Историјат о Пупину: “На ноге Срби браћо – слава вас зове! (1.део)

Михаило Пупин (1854-1935)

Рођење и име

Михаило Пупин, фи­зичар, универзитетски професор и проналазач у обл­а­сти те­л­е­кому­ни­кација, почас­ни српски кон­зул у Њујорку, угледао је свет у Ид­вору, у општини Ковачица, у Банату, 27. септембра/9. октобра 1854. године.

Рођен од оца Константина, чији су преци пристигли у Идвор “у доба Чарнојевићеве сеобе”, и мајке Олимпијаде, девојачког презимена Милановић (Алексић?), “још старије породице” из Опова, на кр­штењу, 4/16. октобра, до­био је име Михаил, које, као биб­лијско, хебреј­ског порекла, значи ко је као Бог. У Руса, то се име пише (и изго­ва­ра) на исти начин као што је оно уписано у књизи кр­штених ид­во­р­ске црквене општине, док га Срби, по правилу, пишу и изго­варају Михаило. (Неписмени кнез Милош Обреновић изго­ва­рао је име сво­га сина Михаила као Мијаило). По истоме моделу пона­шају се им­ена Самуил, Самуило (“Бог је услишио”), Рафа­ил, Ра­ф­аило (“Бог лечи”), Рафаила (женско, од миља: Рава), Еману­ил, Еману­ило, Мануил (“Бог је с нама”), а могло би бити да истој врсти припада и име Оштроило (490-­536), краља Јадранске Србије из срп­ске династије Свевладовића. Самуилово име, онога који је 976-­1014. године био владар маћедонских Срба, никада и нико није испи­сао Самујло, а исте су судбине била и имена Рафаила и Оштроило. Само је Ра­фа­илу мењан облик, заменом самогласног и сугласни­ком ј. У имену Мануил, односно Ема­нуил (“и роди сина Ема­нуила, Бога же и человјека”) нема так­ве замене, а ако је оно пре­расло у Манојло (отуд и презиме Ма­нојловић, које чак ни мно­ги његови но­сиоци не доводе у везу с Емануилом), не значи да се може ко­ри­стити као “подршка” искрив­љеном имену Михајло.

Не зна се посигурно ко је “крив” што се Пупиново кр­шт­е­но име Михаило погрешно изговара, и пише, као Михајло, али не треба искључити претпоставку да је до тога дошло у времену када је Пупин, више Мајкл (Пјупин) него Михаило, почео да се у Амери­ци бави српским пословима. Могло би, наиме, бити да је и он сам српски облик свога крштеног имена понекад, у брзини, не водећи много рачуна о звучним нијансама, изго­варао, да ли погрешно да ли не­до­вољно разговетно, да се оно чује и као Михајло. Утолико пре што је у оп­штењу са Србима, чини се, више користио свој нади­мак Миша него крштено име.

Ипак, вероватније је да је до те грешке дошло када су његови конзулски промотори из Београда, посредовањем но­винарских кругова недовољно упу­ће­них у језичке финесе, разгла­сили поједи­но­сти о новој почасној улози Михајла Пупина. А могло би бити и да се та грешка “уселила” у свакодневну употребу и усталила неоп­резним превођењем Пупиновог аутобио­графског списа Фром им­мигрант то инвентор, Са па­шња­ка до научењака, када је преводилац за ауторово име Мицхаел, написано енглеском латиницом, искористи­о секундарну (изведену, другоразредну, споредну) именску тво­ревину Михајло, у којој се слово (глас) и своди на глас (слово) ј.

Да је име Михајло грешка, најбоље се може видети из чињенице да је Павле Хаџи Павловић (1880-1952), вишегодишњи Пупи­нов секретар, у тексту писаном можда и пола године после Пупи­нове смр­ти, и објављеном у двоброју 11-12 (1935) загребачког Техничког листа, на осам страна формата А4, барем дванаест пута исписао име Михаило; ни један једини пут Михајло.

