Историјат о Пупину:”Мировна конференција у Паризу” (3.део)

Мировна конференција у Паризу

Током априла и маја 1919. године, Пупин је, на позив Вла­де тек успостављеног Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, бо­равио у Паризу, с на­ме­ром да његовој делегацији помогне у миро­в­ним преговорима. Неки Пупинови биографи, инжењер Миливој Ма­тић, на пример, пренебрегавајући разлику која је, по природи ства­ри, по­ст­о­јала између надлежности краље­в­с­ке Владе и овлашћења ње­них преговарача, записаће, у пе­снич­ком заносу, како је “мудри Никола Пашић схва­тио ситуа­ци­ју и од­мах позвао Пупина у Па­риз, јер витешка Срби­ја, мучки на­па­д­нута од две велесиле, није имала никакве територија­л­не угово­ре. Пу­пин је одмах дошао у Париз и развио огромну де­латност, налазе­ћи се у сталном конта­к­ту са Југословенима и Аме­рикан­ци­ма”. Пишу тако јер им није могло бити познато оно што ће Павле Ха­џи Павловић, најсигур­нији сведок тога чина, написа­ти коју го­ди­ну касније, убрзо по Пупиновом упокојењу:

“Код ствари наше отаџбине нису ишле глатко на Конференцији ми­ра у Паризу, претседник Владе Стојан Протић посла крајем марта 1919 год. из Београда каблограм проф. Пупину у Њујорк, молећи га да помогне нашој делегацији у Паризу својом сарадњом са Американцима. По пријему каблограма, проф. Пупин се размисли мало. Затим, одлучивши се, рече свом десетогодишњем сталном сараднику, писцу ових редова (Павлу Хаџи Павловићу – ИП), да ће и он поћи с њим у Париз и да се што пре спреми за пут првим бродом у Европу. Због мина није није било че­сто бродова. Први брод је ишао 31 марта за Ливерпул и проф. Пупин от­пло­ви са својим сарадником, а у Париз стиже преко Лондона­-Фолк­сто­на-Булоњ-сир-мер-а 10 априла 1919 год.

Претстављајући се претседнику наше делегације, Николи Пашићу, у хотелу Бо Сит у Паризу, проф. Мих. Пупин је рекао:

– На каблографски позив претседника Стојана Протића, похитао сам из Њујорка да моје скромне услуге ставим на расположење у вашем озбиљном и тешком раду, а моју одлуку о доласку побудила је славом увенчана српска војска, која је, без обзира на жртве, тако сјајно извоје­вала ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца.

Претседник Ник. Пашић је врло топло примио проф. Пупина и, у по­дужем разговору с њим, дотакао је питање потребног обавештавања америчке делегације о свима стварима које се тичу наших праведних захтева у погледу нових граница.

Проф. Пупин упознао се са свима важним питањима и, пошто је научио многе ствари које му нису биле познате, отишао је у хотел Кријон, где је била америчка делегација, и давао је обавештења о нашим опра­в­даним тежњама”.

Пупинов Меморандум. У аутобиографији из 1923. године, на страни 247, Пупин је о своме раду током Конференције мира у Паризу, посветио свега пет редака, како следи:

“Марта 1919. године југословенска делегација на па­ри­ској мировној конференцији позвала ме је у Париз, очекујући да ће моје знање енглеског језика и англо-саксонског менталитета помо­ћи овој делегацији. Провео сам седам недеља у Паризу. Премијер Па­шић уверавао ме је да су резултати ове моје акције били добри”.

Мало због “добрих резултата” а мало, како то пише Павле Хаџи Павловић, “ако има времена”, Никола Пашић (1845-1926) по­звао је Пупина “у Београд да буде гост владе и да размотри(м) ситуацију око ратне сирочади у Србији”, из које је посете, по Пупиновим речима, “проистекло Америчко друштво за заштиту срп­ске ратне сирочади”, чији је рад “високо цењен у сваком делу Србије”. (Пашић је овде назван премијером јер је то он био у вре­ме када је Пупин писао, и објавио, своју аутобиографију).

Насупрот Пупиновом безбојном приказу сопственог доприно­са дипломатском труду делегације Краљевства СХС на парис­кој Мировној конференцији, тумачи новије срп­ске ис­торије са пу­но сентименталности уверавају да је Пупин 19. маја написао један мемо­ран­дум за америчког председника Томаса Вудроа Вилсона (1856-1924) и да је тај меморандум одлучујуће утицао на доношење одлука Мировне конфе­рен­ције у при­лог југословенској држави.

Како смо видели, Пупин уопште не помиње тај свој мемора­нд­ум, писан за председника Вилсона или, можда, за водеће личности Мировне конференције, а ни његов секретар Павле Хаџи Павло­вић не казује о њему ниједну реч. (Ваља знати да су Конференцију мира сачињавали представници двадесет девет земаља које су, да ли стварно или декларативно, биле у рату са Централним силама или су са њима, почетком рата, прекинуле дипломатске односе. Конференција, чији је председник био француски председник Жорж Бенжамен Клемансо – 1841-1929 –, састала се у пуном са­ставу свега седам пута, али само као гласачка машина. Шефови делегација Велике Британије, Француске, САД, Италије и Јапана чинили су Веће петорице. “Појачани” својим министрима спољ­них послова, они су сачињавали Веће десеторице. Прва четвори­ца, без представника Јапана, били су у Савету четворице, али су о свему одлучивали само Клемансо, Дејвид Лојд Џорџ – 1863-1945 – и Вилсон. Шеф италијанске делегације Виторио Емануеле Орла­н­до – 1860-1952 – био је у таквом друштву неприметан).

