…Јер ђевојке рађају јунаке
![CELICNE RATNICE](https://vaseljenska.net/wp-content/uploads/2019/11/zene-dobrovoljci.jpg)
Овај текст писан је као предговор за књигу –
докторску дисертацију Милене Жикић
“Жене у српским ослободилачким ратовима 1912-1918”,
одбрањену на Фиозофском факултету у Нишу
13. фебруара 2019, а објављену у Новом Саду
крајем новембра исте године, али у њу није уврштен;
ваљда “некоме” није био по укусу.
![](https://vaseljenska.net/wp-content/uploads/2019/11/petrovic-ilija-1-180x300.png)
У савременој историографији у Срба (оптерећеној “југословенским” наслеђем) личности се најчешће помињу само именом и презименом, понекад и звањем (положајем, позивом), али врло ретко са каквим допунским податком који би могао указати на њихов животни пут. Обично се сматра да су такви подаци непотребни, чак и сувишни, јер се они, наводно, пошто се ради о “познатим” личностима, могу наћи “у свакој бољој” енциклопедији. Ипак, показује се да највећи број енциклопедија, чак и оних са општепознатим насловом “ко је ко”, многим значајним личностима не дозвољавају приступ међу своје корице. Уз то, читалаца је више него енциклопедија, а јавних библиотека мање је него и једних и других. Знамо ли за чињеницу да је писцу теже и мучније сложити неколико редака једног животописа него неколико страна основног текста у књизи, биће нам јасније због чега се и најодушевљенији читаоци не усуђују да сами крену у потрагу за било каквим мање или више штурим биографским податком о некој личности поменутој у књизи, макар колико важној за исту ту књигу.
Истовремено, лако се може уочити да се у многим “југословенским” збивањима, нарочито онима која су се макар и мало тицала србског народа, према томе и у књигама о тим збивањима (или обрнуто), не могу препознати (или запазити) личности које су с њима имале неку узрочно-последичну везу. Наиме, “југословенска” историјска наука, ваљда једино укорењена у Срба, чврсто се држала поставке да је улога личности у историји сасвим неважна, да појединачна имена треба што пре потиснути у заборав, те да су за све оно што се дешава у људској историји битни колективитет, процеси, вођство, “широке народне масе”… Био је то смишљен зачетак доцнијег култа личности у “југословенском” друштву јер, да је некој личности (из новијег времена) призната каква важна улога у одређеном догађају и у последицама тога догађаја, не би се могла лако накалемити и одржавати тврдња о свезаслужности “дарованог” вође.
Таквом неподопштином широко се отворио простор за теоријску и стварну злоупотребу сваког догађаја о коме се пише. Будући да се необавештеним и недовољно обавештеним читаоцима могу понудити било какве приче, то подразумева да се из испричаног могу извлачити било какви закључци. Та “историогрфска технологија” садржи у себи и претпоставку да читаоци неће моћи проверавати оно што је написано, нарочито због тога што неће знати коју личност могу везати за нешто што се некад и некако десило. Ако чак и знају, или наслућују о коме би се могло у одређеном случају радити, то би додатно допринело да се описани догађај начини “значајнијим”, “тајанственијим”, “историјскијим”. Због наводне читаочеве информисаности, иста та “информацијска” обележја лако ће се моћи приписати ономе ко догађај описује, а што догађај буде описан компликованије, утолико ће и његов описивач деловати “учевније” и “научније”.
Од такве “науке” до масовне заблуде само је један корак.
Када се ради о србском питању, морамо бити праведни па рећи да прикривање истине о неким значајним србским националним пословима није новина у србској историји и не дешава се само после Другог светског рата. Примера ради, и раније је, у Краљевини Југославији, за рачун хрватских и словеначких наметника, започето са брисањем војничке улоге србских добровољаца на србском, црногорском, добруџанском и солунском ратишту, са слабљењем и гушењем србског добровољачког ткива и са сузбијањем било каквог утицаја србских добровољаца на збивања у новоствореној заједничкој држави.