Доследно као и код Хаџи Павловића, без иједног изузетка, крштено име Пупиново појављује се и у многим текстовима објављеним у Банатском гласнику из Великог Бечкерека (данас Зре­њанина), чији је уредник од 1920. до 1935. године био Милан Јев­тић (1880-1944), Пупинов знанац из америчких дана и, како се то чита на сајту Зрикипедија, његов дугогодишњи прија­тељ. Тако, на пример, у броју 8 од 1. фебруара 1932. године, у тек­сту “Ње­гова слава – Наша слава”, Пупиново име Михаило испи­сано је четири пута. Или, из кратке вести, макар колико она дело­вала ро­го­бат­но, објављене у броју 42 од 14. октобра исте године, сазнајемо да је умрла Персида Олћан, “последња сестра нашег великог науче­ња­ка и родољуба г. Михаила Пупина… једног од највећих наших љу­ди после Караџића, г. др. Михаила Пупина”.

Именом Михаило пише га и Душан Ј. Поповић (1894-1965), ис­торичар, у књизи Срби у Банату до краја осамнаестог века : Историја насе­ља и стан­о­в­ништва, Београд 1955, на страни 112.

У новијем времену (1994), Владимир Гречић и Марко Лопушина, у књизи Сви Срби света, на двама местима (стране 39. и 306) помињу Пупина, оба пута под именом Михаило.

Ко зна због чега, можда у недоумици да ли је Пупину име Михаило или Михајло, Мирко Грчић и Рајко Гњато, у свом саопште­њу (2004) о организовању српске имигрантске зајед­ни­це у САД пре Ве­ли­ког рата, пишу га и тако и тако, много че­шће Михајло.

Било како било, може се сматрати сасвим сигурним да се Миха­ило Пупин није оптерећивао том разликом у именовању, нити се трудио да укаже на грешку, уколико је нешто од тога уопште сматрао грешком. Баш као што га није бринуло ни питање кога је дана и које године рођен, да ли 4. октобра 1858 (како је то, у Ле­топису Матице српске, за живота Пупинова, писао инжењер Ми­ливој Ма­тић – 1879-1948 –, члан Матичине управе, и од њега, вероват­но, пре­узела Енциклопедија Југосла­вије, кнјига 6 Маклј-Пут, Загреб 1965, стра­не 648-649), или када дру­го. Ако је већ на са­мом почетку свог живо­тописа записао да “ни мој отац ни моја мајка ни­су зна­ли чи­тати ни писати”, самим тим он је себи дао за право да се не бави (и да се не­ће бавити) “призем­ним” пословима као што је, на пример, соп­ств­е­но име или свој датум рођења. Да није тако, он сво­јим “поме­ша­ним” сећањем, без јасне представе о свом имену и, можда, на­мерног сопственог “под­млађивања” не би ли себи (и дру­гима који­ма је чи­ње­нично стање не­битно) намет­нуо питање “шта је могао де­чак од петнаест година, рођен и одго­јен под таквим околности­ма, без ика­к­вих средстава донети Аме­ри­ци ако би се на­шле законске мо­гућности да му се до­зволи усеља­ва­ње”.

Сумња у Михаилово намерно “помешано” сећање може се потврдити и чињеницом да он још на једном месту изричито твр­ди да мајка “није знала ни да чита ни да пише” што му није сме­тало да пет или шест редова даље напише да је она “као ретко ко познавала Ста­ри и Нови Завет”, да је “радо рецитовала псалме”, да јој је био “по­знат и живот светаца”, те да је, у једној породичној распра­ви о грм­љавини, Светом Илији и Бенџамину Франклину (1706-­1790), ономе што се “бавио” муњама и измислио громобран, “при­метила да нигде у Светом писму није нашла потврду за легенду о све­том Или­ји и да је сасвим могуће да је тај Американац Фран­клин у праву, а да је прича о светом Илији погрешна”. (Биће, тако, да соп­стве­ну вели­чину, стварну или замишљену, Михаило “оправдава” нат­при­ро­дним особина­ма мајчиним).

