Не постоји “територијални” геноцид

Јован Дучић: “Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, него зато што се ничега не стиде!”

На сајтовима “Стање ствари” (https://stanjestvari.com/2022/07/20/podrucje-genocida/) и “Наука и култура” https://naukaikultura.com/vladan-vukosavljevic-teritorije-danasnje-hrvatske-i-bih-proglasi/) пре неки дан објављен је текст “Територије данашње Хрватске и БиХ прогласити подручјем геноцида над Србима”, из кога сазнајемо да Владан Вукосављевић (1962), његов аутор, ранији министар културе и информисања, размишља о иницијативи “да Република Србија прогласи целу територију данашње Хрватске и БиХ ПОДРУЧЈЕМ ГЕНОЦИДА над Србима у XX веку и да се обавеже на спровођење одређених активности с тим у вези”, све у очекивању (можда и уверењу) да би именовањем “ових простора ПОДРУЧЈЕМ ГЕНОЦИДА држава Србија показала зрелост и одговорност, а српски народ, где год да живи, добио би подстицај да се виталним питањима културе сећања на геноцид у XX веку бави и више и ангажованије”.

Ван сваке сумње, Вукосављевићево иницијативно размишљање не само да је племенито (у сентименталном смислу), већ се, као подстицајно, налази на трагу да се приповест, или недовољно јасно народно предање (у одсуству званичног државног и научног знања – макар се за први послератни попис становништва рекло и да је лажиран – не би ли се уколевчило “братство и јединство наших народа, народности и етничких група”) о геноцидном србском страдалништву током Другог светског рата, материјализује кроз лако препознатљиво територијално одређење, макар то наишло “на врло извесне бурне реакције… из Федерације БиХ и Хрватске”.

Без обзира на све то, ваља рећи да би замишљена територијализација геноцидних радњи представљала стварно заташкавање и, чак, брисање историјске истине: нису Хрвати и њихове усташе убијали Србима, то је учинила територија Независне Државе Хрватске (успостављене на подручју Хрватске бановине, на данашњем подручју брозовских република Хрватске и Босне и Херцеговине), убилачка сама по себи, по узору на оно што се данас, уместо МАЏАРСКА РАЦИЈА у Новом Саду јануара 1942. године, злонамерно зове “новосадска рација”. Дабоме, “новосадска” јер је Нови Сад, гадан неки град, безобзиран, окрутан, бездушан, ратоборан, крвожедан… поубијао неку хиљаду Новосађана, и требало је, шта ће Новом Саду некакви Новосађани, у ту причу не треба мешати доказане маџарске злочинце.

Мимо тога “аматерског” објашњења, постоји и историчарски запис да, “што се термина ‘Новосадска рација’ тиче – он није домаћи производ. Тако су је Хортијевци назвали, те је као ‘Ујвидеки ра­цио’… уписана и у Јад Вашем и у раз­не јев­рејске музеје Холокауста. Термин је ушао у литературу (научну, стручну, књижевност…), па га сад мењати је не само немогуће, већ и дубоко штетно”.

Да се, ваљда, не би повредила национална осећања, појединачна и “државна”, оних који су по злочиначком упаду у Војводину Србску, априла 1941, започели с организованим протеривањем у Србију свих Срба који 1918. године тамо нису били домицилни. Када су их у томе онемогућиле немачке власти (у страху да би се у Србији ојачала борбена моћ), они су, маџарска држава и њени “заслужни појединци”, како нам то у књизи Срби у логорима Мађарске казује Данило Урошевић, “тајно уговорили са својим идејним прија­тељима – усташама да они ‘прихвате’ непожељне Србе. Ови не­сре­ћници су одмах, након преласка Дунава и Драве, односно ма­ђарске границе, по већ уговореном ‘гостопримству’, злочиначки поубијани, а они срећнији доспели су у Јасеновац где су у фаб­ри­ци смрти завршили своје животе… Само до краја маја 1941. у Хр­ватску је пребачено око 42.000 Срба” да тамо буду побијени.

