О Французима не баш свехвално

Редови који следе један су од одговора на два питања постављена још 31. августа 2008. године Српским интернетским новинама Истина из Беча/Аустрија:

“Шта је још остало од старог француско-српског пријатељства?” и

“Зар није срамотно и поражавајуће за историју, чињеница да је званична Француска ‘глува и слепа’ на муке Србије и косметску голготу, када се зна да је септембра 1918. чувени, леге­н­дарни француски генерал Траније са својом француском армијом кренуо у ослобађање јужног дела Србије, па и Косова и Метохије?”

Појмом Солунски фронт означавају се ратне операције савезничких војсака (француске, енглеске, србске, грчке, италијанске и руске) против војски Централних сила (немачке, аустроугарске и бугарске, у времену од средине октобра 1915. године до краја Ве­ликог рата (до краја октобра 1918).

Идеју за отварање Солунског фронта изложили су Французи још 1914. године, са циљем да се одатле удари у леђа снагама Централних сила стационираним на Балкану. Ипак, они сами одлучи­ли су тек крајем септембра наредне године да своје трупе искрца­ју у Солуну и отуд помогну Србији, која је наредних дана очеки­вала напад немачке и аустроугарске војске. Такође, тај маневар тре­бало је да стимулише до тада неутралне балканске државе: Румунију, Грчку и Бугарску, да не приступе Централним силама, већ да се приклоне Савезницима; предвиђало се да би се тиме спречио продор Централних сила долином Вардара према Солуну и даље на Исток. Искрцавање француских снага почело је првих дана ок­тобра 1915, да би се после месец дана тамо нашло око 65.000 фран­цуских и око 85.000 енглеских војника. Сви они стављени су под команду генерала Мориса Сараја, команданта фран­ц­у­ске Источ­не војске. Мање заинтересован за оно што би се тамо могло дешавати у војном погледу, а много више за хедонистичке до­ж­и­в­љаје по солун­ским салонима, крајем новембра 1915. године, не оба­вешта­вајући о томе србску Врховну команду, овај бонвиван наре­дио је својим трупама да се повуку пред бугарским и тако гурнуо србску војску најпре у неизвесност а потом и страдање незами­сливих размера.

У таквим условима, уколико није желела да се преда, србској војсци само је преостало да покуша пробој преко Арбаније и Црне Горе и избије на море. С обзиром на новонастале околности, 25. новембра 1915. године Врховна команда србске војске издала је свим командантима наређење да се “даље повлачење наше вој­ске мора извр­ши­ти кроз Црну Гору и северну Албанију на Јад­ран­ско море, а на ли­нију: Драч–Скадар… На овој линији наша војска има да се реорганизује, снабде храном, оделом, обућом, оружјем и муницијом, као и свима осталим матери­јалним потребама. Даља наша акција зависиће од стања наше војске, као и од опште поли­тичке и војничке ситуације код наших савезника…”

Та операција скупо је плаћена: према про­ценама србске Врховне команде, за мање од месец и по дана поги­нуло је, заробљено, умрло или нестало око 136.000 војника, не­што мање од тог бро­ја, свега око 120.000 војника, успело је да пре­живи оно што се уо­би­чајено назива албанска голгота, а на Крфу их је умрло још 7.750. На том страдалничком путу скончало је и око 200.000 цивила, ме­ђу њима и 32-35.000 дечака (понекад званих регрути), које је срб­ска влада “хистерично повела… у масовно избеглиштво без над­зо­ра”. Међу жртвама тог повлачења налази се и не ма­ње од 4.000 заробљених аустроугарских војника.

По изласку на јадранску обалу и краћем опоравку, преживели србски војници пребачени су у Солун где су неки месец раније били ударени темељи новом фронту. У међувремену, 20. фебру­ара 1916, у Француској је одржана једна конференција савезни­ч­ких војних команданата, а тамо је ђенерал Петар Пешић, пред­став­ник србске Врховне команде, у уверењу да ће “Савезници дати на­о­ружање, које ће нам допустити да се до краја боримо са поле­том и издржљивошћу за које су српски војници способни”, саоп­штио да Србија располаже с “укупно 151.920 војника од којих 110.333 бо­ра­ца и 41.920 небора­ца”.

Савезници су прихватили понуду, а Срби су добили своје место на положају према непријатељским трупама. Од србских тру­па, на Солунски фронт први је стигао Добровољачки одред (22. маја 1916), док су остале снаге, јачине око 129.000 људи, присти­зале од 21. јуна до 5. августа. На целом фронту тада се налазило око пола милиона савезничких војника.