Пупин Американац

ихаило Пупин иселио се у Сједињене Америчке Држа­ве са непуних двадесет година (крајем марта 1874), мада он пише да их је тада имао петнаест. Пет година касније ванредно свршава сред­њ­у школу и по­лаже пријемни испит на униве­р­зи­тету Колумбија (дипломирао је 1883), на чијем одсеку за елек­тро­технику, пошто је 1889. у Берлину од­бра­нио док­тор­ску дисер­та­цију (Михајло М. Поповић у београдском Куриру од 23. августа 2014, на страни 34, уверава нас да је то учинио као двадесетпето­го­ди­шњак), по­стаје професор математи­ч­ке физике и, доцније, све до пен­з­иони­са­ња (1929), управ­ник Електро­техничког института.

У политици

Године 1908, кад је једностраним чином Аустроугарска оку­пирала Босну и Херце­го­вину, сви српски родољуби ус­противили су се томе. У уве­ре­њу да ће Србија и Црна Гора ус­та­ти у одбрану својих национал­них интереса у тим областима, до­шло је до стварања Срп­ског народног централног од­бо­ра у Њујорку. Воде­ћи кругови у српским друштвима у Америци про­це­њивали су да би најкорисније било ако би на чело ове јединствене српске орга­ни­за­ције стао Мих­а­ило Пупин, који се дотле, једино и искључиво, бавио науком и “гле­да­о своја посла”.

Иако је Пупинов углед међу земљацима био срозан ка­да је 1902. године на судском про­цесу у вези с аутор­ским пра­ви­ма на примену електромагнетних таласа у бежичној телегра­фији сведочио против Николе Те­сле (1856­-1943) а у ко­рист италијанског ин­жењера Гуљелма Мар­ко­ни­ја (1874­-1937), Пупи­нов научнички углед, у ком­би­нацији с оства­реним по­сло­в­ним успехом, био је Српс­ком право­славном са­ве­зу Србобран – створеном неку годину раније – опипљив раз­лог да му маја 1909. године понуди челну позицију у будућој вели­кој срп­ској ор­ганизацији; није искључено да је до то­га дошло на под­стицај са стране, мо­жда чак и из Београда.

Пупин је понуду прихватио и дошао “непосредно у народ”, а “његово вођство прихваћено је искрено од свих че­сти­тих Срба у Америци”. Чим је анексиона криза прошла, а Србија и Црна Гора биле приморане да прихвате наметнуто стање, Одбор се растурио. Ипак, остало је велико искуство да је “озбиљна сла­бост срп­ског живота у Аме­ри­ци недостатак једне уједињене организације. Срби у Америци нису били само раштркани по целом континенту од Атлантика до Пацифика, већ су били подељени на многа мала друштва, која су се међусобно надметала”.

Мада је постојала добра воља свих српских друштава по Сједињеним Државама да се ује­дине, такав чин није могао проћи без мање или више прикривеног отпора и опструкције ре­ла­тивно обо­гаћених поједи­наца који су, одржавајући саобраћајне и финан­сиј­ске везе са ста­рим крајем, посебно са банкама и штедиони­цама у Аустроугар­ској, корупцију прихватили као правило без кога се не може. Њи­хово деловање увек се одвијало на завичајној основи и увек било праћено међусобном нетрпељивошћу. Такве односе под­гревала је и Хрватска заједница у исељеништву, која је 1908. године, у време велике кризе у српском удружењу Србобран, по­ку­шала да Србе из Хрватске, сво­је бивше чланове, врати у орга­ни­за­цију, под паролом “да њихо­ви Срби нису у стању да форми­рају че­стито друштво”.