И не само да Михаило Пупин не помиње свој меморандум (да ли председнику Вилсону, да ли неком од набројаних конференцијских већа), он у својој аутобиографији не помиње ни свој “ве­лики до­п­ри­нос” срп­ској ства­ри на Мировној конференцији. Да га је би­ло, он такво при­зна­ње н­е би избе­гао да по­ме­не, нити би то умео из­бећи, баш као што није пропуштао, у истој тој аутобиографији, да се надугачко и нашироко хвали својом неизмер­ном физичком сна­гом, успеси­ма у боксу и рвању, спремношћу и да, зарад повећања мишићне масе, у великим количинама тесте­ри дрва и коси ливаде, али и да подучава школске другове који су ку­бурили са грчким и латин­ским језиком, или ма­тематиком. Са­мо је записао да је Ба­на­т, кад је он рођен, припадао Угарској, али да на Мировној конфе­ре­н­ци­ји Ру­му­ни “нису мо­гли поби­ти чињеницу да је становни­штво Ба­ната срп­ско, на­ро­чи­то у оно­ме крају у коме се налази Идвор. Пред­се­д­ник Вилсон и г. Лан­синг познавали су ме лично (познавали су га а нису били прија­тељи, као што то Пупину подмећу његови романтичар­ски био­гра­фи – ИП) и када су од југо­словен­с­ких делегата (а не од њега! – ИП) дознали да сам родом из Баната, руму­н­ски разлози изгу­би­ли су много од своје убедљивости”.

Кад је у питању “до­де­ла” Ба­ната Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, Пупинов доп­ринос српској ствари могао је бити пона­ј­више психо­ло­шке при­ро­де, али само у очима српске делегаци­је. Јер, што се Баната тиче и разграничења с Румунијом, гранична ли­нија била је исцртана целих тринаест дана раније, још 6. априла, тако да је Пупинов ме­мо­рандум у том делу био закаснео и, због тога, некористан. Истога тога дана објављен је и “извештај број 2” у коме је био садржан предлог за границу са Маџарском, што значи да Пупиновог утицаја ни у том делу “разграничних” по­сло­ва није било. На страну труд српских чланова делегације на Миров­ној конференцији да се, мимо одредаба тог извештаја, све тамо до краја јула 1919. године, граница у Барањи поправи у корист Кра­ље­вине СХС. (Делегација СХС изложила је своје пред­логе Вр­хов­ном савету Конференције, а француски председник Клемансо на­звао је то “рискантном тврдоглавошћу у последњи час”). Када се ради о осталим границама, граничним пита­њима и раз­гра­ни­че­њима (у Маћедонији, према Аустрији и према Итали­ји), Пупи­нов допринос, ако га је уопште било, могао се све­сти на подршку оним аргументима којима је српска делегација баратала и које је, према Хаџи Павловићевим запису, Пупин морао научити, ту, у Па­ри­зу, “пошто… му нису биле познате”.

А шта се из те непознатости испилило, биће представљено на пет или шест наредних страница, ситнијим слогом, само због тога што би се, у нормалним околностима, без тих страница могло.

“Скројио границе СХС, а Србији донео Банат”. Београдски дневни лист Вечерње новости од 29. септембра 2014. године, посветио је Михаилу Пупину (макар тамо био назван Михајло) специјални додатак на осам страница. Борис Субашић, онај који потписује поменути додатак, пози­ва­ју­ћи се на проф. др Предрага Симића поставља питање шта би са Кра­ље­вином СХС уопште било да се у Паризу није појавио Пупин, близак пријатељ с америчким председником Вудроу Вилсоном, толико близак да је Пупинова аутобиографија “учила Американце ко су Срби” и која је “и данас обавезна лектира у САД” – чисто да би се знало како да блиске и пријатељске Србе “милосрдно” бомбардују. Па Субашић констатује да је “угледни научник убедио врх САД да подржи стварање нове државе Ср­ба, Хрвата и Словенаца”, да су “захваљујући њему (то јест Михаилу Пу­пину – ИП) у састав Краљевине СХС ушле Далмација, Барања, Банат и добар део Словеније”, да “ни у једној Југославији Пупинове заслуге за стварање те земље нису истицане”, те да се “његово име ретко и спора­ди­ч-­но појављује у историјама Србије у Првом светском рату и доцније зајед­ичке државе”. Проширујући таква своја размишљања, Субашић и Симић “откривају” да су “политичари и режимски историчари… помињали (Пу­пи­на) само понекад, када су морали, али су редовно присвајали или пре­ћуткивали његове огромне заслуге за Србију и некадашње заједничке државе, Краљевину СХС и обе Југославије. Међутим, када се сагледају су­ве чињенице са Версајске мировне конференције после Првог свет­ског рата, лако је уочити да Краљевине СХС вероватно не би било да ни­је било Пупина, а Румунија био вероватно зграбила цео Банат”.

Без обзира на то што је један од Субашићевих циљева да својим чита­оцима представи изузетну дипломатску заслугу Пупинову за стварање Краљевства СХС (будуће Краљевине СХС, па Југославије…), цела њего­ва прича мора се спотаћи бар на два пута искоришћену реч “вероватно” у претходној реченици.

Без намере да се овде бавимо Далмацијом и Словенијом, на­ро­чи­то Бледом, осврнућемо се, можда и мало опширније, само на оно што се тицало разграничења са Маџарском у Барањи и са Румунијом у Банату. Ако се понекад помене и Бачка – биће то не због Пупина (нико се још ни­је “сетио” да му у заслугу припише и Бачку али, по правилу да онај ко мо­же више – може и мање, ваља му и њу натоварити, јер он је, како нас уверавају многи, не само Субашић, “скројио границе СХС”, а у те границе ушла је и Бачка), већ због неизбе­жне чињенице да се она често помиње у па­ке­ту с осталим чега не би било да њега није било.