Војне операције у тој раној фази Солунског фронта биле су праћене великим људским жртвама. Само у борбама за Кајмакчалан избачена су из строја 4.643 србска војника, од чега 3.320 из Дринске дивизије. Од започињања ратних операција па до ос­ло­бођења Битоља, 19. новембра 1916. године, србска војска изгу­би­ла је близу 29.000 људи, док је у свим операцијама на Солун­ском фронту од краја августа до средине децембра 1916. го­дине, укупан број мртвих, рањених и несталих износио 1.068 офи­ци­ра и 32.381 војник.

Збивања на Солунском фронту, све до његовог пробоја на самој половини септембра 1918. године, нису интересантна за нашу причу. Био је то период рововске борбе, у којој се зараћене стране готово и нису померале. Због тога је Жорж Клемансо, пред­седник француске владе од децембра 1917. до друге половине 1920. године, ушанчене ратнике назвао солунским баштованима.

Ипак се нешто померало:

– Децембра 1917, на место генерала Сараја дошао је генерал Мари-Луј Адолф Гијома;

– Крајем марта 1918. године за главног команданта свих савез­ничких снага постављен је француски маршал Фердинанд Фош;

– Средином јуна 1918, због неслагања с војничком логиком ко­ју је испољавао генерал Гијома, начелник српске Врховне коман­де ђенерал Петар Бојовић заменио је свој положај с војводом Жи­во­ји­ном Мишићем, дотадашњим командантом Прве српске арми­је;

– Само четири дана раније, генерал Гијома враћен је у Францу­ску, а на његово место стао је генерал Луј Франше д’Епере, бу­ду­ћи француски маршал и почасни војвода српске војске. Овај од­лучни и енергични вој­ни командант који је и иначе заступао тезу да би се Централним силама најлакше дошло главе на балкан­ском ратишту, издејст­во­вао је да савезничке земље 3. јула 1918. године коначно донесу од­луку о снажној војној акцији те да се крене у пробој Солунског фронта.

И поред тога, Савезници још нису били начисто како треба кренути у пробој. Енглези су сматрали да је тај фронт ипак периферног значаја, а могуће операције биле би локалног значаја и ус­ко ограничених циљева; они нису били вољни да своје ефективе по­већају ни за једног човека изнад до тада распоређених 120.000 вој­ника, утолико пре што је председник енглеске владе Артур Лојд Џорџ изјављивао да његова влада нема било каквих обавеза пре­ма Србији.

Италијани су такође били за локалне акције, јер су ионако већ држали половину Арбаније, а због оне друге половине нису желел­и да војно и политички пренагљују. Они су, тако, одбили захтев маршала Фоша, с почетка августа, да предузму офанзиву на свом делу фронта, али су зато настојали да од Американаца добију по­моћ од 300.000 војника за намеравану офанзиву с пролећа 1919. године. Иако су председник Клемансо и маршал Фош, у потајном до­говору са србском владом, наговарали Енглезе и Талијане да ба­рем помогну у побољшању оперативно-тактичког положаја срб­ске војске и олакшају њено снабдевање, они су то одмах одбили. Главни командант ових других, маршал Армандо Дијац, поручује да “не намеравамо да повећавамо снаге у Македонији ни за једног човека, ни за једну пушку”, савезничким снагама одбија да да про­лаз преко своје ратне зоне, а његова земља, под изговором “да не би јачала српску војску”, систематски онемогућује настојања вел­и­ке групе од око 25.000 србских добровољаца смештених по итали­јанским заробљеничким логорима, да иду на Солунски фронт. У складу са већ поменутим ставовима енглеске владе, један њен зва­ничник изјављује у Парламенту да би боље било “придобити Бу­гарску територијалним понудама (на рачун Србије, наравно – ИП), него се упустити у ризик једне битке”.

Упркос свему, Клемансо 10. септембра шаље телеграфску поруку свом генералу Франше д’Епереу:

“Овлашћени сте да почнете операцију кад нађете за сходно”.

Тада се на фронту дугом целих 450 километара, наспрам око 626.000 бугарских и немачких војника, налазило исто толико саве­з­ничких. Српска војска јачине око 134.000 војника држала је око 33 километра фронта, источно и западно од Кајмакчалана, на ви­сини од око 2000 метара.