Процењујући да се јединствена српска организација у Америци заиста мо­же остварити, Пупин је замолио савезе српских удру­же­ња из Чи­ка­га, Питсбурга, Бјута и Сан Фран­циска да своје пред­ставнике по­шаљу на свесрпски збор у Клив­ленд, где је већ била заказана кон­венција савеза Србобран. Овај збор је почео с ра­дом у тре­ну­т­ку кад се тамо појавио Пупин, 14. септембра 1909, а његови уче­с­ни­ци, у настојању да се постојећи савези ује­ди­не, брзо су се са­гла­сили да ство­ре једну јаку свесрпску организацију у Аме­ри­ци, под називом Савез Сједињених Срба Слога. Из назива нове орга­ни­за­ци­је избачена је одредница о њеном православ­ном карактеру, Аме­рикански Србобран постао је њено гласило, а за пред­се­дника иза­бран је професор Михаило Пупин. Њему “би дано нео­грани­че­но пра­во да предузме и уведе у организацију што год нађе за схо­д­но, с тим да га сви чланови помажу свесрдно… све док срп­ски жи­ваљ у Америци не буде добро организован”. Нарасло наци­онално оду­ше­в­љење допринело је да се за равно годину дана од осни­ва­ња, у Слогу учлани око сто тридесет српских друштава, ме­ђу њи­ма и друштва из Црногорског савеза.

Један мањи део чланова из удружења Србобран супротста­ви­о се уједи­ње­њу, образлажући то уверењем да је Слога напу­сти­ла пра­вославље. Србобран је наставио да ради, а сачувано је у Питсбургу и његово гласило Американски Србобран. Да би се ипак ус­по­ста­вила некаква разлика између двају Американских Србо­бра­на, “Слогино” гласило, пошто је придев “српски” избачен из на­сло­ва, претворено је у Србобран. Односи између ових савеза то­лико су се за­оштрили, да су убрзо покренути судски спорови по обостраним ту­жбама. Неколико утицајнијих пословних људи из Слоге смат­ра­ло је да би цео спор могао бити изглађен нагодбом, с тим да Пу­пин својим прилогом од 3.000 долара “одобровољи” дру­гу страну. Предлог је прихваћен, али је та сума само помогла да се савез Ср­бобран поново конституише и да крајем 1910. године оку­пи трид­е­се­так локалних српских удружења. Судски спор против Слоге на­ста­в­љен је и, после дугог отезања, окончан доказом да ује­дињење заиста није о­ба­в­љено на легалан начин. Из изгубљене парнице Слога је изишла са око 9.000 чланова, да би уочи Великог рата тај број био повећан на свих четрнаест хиљада. На другој стра­ни, Србобран је имао укупно 6.000 чланова, с универзитет­ским професором Павлом-Пајом Радосавље­ви­ћем (1879-1958), ро­ђеним у Сре­му, у Обрежи, као пред­сед­ником. Да би се барем при­вид­но ус­по­ста­вила некаква равно­тежа са Слогом и њеним пред­сед­ником Михаилом Пупиним, за по­часног председника Србобра­на изабран је Никола Тесла.

Срби су, тако, “успели” да се поларизују у двема по много чему супарничким организацијама; до изражаја су до­шле поделе по завичај­но­сти, тако да су се у Србобрану углавном нашли Срби из Хрватске, а у Слоги Војвођани и Срби из осталих крајева. Не мо­же се из­бећи запажање да је на такву поделу одлу­чујуће утицало и по­ре­к­ло тада водећих Срба у Америци, Николе Тесле и Михаила Пупи­на. Пупинов утицај, показало се, био је јачи, ако ни због чега дру­го а оно због чињенице да је њему била окре­нута и Србија, и зва­ни­чна, чији је био почасни конзул од 1911. го­дине, и неслуж­бена. “Професор Пупин, прак­тичан и бо­гат човек, својим положајем мно­го уздигнутији од рад­ничке масе, сматрао је Слогу својом на­ционалном задужбином; он је настојао да од саве­за направи солид­ну привредну установу, у којој ће се подразуме­ва­ти аутократски режим везан за његово име, средства и друш­т­вене везе”.