Треба знати да је све нерешене проблеме у односима с Угарском, наро­чито оне које су се тицале нових граница, Краљевство СХС покушало да реши пре Конференције мира, споразумно са својим северним сусе­дом. Са тим циљем, првих дана јануара 1919. године, пуковник Данило Ка­ла­фатовић (1875-1946) допутовао је у Будимпешту и грофу Михаљу Ка­рољију (1875-1954), маџарском председнику, пренео жеље председни­ка српске владе Стојана Протића да се пре отварања Конференције мира по­стигне непосредни споразум о свим спорним питањима и да се тако олак­шају будући мировни преговори у Паризу. Карољи је прихватио идеју о разговорима, чак и у Београду, али је одбио било какву помисао да новом јужном суседу уступи и најмањи део територије под ранијом угарском ју­рисдикцијом: граничне проблеме треба да решава Конференција мира а његово, Карољијево, јесте да брани целовитост угарске државе.

С обзиром на такав маџарски став, разложним се може сматрати што су српски територијални захтеви прослеђени представницима савезнич­ких држава још пре доласка делегације Краљевства СХС у Париз. У тим је захтевима, понекад називаним југословенским, а често и “Пе­ши­ће­вом ли­ни­јом” (јер их је тамо образлагао ђенерал Петар Пешић – 1871-1944 –, шеф војне мисије при мировној делегацији Краљевства СХС), било пред­ви­ђено да граница буде повучена “на неких 25 км источно од Беле Цркве, 30 км источно од Вршца, око 10 км источно од Решица и на око 28 км ис­точно од Темишвара, па је уз нека кривудања, у основи ипак попут верти­кале везивала Казан на Дунаву са Липовом на Моришу. Од Липове (по Пешићевом предлогу, Липова и Арад остали би Румунији – ИП) требало је да скрене нагло на запад, готово под правим углом и, пратећи реку Мо­риш до утока у Тису, да иде испод Сегедина, 15 км северно од Суботице, не­посредно северно од Баје, 15 км северно од Печуја, 20 км северно од Сигетвара и непосредно јужније од Велике Кањиже”.

Гледано из војничке перспективе, може се сматрати логичним што су гранични захтеви према Румунији и Маџарској правдани стратегиј­ским разлозима и неопходношћу да Краљевство СХС заузме најповољ­није одбрамбене положаје у односу на њих. Тако је, на пример, границом према Румунији требало осигурати не само равни Банат него и Београд, а није би­ла без значаја ни потреба “да се осигура долина Мораве од свих могу­ћих оперативних изненађења”.

Насупрот Пешићу, стручњаци у Делегацији заснивали су своје концепције о разграничењу не само на стратегијским него и на етничким, ге­о­графским, привредним и историјским чињеницама. Тако се и могло до­го­дити да Историјско-етнографска секција, на предлог географа Јована Цвијића (1865-1927), прихвати као начело “да се у целокупном раду за Ко­н­ференцију пре свега и једино руководимо истином, и да цео рад по­ста­вимо на чисту научну, и по томе потпуно објективну основу”. Са своје стране, историчар Станоје Станојевић (1874-1937) тражио је да, све до ко­начног разграничења, српска војска не напушта територије које је запо­села северно од Саве и Дунава и да што пре консолидује своје позиције у Војводини Српској, све тамо до Баје, Суботице и Мориша. Он је српске аспирације на Банат, Бачку и Барању правдао чињеницом да је “у прав­ној, а особито у економској науци признато право на живот и на потпору оним јединицама које су показале у борби за живот, у слободној економ­ској и интелектуално-културној конкуренцији, способности и снаге за одр­жање и напредак”. А према његовом уверењу, “српски народ у Јужној Угар­ској је показао у борби за опстанак ретке способности и ретку снагу”.

Иако без једнаке теоријске подлоге, српски пројекат нове државне те­риторије према Румунији и Маџарској требало је, дакле, да захвати цео равни Банат, целу Бачку са Бајом и Барању оивичену Дунавом, Дравом и, са северне стране, гребеном планине Мечек. Или, како је то Никола Пашић, после догово­ра у Делегацији Краљевства СХС, 7. фебруара 1919, ре­фе­ри­сао свом пре­д­седнику Владе, “у Банату оставили смо три среза на се­ве­ру и западу од Темишвара и то Липовски, Ракајски и Бузјашки, а на југу, поред Дунава, ушли смо у жупанију Крашовску, тако да наша грани­ца почиње између Молдаве и Љубкове, па обухвата Белу Цркву и Вршац и иде северно од Мориша и источно од Темишвара. У Бачкој смо такође оставили на севе­ру два среза Мађарској и то Бајски и Бачалмашки, али тако да Суботица остане на нашој страни. У Барањи имамо највећу те­шк­оћу, јер наших има само 31-32.000 па је тешко повући границу која би имала разлога. Али ипак смо је тако повукли да нам остаје Мохач и да се граница спушта на Драву”.

У односу према Румунима, став у Делегацији био је условљен стањем на терену: српска војска повукла се са линије Оршава-Лугош десета­к­-петнаест километара на запад, са могућношћу да се, према инструк­ци­јама краљевске владе, ипак повуче још који километар, “до иза рав­ни­це или гребена планинског, али даље не”.

Разграничење у Банату. Своје захтеве према Румунији, делегација Краљевства СХС изложила је Врховном савету Мировне конференције на седници одржаној 31. јануара 1919. године, много пре Пупинове поја­ве, истога дана када је то учи­нила и румунска делегација. Румуни су захтевали да у основи разграни­че­ња буду савезничка обећања дата у тајном уго­во­ру пред њен улазак у рат (средином лета 1916), док су Југословени инси­стирали на примени етнич­ког принципа. Румуни су тражили цео Банат, сматрајући га недељивом целином, а Југословени су били заинтересо­ва­ни само за равни Банат, до линије која би се могла сматрати природном гра­ницом. Румуни су Тису и Дунав сматрали најбољом природном границом, док су Југословени на ове две реке гледали само као на спону између становништва исте народ­носне масе, српске, на супротним обалама.