Генерал Франше д’Епере није се дуго премишљао: већ 12. септембра он је одредио време за напад, с тим што је наложено да у пробој први крену Срби и две француске колонијалне дивизије, три дана после њих Британци и Грци, а пет дана касније преостале трупе француске Источне војске. У наредби је још речено да треба “без починка… гонити непријатеља са мачем у слабине”.

Због тога што је таква стратегија остављала бокове српских армија без икакве заштите, војвода Мишић је протестовао, али узалудно; генерал Франше д’Епере није имао избора, будући да је из Лон­дона поручено да њихове снаге “неће ступити у борбу пре него Ср­би постигну успех. Ако српски напад пропадне, нећемо допу­сти­ти да се ствари поправљају уз нашу помоћ”.

Србска влада зазирала је тада и од неке друкчије савезничке “помоћи” Србији, нарочито од опасности да Бугарима буде понуђен сепаратни мир на рачун србских територија. Ипак, охрабрују­ће је могла да делује порука француског министра спољних посло­ва Стефана Пишона да Срби треба да уђу у своју земљу што пре и што дубље могну.

И, коначно, 14. септембра 1918. године, у осам сати ујутру започело је оно што се стручно, војном терминологијом, зове арти­ље­ријска припрема. “На на­ше линије срушио се ураган од чели­ка”, записао је тада један не­мачки командант. Приближно 600 топова свих калибара и до­ме­та деловало је током целог тог дана, али и током наредне ноћи, тако да је велик део бугарских и не­мачких ровова био раскопан.

А сутрадан, у недељу 15. септембра, у пет сати и тридесет минута, кроз бодљикаву жицу, на бајонет и бомбу, шест србских ди­ви­зија и две колонијалне француске направиле су пролаз широк 14 километара. Већ наредног дана фронт је био пробијен на укуп­но 25 километара, а за­робљено је преко 4.000 Бугара и Немаца.

Србски и француски продор није премного узнемирио Бугаре­, јер су њихов краљ и врховна команда и даље “с пуно поуздања гледали на ситуацију”.

Осамнаестог септембра кренули су Британци и Грци. Мада је њихов продор био силовит, Бугари су их зауставили и вратили на полаз­не положаје.

Део француских трупа, онај који је требало да подржава и Србе и Енглезе, ко зна због чега, и тога дана и два-три следећа, остао је “чудно пасиван”, а оне две француске колонијалне дивизије ко­је су учествовале у првом пробоју, повучене су у резерву већ дру­гог дана офанзиве.

На срећу, непријатељ је био у паници, тако да је пролаз проши­рен на 40 километара.

У поподневним сатима 18. септембра, немачки и бугарски команданти одлучују да “повију” своје фронтове и у клопку увуку срб­ске добровољце из такозване Југословенске дивизије, тако што ће их претходно довољно далеко одвући од савезника.

Иако је Франше д’Епере тражио од енглеске команде да, без обзира на претходни неуспех, покрене своје трупе и искористи за ту при­ли­ку дотадашње србске успехе, ништа није учињено.

Војвода Мишић више и не рачуна на савезничку помоћ, те од команданта Друге армије Степе Степановића и команданта Коњичке дивизије Ђорђа Ђорђевића тражи да “хитају Вардару без ве­лике бриге за свој десни бок”.

И, уместо да покрене француске јединице које су мировале на битољском фронту, генерал Франше д’Епере поручује србској Врховној команди да “сада све зависи од српске војске. Ако она продужи наступање, онда се можемо надати коначном успеху. У противном, прекинућу даљу офанзиву и наредити да се пређе у од­брану”; србска војска се већ тада налазила целих 50 кило­ме­тара у непријатељској позадини.

А онда, војвода Мишић је наредио: “У смрт, само не стајати! До последњег остатка људске и коњске снаге”.

Двадесетог септембра, свом Главном штабу јавио је немачки командант фон Штојбен да се Бугари повлаче у пуном расулу, да су Срби направили клин 50 километара дубок и 40 километара ширине, да су све резерве истрошене, те да “постоји могућност да велики део снага буде приморан на капитулацију”.

Током наредна два дана србска Друга армија прегазила је Ва­рдар, а команда немачке групе армија одлучује да се повуче на “но­ву линију одбране”, признајући да су “били учи­њени натчовечан­ски напори да се одрже положаји, али је све било узалудно. Нале­ту Срба није се могло одолети. Част нека је палим борцима, али част нека је и Србима који су пожњели успех”.

Војници Друге армије доспели су 26. септембра на 140 киломе­тара од Софије.

