Фанар против Светог Саве

Потреси у Српској православној цркви се не смирују. Борбе за одржање светосавског јединства се воде на више фронтова. Покрет политичке реформе православља, који полази из истанбулске четврти Фанар, из сједишта Васељенског патријарха Вартоломеја, већ је ударио коље раздора међу православцима Украјине, практично је већ одвојио Охридску архиепископију од СПЦ-а, а пробија се и у Црну Гору.

Драма око Богословског факултета у Београду се засад завршила смјеном епископа Западно-америчког Максима са мјеста предавача и епископа Браничевско-пожаревачког Игњатија са мјеста декана, а од стране Патријарха Иринеја. Патријархову одлуку није спријечио ни јучерашњи долазак Сема Браунбека, бившег сенатора и гувернера Канзаса, а од 2018. америчког амбасадора за међународне вјерске слободе, који је, како се преноси, дошао да убиједи српског патријарха да промијени став СПЦ-а о Украјини. Не чуди што америчко Министарство спољних послова ради на истом задатку као и Васељенска патријаршија, али свакако доприноси разумијевању прилика и планова, тј. с ким је у колу фанариотски патријарх и за чије бабе здравље се прави раскол међу православцима.

Срби на два америчка континента свједоци су покушаја измјене имена српске црквене организације у епархијама унутар Сједињених америчких држава. Испоставило се да су оцјене о нелегалности уставних промјена тачне кад је 25. септембра и Синод СПЦ-а упутио наредбу тројици епископа СПЦ-а у САД-у да пониште уставне измјене и да сазову нови црквено-народни сабор на којем ће учествовати свих пет епископа – а не само тројица из САД-а – из Епископског савјета за Сјеверну, Средњу и Јужну Америку.

Иако се епископи Иринеј, Максим и Лонгин нису огласили нити обавијестили вјернике о овом питању и његовим могућим посљедицама, све је јасније да су амерички епископи у својеврсној побуни према Синоду и Сабору СПЦ-а, иако су се трудили свим силама да докажу да су уставне измјене биле резултат саборских одлука из 2018. године. Оспорени устав и даље стоји на вебсајту тзв. Српских православних епархија САД-а.

Нажалост, ни Синод се о овом питању није јавно огласио, па вјерници ипак остају ускраћени јасних сазнања.

А вјернику је потребна јасност умјесто теолошке жаргонске замршености која често збуњује, а неријетко се и износи да би збунила и удаљила од разумијевања, па и од истине. Ако горепоменута побуна против Патријарха и Синода вуче православне Србе Америке у наручје фанариотској патријаршији и њеним плановима реорганизације православља, онда нас она откида и од Светог Саве и оног православља којем нас је овај највећи српски учитељ научио.

А то не може.

Ево шта конкретно забрињава вјерника-лаика који не жели да види уништење СРПСКЕ православне цркве, ни у Америци, ни било гдје, и који жели да Србин православац остане у Светосављу.

Према одлукама Критског сабора, који је маркирао шавове цијепања православних цркава, цркве у Расијању ће се преко свеправославних епископских скупштина, који су у настанку, ујединити у једну православну цркву по једној држави или по једној договореној територији. На практичном примјеру Срба у САД-у, план је да се српске православне епархије и парохије утопе у општеправославну црквену организацију, одвојену од Српске православне цркве, а под више или мање номиналном надлежношћу Васељенског патријарха у Истанбулу, јер је он први међу једнакима. То пише у оном закључку Критског сабора који је назван “Православно расијање“.

Брисање синтагме “Српска православна цркве“ из назива устава по којем дјелују три америчке епархије је не баш ситан корак ка томе.

Шта ово значи?

Па, значи да у једном тренутку, без обзира колико постепено и споро нас до тог тренутка довели, нема српске, бугарске, румунске православне цркве у САД-у, него све потпадају под неку америчку аутокефалну архиепископију. Поставља се питање шта ту Срби губе. Ако није довољно што губимо везу за матичну цркву која нас 800 година води, брани и уједињује, има тога још.

Најприје, црквени календар. Било какав компромис ове врсте би морао довести до напуштања јулијанског календара. Божић би се вјероватно славио 25. децембра. Никољдан би се славио 6. децембра, Велика Госпојина 15. августа, Видовдан 15. јуна итд.

На којем ће се језику богослужити? На енглеском?

Енглески се и у уставу СПЦ у САД-у поставља као први у односу на српски, тако да је и ту процес покренут.

Па, шта, рећи ће многи Срби у Америци којима ово не би сметало… Практичније је, зар не? Како да не, практичније је било и потурчити се.

Шта ћемо са оним вјерницима којима се ове промјене не допадају и нису спремни да чине овакве компромисе зарад планова фанариотског патријарха и неколицине српских епископа, и онога ко већ стоји иза свих њих.

Хоћемо ли дијелити српске заједнице по нацрту Фанара?

Гдје ће се образовати српско свештенство ако се прекине веза са матичном црквом, кад знамо да је Богословски факултет у Чикагу пред укидањем илити реформом, како то воле рећи амерички епископи?

Јер знамо из богатог националног искуства како пролазе оне групе Срба које се одвајају од матице зарад сумњивих, а у овом случају и Србима крајње непотребних, компромиса.

Не пролазе. Нестају.