Наравно, решење није одмах могло бити нађено (али не због Пупиновог изостанка), те је Врховни саве­т Конференције формирао посебну ко­ми­сију и препустио јој да цео про­блем изучи и предложи на који начин да се Румунија и Краљевство СХС разграниче. Стога, наредних недеља југо­словенска делегација највише се бавила техничким уобличавањем свога за­хтева, а добила је и једну при­ли­ку да нека допунска објашњења пружи Ко­мисији за територије непосред­но. Несумњиво, радило се брзо, тако да су крајем фебруара стручњаци водећих сила у Мировној конференцији већ имали припремљене своје на­црте за будуће разграничење, а 20. мар­та Пашић је известио регента Александра да је у Комисији за терито­ри­јал­на питања формулисан пред­лог да Србији припадну Вршац, Бела Црк­ва и Велика Кикинда, док би Темишвар био предат Румунији.

Петнаестак дана касније, 6. априла, објављен је извештај о разгра­ни­чењу, у коме је прихваћено гледиште да Банат јесте предмет југосло­венско-румунског спора, али ће он ипак бити подељен између Краљев­ства СХС, Румуније и Маџарске. Образлажући свој предлог, савезнички стручњаци истакли су да су “с највећом пажњом узели у обзир румунску тврдњу да је Банат недељива област и да су доиста утврдили да нема једне линије која би представљала природну границу поделе за ову област, те да је свака демаркација вештачка и прети поремећајем целокупног прив­редног живота. Међутим нагласили су, на југозападу живи веома снажно југословенско становништво (популатион yоуго-славе), које је најтешње по­везано са Београдом. Што се тиче дела територије на левој обали ушћа Мориша у Тису, он је етнички и економски мађарски, а непосредно се везује за Сегедин. С обзиром на овај општи налаз, комисија је сматрала да јужно од Сегедина треба оставити Мађарској једну малу зону, а област Банат поделити између Румуније и Југославије на основу равнотеже броја оног националног становништва једне и друге стране које остаје на туђој територији. Стога је одлучено за решење по коме би око 75.000 Ру­муна остало Југославији, а 65.000 Словена Румунији. Упоредо с тим, на­сто­јало се наћи и решење које би у највећој могућој мери довело до по­деле саобраћајница. Најзад, комисија се залагала да се мањине, било на којој страни да остану, морају реципрочно заштитити сагласно одредба­ма Друштва народа”.

Предлог за разграничење Краљевства СХС са Румунијом, онако ка­ко је дефинисан 6. априла, нашао се пред Врховним саветом Конфе­рен­ције о миру 1. августа 1919. године, о чему је Делегација Краљевства СХС 20. јуна званично била извештена нотом генералног секретаријата Ми­ровне конференције. За ову прилику, Комисија је размотрила и три нак­надна српска захтева, али их је све одбацила: аргументи о српској већини у Базјашу нису били убедљиви, српским власништвом у шумама Клисуре могу се касније бавити заинтересоване стране непосредно, а евентуално друкчије разграничење од Жомбоље до Модоша (Јаше Томића), зарад прилагођавања потреба постојећег хидротехничког система и саобраћа­ја између Вршца и Кикинде може се решавати у комисији за режим лука, водених путева и железница.

Румуни су таквом одлуком Врховног савета Конференције мира били незадовољни, те су се “наоштрили” да узму цео Банат. Влада Кра­љевства СХС, 22. августа, упознала је Конференцију са румунским рас­по­ложењем па је преко своје Делегације у Паризу затражила од савез­ничких влада да своје војне снаге поставе испред румунских, како би се евентуални румунски напад протумачио као напад на савезнике. У ме­ђувремену, Грци и Чеси понудили су војну помоћ Краљевству СХС, али је затегнутост одједном нестала: ратнички расположена румунска влада поднела је оставку а њеној наследници није било до противљења достиг­ну­тој линији. Банатско питање престало је, тако, да се потрже а ново­ус­по­стављени односи између двају суседа омогућили су да се крају приведе расправа о разграничењу заснованом на потребама хидротехничког си­сте­ма и железничког саобраћаја од Вршца до Кикинде: Краљевство СХС уступило је Румунима Жомбољу, Жам, Чорду, Стари Беб, и Пусту Ке­рестур, као и ненасељену дунавску аду Молдаву, а за узврат добило је Мо­дош (Јашу Томић), Пардањ (између двају светских ратова Нинчиће­во, данас Међу), Шурјан, Велики Гај, Криву Бару и дунавске аде Огради­ну и Плевишевицу. Краљевству СХС припало је још и 1203 хектара зем­ље дуж границе: у Мокрину 569, у Великом Гају 102, у Кларији (Радојеву) 418 и Шурјану 114. После тога, Народна скупштина СХС могла је 4. мар­та 1924. године изгласати закон о разграничењу са Румунијом.

На крају, из многобројних контаката које су чланови Делегације Краљевства СХС током прве половине марта 1919. године имали с аме­ричким, француским и енглеским стручњацима било је видљиво да се раз­граничној проблематици приступало веома студиозно, мада се понекад лако наслућивала и њихова спремност на уступке. Ово се нарочито одно­сило на наговештаје да би Италија подржала неке српске захтеве на ис­то­ку, уколико би се тиме помогло да спласну српски интереси на јад­ран­ској обали.

И све то, од почетка до краја, без Михаила Пупина.

Разграничење у Барањи.Из Српске Врховне команде потекао је 19. фебруара 1919. године један акт из кога се види да су “обавештени наши људи” упозорили команданта Прве српске армије “да се мађарској стати­с­тици посебно не сме веровати у погледу Барање. Зато је војна команда наредила попис и овај је извршен у шеснаест села. Вршили су попис наши ревносни свештеници у Палмоноштору (Белом Манастиру) и Качвалу (Јагодњаку). Попис је вршен и по подацима из црквених књига и по иска­зи­ма бележника у дотичним селима”. Попис је показао да је “југосло­вен­ски живаљ” у тим селима настањен у апсолутној већини: Срба православ­них било је 5.554, Срба католика (Буњеваца и Шокаца) 9.910, Немаца 7.753, Маџара 1.055, Јевреја 367 и Румуна 83.