Биће, ипак, да се није радило само о бризи за национална осећања оних који су рацију извели, требало је њихове наследнике, појединачне и државне, ослободити и најмањег “комплекса кривице” јер се, и иначе, југословенска антисрбска идеологија (и стварност) темељила на ослободилачкој визији ЈахачаСаЧелаКолоне да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”. Што су ту идеологију оберучке и обезглаво прихватили они из научног врха, они којима је, барем по дефиницији, основни задатак да се старају о образовању србске младеж, друга је ствар: Академија наука претворила се у лажисрбску, а наставнички факултети, у “науци” извеснога Радивоја Радића познати као “угледни”, угледали су се на оне из “научног врха”.

Срби су, тако, потпуно обезнањени!

Није им се дало, на пример, да сазнају како су комунисти током свих рат­них година врло пажљиво “чували” Јасеновац, како је одбијен пре­д­лог Николе Демоње да се, у тренутку када се знало да се у логору налазило свега 106 (сто шест) усташких кољача, нападне логор и ослободе логораши, како је Николи Демоњи “у потиљак објашњено” због чега то ослобађање није потребно и како је, да би се тај “метак у потиљак” заба­шу­рио, Никола Демоња проглашен за народног хероја.

Па су се нашли у вишенеумици пред подацима о обиму хрватских геноцидних рад­њи у Јасеновцу:

– Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина оку­па­тора и њихових помагача – злочини у логору Јасеновац, године 1946. известила је Међународни војни суд у Нирнбергу да број жртава износи између 500.000 и 700.000;

– Државна комисија Југославије, 500.000-600.000;

– Израелски Јад-Вашем 700.000 (о ЈадуНашем – ИП);

– Владимир Дедијер 700.000-1,000.000;

– Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу (у којој са подручја некадашње Југославије делује, као њен пред­сед­ник, само др Србољуб Живановић) сматра да је у Јасеновцу стра­дало више од 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и око 80.000 Цигана;

– Београдска Дуга од 22. 2. – 7. 3. 1986, на 6. стра­ни цитирајући Потврду команде мјеста Новска о 5. јуна 1945. године, којом “По­тврђу­јемо примитак доку­ме­ната који су били закопани у логору Ја­сеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Ко­манди, а која документа са­држе списак по­бијених лица у лого­ру Јасеновац”, објављује и све­дочење партизанског поручни­ка Иси­дора Левија да је у тим списковима било више од ми­ли­о­н имена;

– У интервјуу за београдску Политику (16. март 2012), др Србољуб Живановић каже да је “и штампа у Хрват­ској писала да је у Јасеновцу убијено 1,400.000 Срба”;

– Четврта књига хрватске Енциклопедије Југославије, прво изда­ње Загреб 1960, 467, тврди да “према процјени која се осла­ња на исказе преживјелих, сачуване документе и признања ухва­ћених усташких злочинаца из Јасеновачког логора, број јасеновачких жртава премашује 700.000”;

– Шеста књига другог издања хрватске Енциклопедије Југосла­вије, Загреб 1990, 5, пише да “Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 15. XI 1945, у свом извјештају Међународном војном суду у Нирнбергу, констатира да је број жртава у логору Јасеновац око 500 000 – 600 000, а у литератури се најчешће спомиње око 700 000, иако има и екстремних процјена: свођење броја уморених у Јасеновцу на око педесетак тисућа или увећавањем броја жртава у Јасеновцу на милијун, па и више и то искључиво Срба”.

Није у непосредној вези са тим, али ваља знати да су Немци објавили по­да­так да је у разним видовима њихових “блиских сусрета” са живљем из Кра­љевине Југославије страдало тек нешто око три­ста хиљада љу­ди, што је афо­ристичар Александар Баљак “превео” у реченицу да су Хрвати само у Јасеновцу “побили ми­ли­он Срба, због чега се основано сумња да је почињен злочин”.