Хтели ми то признати или не, у српском свету само се аутократским путем може сузбити дух импровизације и створити иоле оз­биљна организација. И у Слоги су деловали људи који су се упор­но залагали за наводни парламентаризам, али је само Пупин био у могућности да својим угледом у америчким пословним и јавним круговима у врло кратком року обезбеди услове за деловање Са­веза, укључујући пословни простор и малу штампарију. Отва­ра­њем Српског дома омогућено је Савезу да свој потпорни и прос­вет­ни рад међу чланством уздигне на завидан ниво и да чак, преко Добротворног и културног фонда, шаље новчану помоћ у домо­вину. Када је Пупин именован за почасног конзула Краљевине Србије у Америци, и његова канцеларија сме­штена је у Срп­ски дом. Иако се могло учинити да је Пупиново дело­вање доби­јало све изразитију српску националну ноту, “међу њего­вим пома­га­чима било је и људи који су сматрали да положај Пу­пина у аме­ричком научном али и пословном свету треба потпуни­је искористити не само за националне него и за властите циље­ве”. Материјално до­бро ситуиран, Пупин је сам финансирао поје­ди­не делатности у Са­везу, а могао се понекад појавити и као “лични” финансијер и зајмодавац. Он је, заправо, давао “личне поклоне и позајмице раз­ним америчким Србима који су били у невољи или којима је био потребан капитал да започну сами своје пословање. Он је то ра­ди­о у тој мери да су се његови противници љубоморно жа­лили како он подмићује људе да буду његове при­сталице”. Како то читамо код Богумила Храбака (1927-2010), историчара, до­вођено је у сумњу и Пупиново финан­сијско по­словање у Савезу, а то је било праћено мање или више отвореним замеркама на његов на­цио­нални и дру­штвени рад. У примедбама на његов рад ишло се тако далеко да су, примера ради, неки њего­ви са­радници са њим ко­муницирали путем отвореног писма објав­љеног у Хрватском свије­ту. Да би се и његово лично поштење до­вело у питање, “кад су чла­нови савеза Слоге у Филаделфији саку­пили 41 долар за српски и цр­ногорски Црвени крст, одбили су да га пошаљу у Београд и на Це­тиње пре­ко Пупина, него су одлу­чи­ли да то учине непосредно”.

Време балканских ратова

Представу о тек започетом рату на Балкану (касније названом Први балкански рат), америчка јавност, на пример, стицала је према ономе што су јој нудиле инфор­мације из Европе, нарочито аус­т­роугарске и енглеске новине; она је стала на страну Турске. Српску страну тамо је, захваљујући свом угледу универзитетског професора, научника и посл­о­вног човека ефикасно могао заступати само Михаило Пупин. Првих ратних ме­сеци он се ангажовао да “докаже оправдано­ст рата и водио жучне полемике преко стубаца америчке штампе с угледним поје­ди­н­цима америчког академског и културног живо­та који су били протур­ски оријентисани”. Најжучнију полемику у вези с оправданошћу тог рата Пу­пи­н је имао са својим колегом др Ричардом Готхајлом, професором семит­ских и оријенталних је­зи­ка на Универзитету Колумбија. Већ после петна­ест дана рато­вања, Готхајл је у Њу­јорк Тајмсу осудио балканске савезнике и с иронијом питао да ли постоји Међународни суд правде у Хагу. Пупин је одмах реаговао питањем да ли Готхајл заиста верује да се “балканска ре­волуција” може решавати арбитражом. “Ова ре­волуција је борба за основна права човека, међу којима су живот, слобода и тежња ка сре­ћи”. Да ли професор Готхајл заиста верује да би се наведена права могла добити ар­битражом, пита се Пупин и констатује да без тур­ског уништења “нема на­де за поробљену хришћанску рају. Ово је основни задатак уједињених бал­канских краљевина и свакога ко верује у основна права човека и жели им успех”. Готхајл је одба­цио тезу о борби за основна права човека, образлажући свој став да балканске државе, пошто су про­це­ниле да је Турска тре­нутно слаба, ратују са намером да на њен рачун прошире своје те­рито­рије. Настављајући полемику, Пупин је изразио уверење “да су топ и мач је­дина средства да ослободе Европу од војног феуда­лизма који данас пост­о­ји у европској Турској… Феудализам најго­ре врсте са свим својим последи­ца­ма је од­говоран за балкански рат”.

Једним делом и таква Пупинова посвећеност српској националној ствари утицала је да, према једном извештају из 1920. го­ди­не (објавио га је Богумил Храбак), у Балкански рат, у српску и црно­горску вој­ску стигне из Сједињених Држава “нешто преко 8.000 доброво­ља­ца”, од чега три четвртине у црногорску.