Три дана касније, овај акт прослеђен је Министарству спољних по­слова, да би га оно својој делегацији у Паризу послало читава два месеца касније, тек 26. априла. Отезало се са слањем због тога што је у међу­вре­мену пописивано становништво и у северним деловима Барање, односно у печварадском и печујском срезу. Показало се да тамо од укупно 71.655 становника има 14.129 Словена, 17.651 Маџар, 38.256 Немаца и 1.649 ос­та­лих, што је за власти у Београду било изненађујуће. У акту је назна­че­но “да је у осталим јужним срезовима словенски живаљ у много већем бро­ју настањен, те је већ сада несумњиво да Словени имају у Барањи ре­ла­тивну већину”.

Наредних дана пристигли су и пописи из осталих барањских срезова и из Печуја, у којима је од укупно 186.342 становника било 71.077 Сло­вена, 50,581 Немац, Маџара 49.899 и 14.785 осталих. Био је то довољно убедљив разлог да се српска влада 28. априла обрати првом делегату Ни­коли Пашићу следећим налогом: “Веома хитно. Лично. Молимо поради­те ако је икако могуће да се од Барање спасе онај троугао који затварају Мохач, Вилањ и Шиклош. Ту је скоро све наш свет и тај део Барање сав гра­витира Осеку у економском погледу… Ту скоро била је и депутација отуда и преклињала да се тај део Барање нама да”. Влада је упозорила да је реч о области у коју би се, ако се укаже потреба, могао преселити и онај део “нашег народа који иначе мора остати под Мађарима”. Исто та­ко, влада је делегацији ставила на знање да се не може прихватити пред­лог Комисије за територије, по коме би граница са Маџарском била по­ву­чена Дунавом и Дравом.

Приспела докуменатција одмах је дата Јовану Цвијићу и Јовану Ра­донићу (1873-1956), историчару, на даљу обраду, а делегати су били при­ну­ђени да се овом темом позабаве ослоњени на податке који су им управо стављени на увид. После расправе у Делегацији, одржаној највероват­ни­је 3. маја, Пашић је известио своју владу да ће се барањски случај поново изнети пред Комисију за територијална питања, а као главни аргумент за та­кав потез послужиће бројчано преимућство “србохрватског” живља пред маџарским. У складу са тим, стручњаци су за северну границу Барање, од­носно трећу страницу барањског троугла, одредили линију од тачке из­на­д Мохача на Дунаву, до Драве, изнад Печуја. Према подацима Етно­графско-историјске секције (српске), на том је подручју живело 75.479 Ср­бо-Хрвата, 48.256 Маџара и 58.459 Немаца, с тим што ове две послед­ње народносне групе не живе у компактним целинама већ су “укључени у словенску масу”, исто као што изнад предложене граничне линије живи око 140.000 Србо-Хрвата измешаних са тамошњим другонационалним становништвом. Поред тога, и економски разлози упућују Барању на Кра­љевство СХС: везана је за Осек као индустријски центар, а гравитира Бе­ограду “као свом природном центру”.

Елаборат о Барањи предат је Конференцији 12. маја, а четири дана касније прикључен му је и допунски материјал проте Стевана Михалџи­ћа (1861-1941), Барањца, са списком осам “маџарских села у Барањи који моле да буду присаједињени нашој држави”.

Да би изложила своје накнадне захтеве, делегација СХС затражила је пријем у Врховном савету. На дневни ред стављењно је пет питања, ме­ђу њима и ово о Барањи, што је, како смо већ видели, председник Кле­мансо назвао “рискантном тврдоглавошћу у последњи час”. Расправа о тим питањима одржана је 20. маја у Комисији за територијална питања, а српски захтеви у Барањи сведени су на (данашњу) линију од Доњег Михољца на Драви до испод Мохача, који је, исто као и Шиклош, остављен Маџарима.

Без обзира на ову последњу чињеницу, Делегација СХС наредних не­колико недеља посветила је изучавању низа меморандума пристиглих из Барање, северних делова Бачке и Баната, који су, сваки на свој начин, образлагали потребу да да се ти крајеви прикључе Краљевству СХС. Био је ту и један меморандум маџарског становништва из Барање којим је тражено да се продужи “српско-хрватско-словеначка окупација”, несум­њи­во мотивисан жељом да се Барања спасе тек успостављене бољше­вичке власти маџарског револуционара Беле Куна (1886-1939) и страхом да ће после повлачења српске војске ова област доживети економски слом.

Коначно, предлози за разграничење Краљевства СХС са Маџар­ском нашли су се пред Врховним саветом Конференције у миру 1. августа 1919. године, у исто време кад и предлози за разграничење са Румунијом. Граница у Барањи, “од тачке у којој српско-хрватско-словеначка и маџарска у Бачкој сече основни ток Дунава… усмерена у југозападном правцу… до секундарног рукавца Драве у тачки која ће бити изабрана… на око 10 км од Доњег Михољца”, успостављена је релативно лако, бар из два разлога:

1. Стручњаци у Комисији за територије имали су у виду чињеницу да је Краљевство СХС одустало од захтева за Шомођ и да се задовољило коп­неном линијом од Драве до тачке на Дунаву одакле се наставља гра­ница у Бачкој; и

2. Сама Комисија за територије напустила је свој првобитни предлог да се разгранична линија успостави Дунавом и Дравом, због тога што је ток тих двеју река нестабилан и није погодан за политичку границу.