И док се Немци повлаче, командант савезничких балканских армија, генерал Франше д’Епере, као да почиње с успоравањем сво­јих операција, саветују­ћи, нарочито Србима (пошто се другима није особито журило), да “непријатеља држе под претњом напада­”, али да га не нападају превише.

Војвода Мишић, 25. септембра, обраћа се генералу Франше д’Епереу још једном представком: “Српска војска је за ових десет дана на­ступања учинила огроман напор да изврши добијени задатак. Она ће то и даље вршити, али ја налазим да ако остале војске буду и да­ље наступале овако споро, онда ћемо бити приморани и ми да успоримо наше наступање”.

Франше д’Епере све то узима на знање, али не чини ништа да измени прилике. Стога, војвода Мишић одлучује да се више не тужака, али и да не одустаје од операција “које би имале одлучне последице по цео рат”.

Тих дана, Бугари су Франше д’Епереу понудили да пређу на савез­ни­ч­ку страну, уз једини услов да србске трупе не улазе у Бугарску. Тај услов био је постављен из страха да Срби не крену с одмаздом за злочине које су они, Бугари, починили претходних ратних годи­на по Србској Земљи.

Генерал Франше д’Епере одбио је бугарску понуду, али кад је 29. септембра Бугарска ка­питулирала, овај њен једини услов био је прихваћен. У том тренут­ку, према Битољу и Грчкој кренуле су пре­дуге колоне заробље­ни­х бугарских војника, а др Арчибалд Рајс могао је забележити: “Дивим се такту Ср­ба. Војници који надгледају разоружање пра­ве се да не ви­де побеђене”.

Огорчен на дојучерашње савезнике, немачки цар Карло телеграфисао је бугарском краљу Фердинанду, свом рођаку: “62 хиља­де­ српских војника одлучило је исход рата. Срамота!”

Своју заблуду о значају појединих ратишта признао је и Лојд Џорџ: “Од свих споредних позорница најважнијом се показала он­а на презреном Солунском фронту. Тамо је задат смртоносни ударац Централним силама”.

До таквог ударца требало је да прође још доста времена, јер су на маршу до коначне победе “стајале још многе препреке на бојном пољу и дипломатском фронту”.

Због војно-дипломатских игара западних сила, Друга армија војводе Степе била је принуђена да десет дана искористи за приси­лни предах, а тада се и сазнало да ће морати да промени опера­цијски правац и што више се удаљи од бугарске територије.

Било је то време које су Енглези хтели да искористе за свој најкраћи и најбржи пролаз ка Цариграду, тако да је команданту њихових снага на Солунском фронту послато нових четрдесет батаљона, односно приближно 40.000 војника; били су то они исти Ен­глези који су обећавали да тамо неће послати више ниједног војника. Слично су поступили и Италијани, који су не рачунајући више с Американцима, у страху да би Срби пре њих стигли у Скадар и у Црну Гору, послали у Арбанију још једну своју дивизију.

За то време Прва армија Петра Бојовића, тек унапређеног у чин војводе, запутила се моравском долином ка Београду; њу су пратиле србска Коњичка дивизија и француска Коњичка бригада под командом генерала Жуиноа Гамбете. Већ 1. октобра, после ослобођења Скопља, прикључила им се и једна француско-грчка формација састављена од 1.300 ратника.

Настављено је напредовање ка Нишу. Генерал Франше д’Епере је, према сопственом запису, већ тада пред собом видео отво­ре­н пут ка Бечу.

И поред непријатељског отпора, тешкоћа у снабдевању, слабе опреме (скоро половина војника готово да је на дугом маршу остала без обуће), Прва армија прелазила је дневно више од два­десет километара. Један француски официр записао је да је у том крају “сваки становник истовремено и недостижни и невидљиви во­јник”, те да се непријатељи “у паници једва спасавају… од уста­ни­ка који су се угнездили на литицама и који су били немило­срдни”.

Са гледишта генерала Франше д’Епереа, то напредовање србске вој­ске било је неприхватљиво. “Прва српска армија срља у авантуру и компромитоваће цео наш успех. Зато апсолутно зауставите да­ље наступање ка Нишу”, наредио је он војводи Мишићу. Наравно, било је разлога за такав страх, јер је србска Прва армија од ос­та­лих србских јединица била удаљена двеста километара, а од савез­ника и целих осамдесет километара више.