Основано или неосновано, тек, и данас Држава Србија сматра да се не треба замерати Хрватима и дoнoсити резолуцију о хрватском геноциду над Србима, нити у Београду подизати спо­меник светим Јасеновачким мученицима. Јер, за годину-две, кад Ср­ба више и не буде – чему води ововремена државна политика у Србији (у томе је здушно помаже и нешто раније помињана “наука”), причаће се и писати да Јасеновац није ни постојао, те да, преме томе, Срби нису ни страдали; ако је неко негде и страдао – сам пао, сам се убио.

На ту логику наслонио се хрватски историчар Стјепан Лозо (Спљет, 1961), чији је “фокус бављења повијесним темама на утјецајима великосрпске идеологије и политике на Хрвате и Хрватску”, пишући текст под насловом “Идеологија и пропаганда великосрпскога геноцида над Хрватима – пројект ‘Хомогена Србија’ 1941”, објављен у Спљету 2017. године, на једва 736 страна Б5 формата.

Да се овај потписник не би ломатао толиким странама, ћас горика, ћас долика, збрда-здола, сам Стјепан Лозо сажео је своје “умовање” у неколико реченица садржаних у интервјуу за “Слободну Далмацију” (http://shp.bizhat.com/Lozo.html).

Од њега се, тако, може сазнати да су Срби “у НДХ проводили геноцид над Хрватима и тко жели више о томе знати нека узме моју књигу у руке. У том смислу је и постојећа парадигма о ‘страшним’ усташама на неки начин творевина великосрпске пропаганде. Права је, међутим, истина да усташе до љета 1941. и српске побуне нису чинили никакве посебне злочине према Србима, то сватко може провјерити у мојој књизи, те да су функционирали као нека врста народне самообране од великосрпскога геноцида”.

На новинарско питање откуд му тврдња “да су четници и партизани извршили геноцид над Хрватима, а онда су упрегли сва пропагандна оружја да Хрвате оптуже за геноцид”, изговорио је следеће:

“Још горе од тога. Оклеветали су Хрвате за геноцид над Србима превентивном пропагандом, с предумишљајем, већ у липњу 1941. године, а онда починили геноцид над Хрватима. Након шока који је у великосрпским редовима усљедио успоставом НДХ 10. травња 1941. године, не и комуниста, јер они тада нису били на супротној страни од усташа, усљедило је консолидирање великосрпских редова. Већ у липњу 1941. године великосрпске снаге имају обликовану визију и платформу даљњег дјеловања: створити Велики Србију проведбом опћег геноцида над Хрватима које претходно треба снажно оклеветати…

Српска православна Црква стоји иза бесрамне клевете Хрвата за геноцид над Србима, те истодобно проведбе геноцида над Хрватима већ од липња 1941. године… Службени Меморандум СПЦ… предан (је) њемачким властима у Београду, а потом као клевета раширен по читавом свијету. Меморандум је већ у првој верзији од 24. липња 1941. године оклеветао Хрвате за убијање више од 100.000 Срба. Друга верзија, пласирана најкасније 8. коловоза, клевеће Хрвате за убијање чак 180.000, а до рујна се већ излазило с бројем од 300.000 побијених Срба у НДХ, што је касније још увећавано. Такве страшне клевете које немају готово никакве везе са стварношћу, ни 1%, у књизи то доказујем, одаслане су изван земље и снажном пропагандом великосрпске мреже ширене по читавом свијету. Таква срамотна лаж остала је над Хрватима до дана данашњега”.

Кад већ помиње “дан данашњи”, Лозо ће устврдити да “постоји неколико концептуалних рјешења које је афирмирала НДХ… Примјерице, хрватска нација као заједница равноправних католика, муслимана и православаца. Такођер и приступ обрани хрватске границе на Дрини. И једно и друго је и данас актуално и припада корпусу модерне еуропске политичке подлоге, наравно уз специфичан приступ у односу на Дрину”.