И све то, од почетка до краја, у данима када Михаила Пупина није било у Паризу. А да је он претходно ишта утаначио са својим блиским при­ја­тељем Вилсоном, комисије оформљене у Конференцији мира не би се српским захтевима ни замајавале. Ни комисије, ни Делегација СХС, ни многи пописивачи, ни бројни састављачи различних меморандума…

Што пропусти Пупин Михаило… Када је већ Пупин пропу­стио да исприча чиме је и у којој мери помогао српској (југосло­вен­ској) ствари на Конференцији у Паризу, ту “празнину” много је информативније и “убедљивије” попунио већ помињани Ми­лан Јевтић , који у Банатском гласнику пише и следеће:

“Задатак америчких стручњака (које је, наводно, још 1917, окупио председник Вилсон – ИП) био је да проуче и најмању ситницу о којој ће би­ти речи на тој конференцији. Проучавани су не само ис­торија, етнологи­ја и географија појединих земаља, него и сваки спис, свака књига поли­ти­чког карактера која се односи на та питања… Посло­ви су били тако уде­шени да, на пример, председнику Вилсону није по­треб­но да загледа у зе­мљописну карту при решавању граница. Он је имао само да запита сво­је стручњаке о томе да лије то природна национална граница, да упита другог стручњака свог како та граница стоји с обзиром на евентуалну од­брану од освајачке навале. Трећи стручњаци имали су да кажу како би та­ко и тако повучене границе утицале на велике објекте за сузбијање по­плава и других непогода… Пупин се обратио свом старом при­јатељу пу­ко­в­нику Хаусу (а не блиском пријатељу Вилсону, са којим се, по свој при­лици, у Паризу није ни срео! – ИП), да му помогне у овом послу, а овај му је од­го­ворио: ‘На што год ви нагово­ри­те наше стручњаке, ми ћемо при­ста­ти’. Тај дух вејао је на тој конференцији”.

Уз Јевтићеву (произвољну) тврдњу да је Вилсон још 1917. упослио своје стручњаке да се на будућој Мировној конференцији ба­ве међуна­родним границама и оним што би уз то могло ићи, треба знати да су Сједињене Америчке Државе у рат с Аустроугарском ушле 4. децембра 1917. године, али и да је, у исто време, Вилсон гаран­товао Аустроугарској да се неће мешати у њене унутрашње ства­ри нити у њено евентуално унутрашње преуређење.

Месец дана касније, са Вилсоновим ставом да подела Аустроугарске није ратни циљ, сагласио се и енглески премијер Лојд Џорџ, рекавши још да се мир у том делу Европе може осигурати само уколико све аустроугарске народности које то желе добију ствар­ну аутономију, на демократским принципима.

И тако, док су чланице Тројног споразума (Антанте) разматра­ле иницијативе за склапање сепаратног мира с Аустроугар­ском, председник Вилсон формулисао је свој мировни програм и 8. ја­ну­ара 1918. године, у четрнаест (14) тачака, изложио га пред америч­ким Конгресом и Сенатом.

Месец дана касније, 11. фебруара, Вилсон је пред Конгресом рекао да питање народа у Аустроугарској није само њена унутрашња ствар и да је у интересу и Европе и човечанства да наци­о­налне тежње тих народа буду задовољене. Даље разрађујући тај свој став, он је објаснио да се применом 10. тачке његовог миров­ног програма, која је гласила да “народима Аустроугарске, чије место међу народима желимо видети обезбеђено и зајемчено, даће се најшира могућност за аутономни развитак”, Аустроу­гар­ска може придобити за закључење сепаратног мира, а да би то било праведно и према словенским народима. Иако је добро знао да таква политика ни по чему не може одговарати словенским на­родима у Аустроугарској и заступајући искључиво америчке ин­те­ресе, Вилсон није узмицао: и даље је дослед­но бранио опстанак Хабзбуршке монархије, а мировни споразум са њом видео је као могућност да се Немачка порази и потпуно изолује.

Догађаји на европским ратиштима развијали су се мимо Вилсонових очекивања, тако да је он тек 28. јуна 1918. године изрекао да више не треба имати обзира према територијалном интегри­те­ту Аустроугарске царевине и да “све сло­венске расе треба да буду потпуно ослобођене од немачке и аустријске власти”.

Пријатељство и школско другарство. Сви који су се бавили Пупиновим заслугама у Конференцији мира у Паризу истичу да су оне, понајвише, биле последица Пупиновог познанства, пријате­љ­ства и школског другарства са председником Вилсоном а не­што мање и познанства и пријатељства с америчким министром спољних послова (државним секретаром) Робертом Лансингом.

Пупин и сам “признаје” да су њега познавали (а не он њих!) амерички пред­седник Вил­сон и државни секретар Роберт Лансинг (1864-­1928), али је извесно да није био близак са њима, нити је, како се то може про­читати код овлашћених тумача Пупиновог лика и дела, с њима био у при­јатељским односима, још мање, како то пише Александар Маринчић (1933-2011), да су Вилсон и Пупин били “школски другови”. (Нису могли бити школски дру­гови, пошто се Вилсон, по наводу Пупиновом, на Принстон уписао 1875, док Пупин тада, како то казује Енциклопедија Ју­гославије, “најпре ради на једној фарми близу Њујорка као чувар стоке, за­тим у граду као ложач казана, перач кола итд. Доцније, као фа­брички радник, успева да уштеди нешто новаца и да сло­бодно време користи за учење. Тако завршава гимназију и сеп­тем­бра 1879 одлично полаже пријемни испит на Колумбија уни­верзи­те­ту”). Оно што је несумњиво јесте да је Пупин де­се­так дана систе­матски изучавао документацију којом је распо­ла­гала Делегаци­ја Краљевства СХС, после чега је, “у врло те­шкој си­туацији по границе Југославије… упутио мемора­ндум председ­нику САД (за­пр­а­во: Конференцији – ИП) 19. априла 1919… о историјским и ет­нич­ким ка­ракте­ри­сти­кама гранич­них подручја Далмације, Сло­ве­н­и­је, Ист­ре, Бана­та, Међумур­ја, Барање и Македоније”. То је, како то тумаче заљубље­ници у Пу­пинову “дипломатију” а потом и они који верују у све што су јед­ном негде чули или прочитали, “допринело да Вил­сон да изјаву, све­га три дана касније, о непризнавању Лон­дон­ских уго­вора саве­з­ника са Италијом”.