У таквим условима, почетком 1913. године Пупин и његови са­радници суочили су се с на­ме­ром неких српских социјалиста у Америци да “Слогу” от­му из руку “бур­жо­аских националиста” и ставе је под своју кон­т­ро­лу. Они су, тако, да би појачали своју “аргументацију”, по­чели да обзнањују и неке појединости из Пупи­но­в­ог приватног живота. Пи­шући пи­сма угледним Американцима и упознајући их са таквом садржи­но­м, покушали су да срозају Пупи­нов ауторитет и да ство­ре ус­ло­ве за Пупинов опозив са челног ме­ста у “Слоги”. Ипак, показа­ло се да је све то било недо­вољ­но: поло­вином исте године “Слога” је одржала своју конвенцију, Пу­пин је поново изабран за пред­се­д­ника, а Пупиновим против­ни­цима ус­пе­ло је само да четво­рицу сво­јих људи уведу у управу “Сло­ге”. Бор­ба против Пупина могла се та­ко наставити, а у њу су се укљу­чили, поред анационално оријен­тисаних социјалиста и шићар­џија из срп­ских ре­дова, и људи про­аустријски расположени. Раме уз раме са њима наступали су људи “југословенске” оријентације, нарочито из заиста тан­ко­г слоја некакве српске елите, и сокол­ство, као све­словенска иде­ологија ко­јом је, наводно, тре­бало пре­в­азићи уске национализме, према томе и срп­ски.

Некако у исто време, Бугарска је, незадовољна резултатима свог рата против Турске, почела да, око Маћедоније, улази у сукоб са својим доју­черашњим савезницима, нарочито са Србијом.

Средином јуна, без обзира на став да се Србија неће сложити са гра­ницама “које ће је ставити у зависност од Бугарске”, Никола Пашић покушао је да Бугарску наведе на споразум. Он је, на­име, предложио бугар­ској влади да и једна и друга страна своје вој­не снаге сведу на четвртину, да та­ко смање војну тензију и да на­ставе преговоре, уз арбитражу руског ца­ра. Бугарска се сложила да се приступи демобилизацији, али да њене трупе уђу у Маћедо­ни­ју и тамо се стационишу поред српских; све друго за њих је било неприхватљиво. Што се тиче арбитраже, очекујући да би им Руси­ја до­делила све подручје до Битоља, Бугари су захтевали да српска страна прихвати арбит­ра­жу безусловно и на основу уговора.

Била је то само варка, пошто су бугарски цар Фердинанд Кобург (1861-1948) и његови сарадници, прогермански оријентисани, већ били донели одлуку да “бугарска војска без објаве рата присту­пи посед­а­њу спор­них области у Ма­ке­донији”.

Све то имајући у виду, руска влада је ултимативно затражила да до 25. јуна обе стране доставе јасну и одређену изјаву да прихватају арбитражу. Да би се избегао рат, Пашић је предложио Мини­старском савету да се бе­зу­словна арбитража прихвати. Због тога, замерено му је да не штити срп­ск­е интересе, а министар војни и ми­нистар правосуђа поднели су оставке. По­што ни краљ Петар ни­је био за попуштање, Пашић је поднео оставку. На интервенцију Русије и Француске, краљ је оставку одбио, а министарска криза окончана је 27. јуна прихватањем Пашићевог става да се руска ар­би­тража прихвати без резерве. Овакав обрт није био прихватљив за Грчку, иако је Србија добила уверавања од руске владе “да се неће приступити ар­битражи пре него се истовремено грчко-бу­гар­ски спор упути истим прав­цем”.