Иоле пажљивом читаоцу не могу промаћи бар шест појединости из ове изјаве, које ће бити коментарисане у пасусу иза цитиране “појединости”.

Прва, “усташе до љета 1941… нису чинили никакве посебне злочине према Србима”.

Добро, Лозо је у брзини заборавио да напише како су усташе искористиле тих четрдесет дана од успоставе НДХ(10. априла 1941) до почетка лета (21. јуна) да се добро припреме за геноцидне радње које су над србским народом (и, успут, Јеврејима и Циганима) спровођене наредне четири године, до краја априла 1945;

Друга, комунисти нису били шокирани “успоставом НДХ… јер они тада нису били на супротној страни од усташа”.

Нису били ни касније јер је партизански врховни штаб већ 27. децембра 1941. године, у наредби партизанским командантима “објаснио” да се “са усташама бесмислено би било са наше стране… води ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно на­оружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас”;

Трећа, “Српска православна Црква стоји иза бесрамне клевете Хрвата за геноцид над Србима, те истодобно проведбе геноцида над Хрватима већ од липња 1941. године”.

Трагично је за Србску православну цркву и србски народ као Живу Цркву што, кад се спис Стјепана Лоза појавио, ондашњи митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије (чије је седиште тада било у Загребу) – данас патријарх србски -, “унаточ тому” што “негује пријатељске и сарадничке односе са бројним представницима Римокатоличке цркве…, као и са многим научним и културним прегаоцима у Загребу”, није на сва звона разгласио у какве су све “знанствене” безобразлуке упуштају хрватски “повјесничари”;

Четврта, “Такве страшне клевете… немају готово никакве везе са стварношћу”.

Да ли “готово никакве” или некакве јер Едмунд Глез фон Хорстенау (1882-1946), од 1941. до 1944. године немачки опуномоћени генерал у НДХ, са задатком да заступа интересе Вермахта и помогне у формирању Павелићеве војске, пише у свом дневнику (касније објављеном у мемоарима “Између Хитлера и Павелића”) да су “Срби су новој држави која се простирала од Јадрана до Дрине и Земуна били приморани да беже јер су им одузета сва грађанска права и отимана им је имовина. Бежали су углавном у Србију. Масакр над Србима десетковао је њихов број. Већ концем априла 1941, усташе су формирале први конц-логор у Дорњу код Копривнице. Касније је основано још неколико њих, међу којима и озлоглашени Јасеновац. На основу немачких процена, до јесени 1941. убијено је приликом погрома и у логорима 200.000 Срба. До краја 1943. посланик др Нојбахер (Херман, 1893-1960, специјални немачки изасланик за Балкан током ратних година) процењује број убијених Срба на око 750 000”. У писму Хајнриху Химлеру, Глез фон Хорстенау казује да су немачке трупе “неми сведоци бруталности усташа над Србима, Јеврејима и Циганима”, а згрожен усташким покољима над Србима, нарочито Јасеновцем, он подсећа да су “изумитељи концентрационих логора били Британци у Бурском рату, но та мјеста ужаса досегла су врхунац овдје у Хрватској, под Поглавником, којег смо ми поставили”. Већ при крају рата, он Хрватску назива “несрећном земљом”, а Хрвате каже да је то “несрећан народ који никад не зна шта жели”. А у том и таквом “незнању”, они су, под високим покровитељством Свете Столице познатије као Ватикан, током Дру­го­г свет­ск­о­г рата порушили преко четиристо православ­них храмова, убили петорицу православних владика и преко две­ст­а двадесет православних свештеника. Поред тога, присилно је покатоличено преко двеста педесет хиљада православних Срба, од којих су многи после тога чина на најзверскији начин побијени. У Споменици Динарске дивизије 1941-1945, Прва књига, Торонто/Канада 1993, стране 128-129, читамо да католички свећеници нису зазирали ни од учешћа у убијању православне деце. Тако, на пример, свештеник Д. Јурић објашњава да “данас није више гријех убити дијете од седам година, у случају да се то дијете противи нашем усташком покрету”. У масовним злочинима по србским крајевима у Хрватској и Босни учествовали су бројни свећеници, редовници и њихови ученици. Случај Петра Брзице, ван сваке сумње, један је од најневероватнијих у овој ка­тегорији. Брзица је био студент права и један од ватрених приста­лица Католичких крижара, истакнуте католичке организације; он је 29. августа 1942. у току дана и ноћи заклао 1.300 затвореника у концентрационом логору у Јасеновцу и био за то награђен златним сатом и проглашен краљем кољача. Др Никола Николић, Хрват и католик, био је очевидац овог недела. Фрањевачки редо­в­ник Филиповић био је једно време командант логора у Јасеновцу; поступајући по савету оца Д. Јурића, он је “омогућио” да најмање 2.000 православне деце помре од глади док је логор био под ње­го­вом управом.