Да ли ће та нова црква благонаклоно гледати на вјерски обичај који Србе издваја од других православаца – крсну славу? У почетку вјероватно хоће, да се Власи не досјете, али подвајања по једном тако важном вјерско-идентитетском питању у једној црквеној организацији баш и насталој из недуховних, политичких разлога, не могу бити толерисана.

Шта онда? Шта кад ти грчки поп одбије да прекади на светог Николу, јер шта ти ту светкујеш ретроградне, паганске, српске славе?

Срби су превише пута били кувана жаба да би опет игнорисали постепено подгријавање воде у лонцу. Спуштавах се ја низ ваше уже, што оно рече велики Његош.

Кад су Срби по Хабзбуршком царству прелазили на унију, а преко уније и на католичанство, а преко католичанства у Хрвате, па многи од њих завршили и са маљевима над јамама и србосјецима у крвавима рукама, на самом почетку тог процеса стајале су владике и свештеници, често образовани по папским теолошким семинарима, па слати међу свој народ, да га преобрате и одсрбе.

Кад је марчански епископ Симеон Вратања 1606. признао папу за црквеног поглавара православних Срба избјеглих пред Турцима у Аустрију, знао је да чини тежак компромис, али није знао да ће послије неколико деценија сличних компромиса, притисака и унијаћења, његово мјесто зајашити отворени унијата и католички теолог Павле Зорчић, родом чисти Србин и православац. Зорчић ће Србе крајишнике препустити унијаћењу и притисцима што католичког клира, што бечког двора и војске. Из тог оквирног процеса, који с прекидима траје и до данас, настали су Старчевићи и Павелићи и Лубурићи.

Али зар су исто папа и православни Васељенски патријарх, питаће неки.

Па, нису исто кад говоримо о јамама и камама, али је расрбљавање и под Фанаром исто. Срби имају огромна и лоша искуства и са доминацијом фанариотске Васељенске патријаршије над њима. Гдје год нема Српске православне цркве, Срба или више нема или су у нестајању.

Грци су православна браћа, зар не? Јесу, али овдје се не ради о грчком народу, него о томе треба ли Фанару даровати српску цркву. Не смета Србима да браћа Грци имају своје цркве, али нам не треба да се уједињујемо с било ким на своју штету.

Темељи Светосавља и јесу у отпору према и грчкој, као и римској, доминацији над српским православцима.

Светом Сави није поклоњена аутокефалност, него ју је он изборио у тренутку велике невоље која је задесила Цариградску патријаршију, у тренутку њеног изгнанства и политичког пораза од папског Рима, те њеног политичког ривалства са тадашњом Охридском архиепископијом. Цариградски патријарх није Сави с радошћу даривао томос, него из политичке калкулације. Познат је дугогодишњи отпор Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана српској аутокефалности и пријетње Сави анатемом.

Током османске окупације, Срби су у два наврата губили аутокефалност, тј. патријаршија је остала упражњена, па су били враћани под надлежност Фанара, Цариградске патријаршије. Српске владике су замјењиване грчким, везаним не за српски православни народ, него за османску државу и статус фанариотског патријарха у њој. Тамо гдје су домет и моћ српског свештенства били слаби, било то под Османлијама, Бечом или Венецијом, ту је и превођење православних Срба на друге вјере било агресивније и успјешније.

Одрицање тековина Светосавља би значило и својеврсно поновно спаљивање највећег српског светитеља, овај пут не Синан-пашином, него српском руком.

Поучени историјским искуством, Срби не могу вјеровати да ће их ново подвођење под Фанар водити ка ичему сем расрбљавања, губитка идентитета, вјерских и народних обичаја итд.

Србе у Расијању је у Српству задржала искључиво везаност за Цркву, што вјером, што обичајима, што простом приврженошћу физичкој локацији гдје се може Српством живјети. Оно српских заједница по Америци што колико-толико живи српским животом и преноси српско живљење на потомство, опстало је искључиво захваљујући привржености Цркви. На прсте се могу избројити српска удружења у САД-у која нису основана у оквирима Српске православне цркве.

Српство у Расијању без Српске православне цркве је спорадична и брзо пролазна категорија. Данас смо свједоци процеса који нам је подло и перфидно отимају и одводе нас под окриља у којима су српска историјска искуства тешка и у којима Срби неминовно нестају.

Кад је љубљански бискуп с почетка 17. вијека, Томаж Хрен, препоручивао бечком двору најбоље начине унијаћења српских православних ускока из Жумберка, у данашњој словеначкој Белој Крајини, предлагао је перфидност и лукавост у виду врбовања српских младића у католички клир и њиховог образовања у католичким богословијама, умјесто наглог и насилног унијаћења. Зашто је ово најбољи начин, објашњава 1626. године жумберачки капетан аустријске војске Ернст Парадајзер, који је “против тога ‘да се расколнички (православни – прим. В.И.) попови силом отерају силом из Жумберка, јер би се Ускоци побунили, а они у борбу могу да пошаљу и до 2000 људи.“’ (Д. Вукшић, “Жумберачки ускоци: Унијаћење и однарођивање“, 2015.)

Дакле, лекција је јасна: не пренаглити, него само перфидно, жаргоном и ауторитетом струке, закулисним радњама, теолошки замршено, али горљиво, патетично и збуњујуће, врбуј изнутра, школуј вани, упакуј у обланду, да се Власи не досјете.

Али шта ће бити са онима који се досјете, хоће ли изаћи у бојно поље или ће пустити да им односе што је њихово, питање је сад.

В. Ивковић