О томе да Пупин, примера ради, није био пријатељ са Лансингом, посредно може сведочити рад Драгољуба Живојиновића под насловом Црногорска мисија у САД 1915. године, објављен у Гла­с­нику цетињских музеја, XII књига, Цетиње 1979, у коме се говори о напору већег броја појединаца и група да се чланови те Мисије ослободе од законских прогона и суђења. Радило се о то­ме да су се Сједињене Државе све до пролећа 1917. године доследно држале не­ут­ралности у Великом рату, што је црногорској Мисији била стварна и једина сметња да, за попуну својих војних јединица на цр­но­гор­ском ратишту, по Америци купи добровољце пореклом из тада­шњи­х крајева под аустроугарском влашћу. У том кругу заин­те­ре­сованих да се нађе правно решење за судбину похап­ше­них цр­ногорских “мисионара” налазио се и Роберт Лансинг, аме­рич­ки државни секретар за спољне послове, човек који је “у ев­роп­ском рату видео погодно средство за остварење америчких државних интереса” и који је концепцију америчке неутралности уоблича­вао тако да она буде “веома благонаклона према савезницима, а неповољна за Централне силе”. Пуна четири месеца вођено је правно и дипломатско надмудривање око насталог спора – у коме је Лансинг био незаобилазна личност –, а Михаило Пупин, и сам “до грла” у целом случају, ниједном није тражио помоћ од г. Лан­синга који га је “познавао”, још мање од истога тог Лансинга сво­га наводног пријатеља.

Пупиновим доприносом српској ствари током Великог рата и личним познанством са Вилсоном и Лансингом баве се и Владимир Гречић и Марко Лопушина, па кажу:

“Пупин је остао у историји забележен не само као професор и науч­ник, већи као друштвени радник и патриота обе домовине, а изнад свега понос народа из којег је потекао. Наш народ је неизмерно задужио сво­јим хуманизмом и родољубљем, особито заслугама које је стекао као по­часни генерални конзул Србије у Њујорку, председник Српског народног савеза у САД, организатор у прикупљању материјалних средстава, опре­ме и медицинске помоћи, као и добровољаца из САД за Први светски рат, као и на Мировној конференцији у Паризу. За време педесето­днев­ног рада у Паризу, Пупин је много допринео томе да сви чланови аме­ричке делегације потпуно разумеју југословенске тежње и жеље. Стога је Пупин својим личним познанством с председником Вилсоном и мини­стром спољних послова Лансингом, допринео да се границе Југославије што повољније повуку и да у састав државе СХС уђу Далмација, западна Словенија, део Славоније и Барање и његов родни Банат”.

А да заиста није био Вилсонов школски друг, да није са њим био пријатељ, те да се са њим није премного ни познавао, све­дочи и сам Пупин својим писмом Хинку Хинковићу (1854­-1929), чла­ну Југо­сло­венског одбора, писаним 22. сеп­тембра 1916. године, у ко­ме и не помиње председ­ника Вилсо­на, изабраног на то место као кандидат Демократске странке, већ се позива на неке своје несигу­рне везе (обећано му је, ако га убеди), са бившим републи­кан­ским аме­ри­ч­ким председником Теодором Рузвелтом (1858-1919):

“Аустрија живо ради преко својих консула и њихових агена­та, преко католичког клеруса и преко плаћених новинара, да спре­чи ширење југословенске идеје међу Хрватима и Словенцима, па чак и међу Србима… Али ја сам уверен… да ће успех у будуће бити све лепши када се… (по)ку­пе међу многобројним српским, хрват­ским и словеначким братствима резолуције, у којима ће се тражи­ти да се Југословени у Аустрији саједине са Србијом. Те ће резо­луције бити употребљене да упливишемо на ко­ми­сију, коју ће на сваки начин послати американска влада на конгрес мира.

У конференцији са г. Теодором Рузвелтом, бившим председ­ником Уједињених Држава, а садашњим вођом републиканске партије, обећано ми је да ће г. Рузвелт а са њиме и цела репу­бли­канска партија изјавити преко штампе да је жеља американског народа да се сви Југословени саје­дине у једну јединствену неза­висну државу. Уверен сам да ће то обећање бити испуњено чим убедим Рузвелта да југословенски народ то заиста и же­ли”.

Извесно је да Михаило Пупин ни једном једином речју није поменуо своје “пријатељ­ство” са председником Вилсоном и заједни­чке школ­ске дане, чак ни онда када је у Панчеву, 1919. године, свечано обе­лежаван “Дан Вилсо­на” и када је он, замољен да изго­вори штогод о Вилсону и Амери­ци, ре­као и следеће:

“Председник Вилсон је идеалиста, и тај његов идеализам ја дубоко поштујем, дивим му се. Али свечано поричем да је тај његов идеализам са­мо оаза у безграничној пустињи материјализма, ако се подразумева да су и Седињене Државе један део те безграничне пустиње. Ја верујем да се израз фматеријализамЉ не сме примењивати на Америчке Сједињене Државе… На западном фронту било је два милиона америчких бораца… Америка не тражи ни земље ни градове, не тражи ни овлашћења да се наметне за тутора туђим крајевима; не тражи ни велике ратне одштете… Без икаквих ограда тражи правичност за мале народе.