Проблеми за српску владу искрсли су на многим странама чим је на дневни ред Народне скупштине стављена декларација о арбитражи. Све пар­тије питале су о чему се стварно ради, а став српске војске исказао је ђ­енерал Живојин Мишић речима да “ако би се ко нашао у Врховној ко­манди који би пристао на уступање Би­тоља Бугарима, дајем вам часну реч да ћу га сопственим рука­ма везати и дотерати овамо, одакле ћемо са на­шим храбрим пуковима полетети да бранимо Битољ”. Мишић није без разло­га по­ми­њао Битољ, јер је и сам добро знао да Врховна команда ослушкује шта се о тој ствари прича на разним утицајним местима, на­ро­чи­то међу масонима и “српским” интелектуалцима, на при­ме­р. Амери­ч-­ки масони, међу њима и известан број Срба из “тан­ког сло­ја елите у САД”, противили су се српским настојањима да запо­седну Ма­ћедонију. Наравно, такав став морао је обавезивати и Михаила Пупина, такође масона, те је он, како то пише Храбак, био “крај­ње ћутљив за време другог балканског рата, мада је био врло гла­сан у току борбе балканских народа против отоманске тираније у јесен 1912. године”.

Без обзира на све, Пупин није узми­цао, тако да га је почетак Великог ра­та зате­као на месту пред­сед­ника тек осн­о­ваног Центра­л­ног одбора Српске народне од­бране у Сједињеним Државама. Ова организа­ци­ја убр­зо је де­ловала кроз близу сто локалних по­дружница, осно­ваних са циљем да скупљају добровољ­це за срп­ску војску и мате­ријално по­мажу зараћену Србију; она је окупља­ла огранке Саве­за Слога, цркве, школе и српске клубове широм САД, а имала је по­дршку разних српско-америчких удру­жења и група окре­нутих при­купља­њу прилога за помоћ Срп­ском Црве­ном крсту. “Ови од­бори ни­су имали никаквих статута ни правила, они су има­ли једно високо осећање за Отаџбину која се спрема за борбу и којој ваља помоћи и то је био највиши статут”.

Према писању Американског Србобрана, Пупин је, у ствари, централизовао Српску народну одбрану и ставио је под своју контролу. “Мало по мало професор Пупин монополише установу та­ко да прилози и добровољци нису могли да одлазе слободно као пре у Србију, већ лично на њега и преко њега. На тај начин су неке колоније одбијене од централе а од прилога новчаних утрошена огромна свота у неку робу која је лежала годинама у подрумима конзулата”. Видљиво је то и из једне пору­ке коју је на самом по­четку Балканског рата Пупин упутио српском исељеништву у Сје­дињене Државе:

“На ноге Срби браћо – слава вас зове!

Судбина српског народа решава се. Наша јуначка браћа у Србији и Црној Гори закљињу се данас да ће жртвовати живот и све за част и славу српског имена. Сваки честити Србин готов је данас да жртвује све у судбоносној борби, која је пред нама. Аме­ри­кански Срби далеко су од бојног поља, али нису далеко од бор­бе; не бори се само онај, који пушком пуца и мачем сече, него и онај који се жртвује за сретства у борби. На ноге Срби браћо ши­ром Америке, Српство вас зове у помоћ!

Чланови Савеза Сједињењих Срба Слоге, Српског Право­сла­в­ног Саве­за Србобрана и Српског Црногорског Савеза, пред вама је данас света дужност; нека свако братство сазове одмах ванред­ну седницу, да сваки члан уплаћује по један долар месечно за Цр­вени Крст у Београду и Це­тињу. Нека свако братство избере од­бор за купљење прилога од српске браће, који нису чланови ни­једнога Савеза. Новац нека се шаље на мене са именима прилож­ника и ја ћу бити одговоран за све (истакао ИП). Сва­ки цент ће отићи тамо где је немењен и то половина у Београд, а половина на Цетиње.

Браћо, мала је то жртва, коју вам ја предлажем, а помоћ ће бити велика. Покажите да сте челик Срби, па ће вам се име про­славити, јер ћете приложити у славу српске светиње, у славу бор­бе за српску част и српску слободу”.

Уочљиво је да Пупин за Србију и Црну Гору тражи искљу­чиво новчану помоћ, док о купљењу добровољаца и не размишља премного. Српском свету морало је то бити сумњиво, због чега су се од Пупина многи одвојили а део њих, због сумњи у његов “материјализам”, постао му је отворени не­пријатељ.

Илија Петровић