“Само су француски коњаници, и то с муком, могли у брзини да се изједначе са српском пешадијом”, сведочи генерал Гамбета у својој књизи под насловом Неукротиви и неуморни српски војник. “Маршовало се без хране и воде и по седамнаест сати и одмах улетало у борбу”, пише један француски коњички поручник, дод­а­јући да су клинци за поткивање јахаћих и теглећих коња допрема­ни из Солуна авионом и из њега избацивани падобраном.

За шест дана, од Куманова до Ниша, војници Прва армије превалили су под борбама 160 километара. Поједине дивизије прела­зиле су дневно и по педесет километара. А у Нишу, србске војни­ке чекале су одморне немачке јединице; према дневној заповести за дан кад се очекивао сукоб са Србима, командант 11. немачке ар­мије писао је да треба да се “уреже у главу сваком официру и вој­нику да се у Србији брани опстанак немачког Рајха и аустроу­гар­ске Монархије”. Био је то узалудан позив, јер је Први пешадијски пук Моравске дивизије, који је наспрам себе имао двадесет немач­ких батаљона и 26 батерија, 12. октобра у подне ослободио Ниш.

Напредовање срске војске настављено је. Двадесет деветог октобра ослобођен је Пожаревац, а дан касније и Смедерево. Мада је у међувремену генерал Франше д’Епере наредио србској Врховној команди да ослобађање Београда препусти Французима, војводе Бојовић и Мишић то су “пречули”, тако да је Прва ср­б­ска ар­мија, после 45 дана од пробоја Солунског фронта, на путу дугом близу 700 километара, “у смелој офанзиви и немилосрдном гоње­њу”, ушла у Београд 1. новембра 1918. године, у 10 сати и 30 ми­нута.

Ба­лканско ратиште престало је, дакле, да постоји: Србија и Црна Гора биле су ослобођене, Бугарска окупирана, а Турска је капи­ту­лирала. Мада су се налазиле пред расулом, немачка и аустро­у­гарска војска и даље су настојале да одрже своје западне и исто­ч­не фронтове. Прилике у Аустроугарској наговештавале су њен бр­зи унутрашњи слом, што је, само по себи, требало да означи и скори крај рата. Одбацујући савезничке услове као увредљи­ве, Не­мачка је изјавила да ће “наставити борбу до краја”. У исто време, однос између тек успостављене пучистичке маџарске владе и фелд­маршала Макензена, команданта немачке војске затечене у Рум­у­нији и тек проглашеној “независној” Маџарској, заоштрили су се до крајњих граница. Имајући то на уму, генерал Франше д’Епере пред­ло­жио је војводи Мишићу да преко Дунава, Саве и Дрине одмах пребаци неколико мањих србских јединица, које би тамошњи немаџарски жи­ваљ, пре свега србски, охрабриле да убрзају осло­бо­дилачки по­крет. Док је Мишић тражио најприкладнију форму за намераване операције, стигле су вести да би и Аустрија могла затражити при­мирје.

Мора бити да је предлог Франше д’Епереа замишљен у француском политичком врху јер је и Никола Пашић који се тада налазио у Паризу, строго поверљивим телеграмом поручио војводи Миши­ћу да хита “најбрже у Босну, Банат и Срем и друге области Аустро­-Угарске”. Са тим у вези, генерал Франше д’Епере издао је специ­јално наређење србској Врховној команди за покрет ка северу, у ко­ме је истакнуто да “српска војска треба дакле да избаци у на­пред што скорије потребна одељења на све територије које су на­клоњене Југо-Словенском покрету… да би пружили руку елемен­ти­ма који има да се организују”.

У току 4. и 5. новембра 1918. године србске трупе из састава Прве армије кренуле су на те­риторију Аустроугарске, на што су непријатељске снаге почеле да се повлаче.

Што се тиче става да је “леге­н­дарни француски генерал Траније са својом француском армијом кренуо у ослобађање јужног дела Србије, па и Косова и Мето­хије”, није то била његова армија, и није он ослобађао Косово и Метохију.