Пета, Лозо нас уверава да је “хрватска нација… заједница равноправних католика, муслимана и православаца”.

Каква је и колика та равноправност – видљиво је из текста садржаног у другом издању хрватске Енциклопедије Југославије, 5 књига Хрв-Јанј, 359 страна, у одредници “Хрватска”, из пера (или главе) Фабијана Трга (1924-2008), главног уредника исте те Енциклопедије за војну историју и Народно-ослободилачки рат 1941-19994, у одредници “Хрватска”, где пише да је НДХ ставила “изван закона Србе, Жидове и Роме… Усташе су прогласиле Србе вјековним непријатељима и највећом и сталном опасношћу за хрватски народ, те су над њима проводили геноцид; покољи су попримили широке размјере, особито у Кордуну, Банији, Лици и Книнској крајини. На цијелом подручју тзв. НДХ вршена су масовна хапшења и одвођење у концентрационе логоре, који су постали велика мучилишта и масовна стратишта, а највећи међу њима у Јасеновцу и Старој Градишки били су познати као ‘логори смрти’… Посебан облик терора над српским становништвом било је протјеривање у Србију те присилно прекрштавање у римокатоличку вјеру да ви се измијенила етничка и национална структура становништва… Стварање НДХ највећа је издаја хрватског народа, који је тиме бачен у фашистичко ропство”. (Прво издање Енциклопедије из 1960. године, на 273. страни, много је скромније, само оволико: “Усташе су отпочеле масовно истребљење Срба и Јевреја”.

На педесет дана пред смрт, Фабијан Трго изјављује да ће “препуцавања” о партизанима и усташама престати тек “кад остаци усташке идеологије коначно признају да су они били слуге окупатора, да су радили против Хрватске, да су у Другом свјетском рату партизани побиједили, а они изгубили”.

Шеста, Лозов “приступ обрани хрватске границе на Дрини… и данас актуално… припада корпусу модерне еуропске политичке подлоге, наравно уз специфичан приступ у односу на Дрину”.

Зна ли се за дневнички запис маџарског историчара Лајоша Талоција (1857-1916), секретара бечког архива, како “смо ми, Ватикан и Бечки двор, 1837. године створили хрватски народ”, сулудо делује Лозово “умовање” о Дрини. Оно што се некада називало “Хрватском”, 1606. године имало је своју источну границу на линији Пи­томача-Грђевац-Стеничњак-Слуњ-Доњи Косињ-уз Веле­бит до близу Новиграда, а наредних векова, све до краја Великог рата, било је саставни делић аустријског (аустроугарског) царства; као таква, данашња Хрватска сматра себе наследницом поменутога пропалог царства и отуд хрватско наклапање и блебетање о граници на Дрини. Баш као да не знају за “Дефинитивне резултате пописа становништва од 31. јануара 1921. год.” који показују да је у Босни и Херцеговини “по матерњем језику”, србском, пописано 1,826.657 лица, све Срба “од три вјере”, односно 96,63% укупног становништва. Неку деценију раније, хрватски политичар и историчар Фрањо Рачки (1828-1894) изјавио је “да нема основа за национално издвајање Хрвата од Срба, јер они уствари и јесу Срби”. Само их римокатолицизам и зло ватиканско “спречавају да се изјасне као Срби”. На истој “линији” налази се и надбискуп сарајевски Јосип Штадлер (1843-1918) кад каже да фрањевци “данас више нису никакви Хрвати, сви они себе сматрају Србима”. Од трезвенијих Хрвата могло се чути да у Босни “православни су Срби, мухамеданци неће ни да чују за хрватство, а католици с малим изузетком не знају о хрватству ништа”. А руски славист Александар Хиљфердинг путујући кроз Босну (1857) “није наишао ни на једног јединог човека који би поменуо хрватско име”.