Неки од наших савезника, када је дошло до густог, ставили су на пазар југословенску Далмацију, Истру, Корушку и Ријеку. Америка је дана­с једини несавитљиви заточник ваших југословенских права на те краје­ве… Амерички мужеви и жене трчали су на све фронтове и ту, у сред раз­них опасности и непогода, пазили и неговали ваше болеснике и ра­ње­нике. Хранили су гладне, босе и голе, обували и одевали. И чинили су то пре но што је Америка срупила у рат. Да ли је потребно да вам нагла­ша­вам: како је она америчка мисија, 1915 године, спасла Србију од језиве пу­сто­ши страшнога тифуса и да неколико Американаца, жртава ове не­ма­ни, лежи данас сахрањено на српским гробљима?… Зато нека идеали­зам председника Вилсона, у очима вашим, увек значи само једно – идеа­лизам Америке”.

Без обзира на толику Пупинову американску самоувереност, ваља рећи да се Американци нису баш претргли “трчећи на све фронтове”, ако је било храњења, обувања и одевања – били су то појединачни подухвати, а Пупиново “наглашавање” да је нека “аме­ричка мисија, 1915, спасла Србију од језиве пустоши страшнога тифуса” може се прихватити тек као преголема неистина, или из­мишљотина једног самохвалног прирођеног Американца. Јесте да су бројне медицинске мисије дошле са стране, неке и из Америке, да помогну у лечењу оболелих од пегавог тифуса (било је и оних који су у том подухвату умрли), али је једина ис­ти­на да је епидеми­ју пегавог тифуса у Ср­бији зауставила енглеска војна мисија коју је од 15. фебруара до 10. јуна 1915. године пред­водио др Вилијам Хан­тер (1867-1937), упра­в­ник епидемиолошке клинике у Лондону. Као потврда, ево неколико појединости о томе:

Енглеска војна мисија за рад у Ср­бији, под званичним називом Бр­танска војна болница при српској вој­сц­и (British Military Hospital attached to the Serbian Armies), установљена је 15. фебруара 1915. године, одлуком Ми­нистарства за рат Уједињеног Кра­љевства, а за њеног команданта по­стављен је др Вилијам Хантер, за ту прилику произведен у пуковника.

Мисија је добила изричиту наредбу да се не бави лечењем оболелих. Њен основни циљ био је усмерен на превентивни рад: требало је снимити ситуацију на терену, у целој Србији, и предложити мере којима би се најпре спречило ширење епидемије, што би довело до њеног гашења.

По доласку у Србију, Хантер је српском санитету изнео “главне препо­ру­ке, а оне су се односиле првенствено на вашљиву природу пегавог ти­фуса и рекуренса (повратног тифуса) и строги захтев да сваки чо­век и жена у Србији помогну у рату против епидемије, баш како су се успешно борили против Аустријанаца. Смрт вашима; како ратовати у овом новом рату; ка­ко убити ваши простим практичним, домаћим средствима”.

После двадесетак дана припремних радњи, мисија је, 15. марта, српској влади предочила потребу да се дота­да­шња борба против тифуса из­ме­ни, те да се, уместо лечењем, даље шире­ње болести спречи “превенци­ј­ским мера­ма, згодним по једно­ставности и масовној примени, којим се ширење епи­демије може зауставити и тиме олакшати притисак на болни­це”. У том смислу, предложене су и “мере ко­је треба да присвоји влада, управе гра­дова и болница да би спречили ши­рење пегавца и рекуренса (повратне грознице, рекурентног, односно повратног тифуса – ИП)”:

1. Обавезна пријава оболелих, њихова изолација и депедикулација у болницама;

2. У градовима и селима обољевања пријављују домаћини;

3. Лична чистоћа болесника и уништење инсеката у рубљу, одећи и постељини;

4. Смештај оболелих у болнице где је то могуће;

5. Лична заинтересованост сваке особе за борбу против ове болести;

6. Јавност обавештавати плакатима и новинама;

7. Формирање јавних дезинсекционих станица;

8. Формирање новоимпровизованих парних дезинсекционих буради (барелле десинсецтор), осмишљених “као тако про­сте, тако јефтине и тако лаке да се мо­гу израдити у сваком броју и у сва­ком се­лу, чак и у сваком дома­ћинству у земљи”. Већ 16. марта све предложене ме­ре почеле су да се пре­ду­зимају широм Србије, и у грађанству и у војсци.

Уз прекид железничког саобраћаја и укидање војничких одсустава, запо­чета је и депедикулација помоћу српског бурета. За сваку чету (око 250 војника) обезбеђено је по једно буре, а поступак је понављан сваке две сед­мице. Формирани су и санитетски возови за дезинфекцију.

Резултат свих тих активности био је радикалан преокрет у борби пр­о­тив пегавца и вашљивости, тако да је епидемија завршена већ 17. маја; мисија је могла из Крагујевца кренути према Енглеској 10. јуна, а из Со­луна 14. јуна 1915. године.

Рад Хантерове мисије, састављене од двадесет шест лекара и једног бактериолога, убедљиво је показао какав је ефекат превентивних мера кад се оне истовремено примене на целој угроженој територији. И показа­ло се да су српске власти, војска и народ с одушевљењем прихватили све препоручене противепидемијске мере, тако да је епидемија пегавог ти­фуса у Србији из прве половине 1915. године брзо заустављена и угу­ше­на; у другим земљама које су се суочиле с тифусном епидемијом (у Ру­сији, Аустрији, Бугарској, Пољској, Румунији), стопа обољевања одржа­вала се током целог Великог рата.

Када Пупин каже да су Американци “хранили гладне, босе и голе, обували и одевали” Србе и за време своје неутралности, он “заборавља” (и не казује) да је неки месец раније, како то сведочи Јелена Лозанић, у Амери­ч­ком одбору за помоћ Србији најпре при­хватио наум да прикуп­љеним новцем треба купити и “послати храну, лекове, одело, бол­нички материјал”, да би само два дана ка­сније променио ми­шљење и пред­ложио “да се не помажу деца, већ да се новац употреби на подизање је­дне пољопривредне школе”.

 

Илија Петровић