Јер, 8. октобра 1918. го­ди­не, преко Живојина Балугџи­ћа, тадашњег секретара срб­ског Престолонаследника, ге­не­рал Франше д’Епере поручио је србској вла­ди и Врховној команди да он пла­нира “метну­ти српске трупе на лево крило ка­ко би оне ула­зиле у Далмацију и Црну Гору”. Он је, “у строгом поверењу”, рекао Балугџићу а он је то пренео својима надређе­ним, “да је тражио из Париза упут­ства како ће посту­па­ти због разних струја талијанске и црно­горске које су по­че­ле да се осећају. Одобрили су му пустити српске трупе на ту страну и за­т­в­о­рити очи, та­ко ако би било протеста од Та­лијана и Цр­ногораца због ка­к­ве акције поли­тичке он би мо­гао бацити од­го­ворност на Ср­бе истичући ка­ко они не слушају његове наре­д­бе. Он би задо­во­љио се у случају том как­вим при­видним про­те­стом, који би упу­тио нашој Вр­хов­ној Команди. Он мисли да ће опе­рације на тој стра­ни ићи ла­ко али да ће бити теже у погледу поли­тичком”.

Са тим у вези, Пашићева инструкција србској Врховној команди била је прецизна: “Н­е губ­и­те ни часа из вида да треба спре­мити што брже једно оде­љење доброво­ља­ца, састављено од Црногораца, који су на овоме фронту, и додати им једно од Југо-Словена, те да продру у Црну Гору и подигну народ, от­е­рају слаба одељења аустријска и про­гласе Уједињење Срб­и­је са Цр­ном Гором и иза­беру привремену управу. Треба пре­духи­три­ти и Талијане који тако исто спре­мају, да уђу у Цр­ну Гору и у име Краља Николе узму управу над зем­љо­м. Тре­ба што пре заменити бугарску војску и управу у При­зрену и Пећи и отуда ући у Црну Гору”.

Мада је ову инструкци­ју сматрао штуром, вој­во­да Ми­шић је, после допун­ских објашњења добијених од министра војног Рашића, наредио да Друга армија војводе Степе Степановића без задржавања про­дужи покрет пре­ма Косову.

Министар је још предложио да се у Црну Гору упуте (“требало би”) Ох­ридски одред и сви црногорски официри и војници из србске оперативне војске, а “поштапајући се” депешом коју је из Пари­за послао Никола Пашић, он је у свој налог уврстио и још неке инструкције практичне природе:

“Не губите ни часа из вида да треба спремити чим брже једно одељење добровољаца, састављено од Црногораца, ко­ји су на овоме фронту и додати им једно (одељење) од југо­-сло­вена, те да продру у Црну Гору, подигну народ и отерају слаба одељења аустријска и прогласе уједињење Србије са Црном Го­ром и изаберу привремену управу. Треба преду­хи­трити Тали­јане који тако исто спремају да уђу у Црну Гору и у име Краља Николе узму управу над земљом.

Треба што пре заменити бугарску војску и управу у При­зрену и Пећи и отуда ући у Црну Гору…”

Како је фран­цу­ски генерал Шарл Антоан Шарпи, начелник штаба Савезничке војске, пожуривао србску Вр­хов­ну команду да сво­је трупе што пре пошаље у Црну Гору не би ли се на тај на­чин из­бегле касније могуће по­ли­тичке компл­и­кације, на са­мо­ј средини октобра издата је наредба новофо­р­мираним Ска­да­р­ским трупама (Одреду састављеном од Дру­гог југослове­н­ског пука, једне батерије и нешто коњаника) да кре­ну према Пећи и тамо сачекају но­ве инструкције. Истовре­ме­но, у При­зрен су стигле и малобројне француске трупе, без генерала Транијеа са “својом армијом”. “Ако би, при прела­ску Црно­гор­ске границе наишли на ка­к­ве Цр­но­горске Трупе или орга­низа­ци­је, објасните им да ви дола­зи­те као гониоци ау­стриске војске и као пријатељи и ослободи­о­ци целога српског народа, без об­зира на границе, које ће се доц­ни­је регулисати. Ако би било отпора, онда се зау­ставите и известите Вр­ховну Коман­ду, како би се ствар распра­вила мирним путем”.

Десетак дана касније, 27. октобра, из српске Врховне команде стигло је ново наре­ђење да се у састав савезничких трупа “де­легира” једна чета (ваљда због “координације”), а да се преостале трупе одмах упуте “ка Под­го­рици, Цетињу, Котору и уопште ка западу”.

И мање пажљивом читаоцу ових редова биће јасно да није упутно писати свехвалне речи француским генералима Морису Сарају и Шарлу Транијеу, а с извесним резервама ваља говори­ти и о улози генера­ла Луја Франше д’Епереа, потоњег почасног србског војводе, који у тексту с оним двама питањима са самог почетка није помињан.

11. новембар 2019(7528)

Илија Петровић / Васељенска