На другој страни, Љубо Бобан (1933-1994), историчар, професор Фиозофског факултета у Загребу, хрватски академик, “одлучни став је заузео у борби против антихрватске митоманије у свези са у Јасеновцу и проблемом утврђивања броја жртава (како у Јасеновцу, тако и на подручју цијеле Хрватске). Побијао је знанствено неутемељене и политикантске тврдње србијанских публициста и повјесничара, који су покушавали Хрвате приказати као геноцидни народ; у знанствену полемику о тој теми – гдје су српски повјесничари тијеком 1970.-их и 1980.-их година ‘забарикадирали’ наратив о барем 700.000 побијених у Јасеновцу… Истраживао је и теме везане за повијест хрватског народа у Другом свјетском рату”, али у Енциклопедији, одредницу “Хрвати, III Повијест”, стране 8-49, завршава причом о Хрватима између двају светских ратова, ваљда га је било срамота да обрађује збивања током од 1941. до 1945. године јер би тиме негирао онај свој “одлучни став је заузео у борби против антихрватске митоманије у свези са у Јасеновцу и проблемом утврђивања броја жртава (како у Јасеновцу, тако и на подручју цијеле Хрватске)”.

Мимо свега тога, Стјепан Лозо уверава јавност да “тко жели више о томе знати нека узме моју књигу у руке”, та да “то сватко може провјерити у мојој књизи”. Море, какво два и два четири, какво Свето Писмо, Лозова књига једина је истина јер је у питању не само “хрватска нација као заједница равноправних католика, муслимана и православаца”, већ и “приступ обрани хрватске границе на Дрини”.

Написао је све то и тако, у “забринутости за властито здравље које је нарушио због писања ове књиге”, посебно психичко: какво здравље, таква и књига, односно њена садржина!

На самом крају – корисно је рећи да је др Арчибалд Рајс (1875-1929), швајцарски форензичар и универзитетски професор који је током Великог рата истраживао геноцидне злочине над србским народом, ле­по­рек и благоглагољив савет неког неименованог француског патриоте, дат неким француским поводом да “не го­воримо никад о томе, али мислимо увек на то”, редефи­ни­сао и претворио у врло озбиљно упозо­ре­ње србском на­ро­ду:

“Ми­слимо увек на то и гово­римо увек о то­ме”.

Нажалост, Срби га нису послушали: све што се дешавало за­боравили су, а четврт века касније дозво­ли­ли да им се деси “исто то, само мало друкчије”.

И дешава им се то још једном: од почетка деведесетих годи­на 20. века до данас, без изгледа да се сагледа крај те ирацио­нал­не хрватске (и римокатоличке) мржње према свему што је србско…

…Што потписнику ових редова даје право да унеколико ре­де­фи­нише и Рајсово упозорење:

Мислимо увек на злочине према србском народу, било чији да су, било колико да су свежи или стари, било којег су обима, и увек о њима гово­ри­мо и пишимо, и због себе, и због света, и због злочинаца.

И, нарочито, због свога потомства.

Не би ли увек имали на уму ону изреку србског песника и дипломате Јована Дучића (1874-1943), назначену на самом почетку овога текстића:

“Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, него зато што се ничега не стиде!”

25. јул 2022.

Илија Петровић

Васељенска

БОНУС ВИДЕО: