солуњанима 2:18-19). Јер од њих је „одјекнула Реч Господња“, реч Благовести, „у сваком месту“ (1.Солуњанима 1:8), они су „деца Божја непорочна усред рода неваљалога и покваренога, у којем сијају као светила у васељени“ (Филипљанима 2:15).

А Сава Немањић, одвојивши Србе од Охридске Архиепископије, заправо је Србе одвојио од мајке-матице, од „Цркве првородних“ (Јеврејима 12:23), од заједнице Павлове Благодати (Филипљанима 1:7) и од Славе коју је он обећао – Македонцима, „изабранима“, „синовима светлости“ (1.Солуњанима 1:4 и 5:5). И праведно је у Бога то што данас узвраћа муку онима који Македонце вековима тлачише (2.Солуњанима 1:6). Зато је њима, „који пропадају зато што не примише љубав истине да би се спасли“ и послао „силу обмане, да верују лажи“ (2.Солуњанима 2:10-11) – псеудоисторији аутохтониста.

За данашње Србе, који имају огромних тешкоћа у разумевању елементарних духовних реалности и њихових импликација, покушај додатног објашњења: признање македонске нације и „македонске православне цркве“ је духовни еквивалент признања „Резолуције о Сребреници“ – признање духовног геноцида, злочина који је трајао дуже од једног миленијума (аспект хуле на Духа Светога изостављајући, јер је концепт изван когнитивног досега савремених назовиправославних Срба). Са све плаћањем „ратне одштете“ „жртвама геноцида“ (која је исплаћена предајом све покретне и непокретне имовине актера геноцида на територији њихових жртава, дискретно, да се псеудовласи не досете и не примете губитак)..

Зато последњи канонски епископ Охридски и Жички, највећи после првог Архиепископа Жичког, Владика Николај говори: „Како може и један српски свештеник да призна географски назив – Црна Гора – за нацију? Још је тежи случај са признањем „македонске народности“, што може да призна само неки суновраћени свештеник“. Суновраћени свештеник (апостол-епископ: „он, стрмоглавивши се…“, Дела Апостолска 1:18) јесте Јуда.

Четрдесет таквих суновраћених, којима је званично име Свети Архијерејски Сабор а духовно име колективни Јуда, и који су Пећархију Христову претворили у пећину разбојничку (возглављену Али Бáбом Порфиријем), данас су „канонским отпустом“ Охридске Архиепископије свечано завршили посао који је црвена звер (Откровење 17:3) започела пре равно 80 година, 1943. Под командом Цинцара: како онда тако и данаске, ондак бјеше Поповићу Кочо а данаске Поп Каранушићу, Главног Штаба српски команданти. И тако савремени Срби, не хотећи да буду оно што у Божјем Домостроју јесу, ученици и чеда Апостола Павла и Апостола Тита (2.Тимотеју 4:10), у цинцарском домостроју постадоше оно што нису – духовна ишчадија Јуде и Сатаниног апостола Ј.Б.Тита.

+

Ово уједно значи: онај ко мисли да су семи-сенилне старкеље из Академије Наука и Уметности Србије, и скудоумне ћифте окупатори историјских и архе-олошких катедри Београдског универзитета, Србима већи непријатељ од стараца (и младаца) из јеретичке београдске патријаршије, тај је у опасној заблуди. Од кога је икада тражено – под претњом вечне анатеме – да буде у беспрекословном послушању академику, или доценту историје (осим можда у масонској хијерархији, али то је домен дубоког подземља)? Ови први служе само као добро плаћени корисни идиоти, за халакање, заглупљивање и одвраћање пажње – нешто попут „Задруге“ и „Фарме“, само што им је име „Академија“ и“Факултет“. Да се (псеудо)власи не досете где је глава змије.

А свако ко прима ово учење јеретичких паса из ССЦ (Светског Савеза Цркава = Синагоге Сатаниних Цркава) и своју главу поставља под слапове из ове канализације и напаја се из тога потока, заслужио је управо то и ништа друго. И у томе је Премудрост Божја. Амин, Боже Дај.

Евсевије П. Симоновић