Па, кад је већ тако, онда се не треба чудити што се Удружењу носилаца Албанске споменице 1915-1916. године, у једној обимној књизи из 1969. године, на око 550 страна великог формата, није дало да помене понеког од оних који су ту споменицу понели. Иако предговорник ове књиге, армијски ђенерал Југословенске војске Милорад Петровић (1882-1982), препоручује “нека би ови редови послужили старој генерацији, која је у овим великим догађајима учествовала, да се подсети на оно што се пре пола века преживело, а млађим генерацијама да сазнају нешто више о томе с каквим се мукама враћала слобода”, све ће се завршити на безименом ратном доживљају. Истина, у уводном делу пописани су на отприлике једној страници сви команданти великих војних формација, а поменути су и краљ Петар, регент Александар, Никола Пашић и неколико страних генерала.
Но, у “споменарском” делу књиге, тамо где је и велики хришћански празник Христовог рођења под знаком навода, могу се срести само лица без имена и лица без лика: мршави и подерани војници; један војник, који је сео крај пута и халапљиво жваће перје од црног лука; човек с бундом; чиновник испод шињела; човек коме су Арбанаси убили шеснаестогодишњег сина и који је “мало шенуо”; чичица; мој друг и ја; војници, разрешени чиновници, официри који иду на боловање и избеглице свих врста; “неко с поља”; глумац који је сумњиво вртео главу; официр на ниским вратима пекаре који брине о следовању; делегат владе; један трећепозивац у поабаној униформи, а други човек са наочарима – цивил; добри људи у комори; један редов сељак, који је пошао са својим дванаестогодишњим сином; онај ордонанс редов.
На петнаест страна једног дневника од 15. до 21. новембра 1915. године поменуто је само једно име, ауторово: “Ха, гајрет Стево, соколе, држ’ се још данас, па ћеш имати право на живот”. А тај Стево био је новинар, и морао је знати за правило да је вест празна ако се из ње, на самом почетку, не види и на кога се односи!
На исто толико страна извесни А. Ђурић описује пут “од Косова до Крфа”, а тамо се срећу: овде официр, командир; командант батаљона са шаком изнад очију; погинуо командир чете, кажу да се звао Стева Раичковић; магаре Мишко (помиње се барем пет-шест пута!); наредник Теша; наредник Маринко; умро наш капетан Миленко. И даље: мајка Савка… није битно одакле је била та Савка; млада мајка са троје деце.
Ови безимени примери наводе се само због тога да без коментара не би остала опречна запажања љубопитљивијих читалаца о поступку ретких аутора да у своје књиге уврсте бар најелементарније биографске податке о помињаним личностима, било уметањем у текст (“антрфиле”), било у “фусноти”, било у именослову на крају књиге. На једној страни, искључиво међу онима који се и сами баве тумачењем историјских збивања, чују се приговори да је непотребно објашњавати ко је ко, пошто то за књигу није од посебне важности. На другој страни, међу “непосвећеним” читаоцима, изриче се задовољство што су многе од поменутих личности добиле могућност да учествују у тумачењу неког од описаних догађаја; често се дешава да о одређеном догађају читалац више сазна и више упамти из неког податка уз животопис но из читаве приче намењене том истом догађају. То, даље, значи да се нешто није збило само од себе, већ да је неки догађај био баш такав највећим делом због тога што му је одређена личност, својим знањем или својим поступком, да ли сама или у друштву са још неким, дала лични печат. Признати чињеницу да је одређена особа могла дати лични допринос неком догађају, значи вратити је на историјску позорницу одакле је, ко зна за чији рачун (неког србског непријатеља, нечијег култа личности, некаквог имагинарног светског поретка), била поодавно избачена.
Овом књигом која се, Читаоче, налази у твојим рукама, Милена Жикић чини озбиљан напор да, на једном месту, представи неке од жена које су током србских ослободилачких ратова 1912-1918. године, да ли на ратишту, да ли непосредно иза њега, да ли на неки други начин, учествовале у тој величанственој мисији.
Милена у томе племенитом послу није имала много узора.
О збивањима и личностима из удаљенијих времена нема писаних трагова, а епске народне песме, по природи ствари окренуте витештву косовских, хајдучких и устаничких подвижника, додељују женама само споредне улоге; а и то ретко. Још ређе се од гуслара може чути уводни десетерачки припев уз хвалоспеве главној личности неке јуначке песме, налик ономе “Ма нијесу лоше ни ђевојке / Јер ђевојке рађају јунаке / На јунаке муке свакојаке”, после чега опет следе “мушки” хвалоспеви.
Али је зато Вук Караџић (1787-1964) скупио и објавио бројне лирске (“женске”) песме које показују да су жене, у истим тим витешким, хајдучким временима, када није постојала србска државна организација, успевале да пожртвовано чувајући породична огњишта створе услове да се Срби, на самом почетку 19. века (1804), сједине у светосавском родољубљу “урођеном из мајчина млијека”, те да зачну велики Покрет за обнову србске државности.
Србско учешће у балканским ратовима и у Великом рату, нарочито здравствене неприлике у којима су се нашли и војска и грађанство, подстакло је многе медицинске раднике са стране, углавном жене, да “на лицу места” пруже потребну помоћ. Разлоге за такву њихову одлуку није лако објаснити. За неке, био је то професионални изазов, некима је то могло бити учешће у тек зачетом феминистичком покрету (који ће творцима очекиваног “новог светског поретка” послужити као један од основа за брисање стварних породичних вредности), некима је то могла бити и мала авантура, некима, као у Шкотској, одговор на потцењивачку “препоруку” државних чиновника да “иду кући и седе на миру”, а није их било мало које су се одазвале на позив оних који су, као Катлин Берк (1887-1958), секретар Лондонског одбора Савеза шкотских женских друштава, Елизабет и Ана Христић, Емелин (1858-1928) и Кристабел (1880-1958) Панкхерст, Јелена Лозанић (1885-1972), Розали Мортон (1876-1968), Даринка Грујић Радовић (1878-1958), Мејбл Грујић (1872-1956), Рут Фарнам (1773-1946)… “писањем, говорима, јавним предавањима, дале огроман допринос… у борби против окупатора” и постали “неуморни амбасадори” не само Болница шкотских жена и Српског потпорног фонда, већ и “марљиви скупљачи прилога за све добротворне организације у свим ратним сферама”.
У медицинским мисијама (укључујући и техничко особље) било их је више хиљада, што добровољаца, што по уговору (“контрактуалаца”), што хонорарно, највећим делом цивила а много мање из састава савезничких војсака. За сада, пописано их је преко 2.930, међу њима преко 600 лекара, “упркос” тврдњи Србског Црвеног крста коме ништа није сметало да после Великог рата изведе кус и, најблаже речено, непромишљен и непристојан закључак да је “било у Србији 543 члана медицинских мисија од којих 100 лекара”. (Потписник овога текста добио је из Глазгова/Шкотска спискове с око 1.200 имена, уз напомену да су “спискови некомплетни”).
И није то одвратило госпођицу Дороти Дот Њухол (1884-1975), медицинску сестру, једну из неодређено велике групације племенитих и одважних србских пријатеља са стране, чијом су заслугом, током србских ослободилачких ратова 1912-1918, многи рањеници, и тешки и лаки, као и многи болесни ратници и цивили, преживели ране и епидемијске и друге болести, да каже како је то био “анониман рад, рад без труба и фанфара, без песме и помпе, заборављен. Али, убеђена сам, вредело је”.
Посебно поглавље у овој Милениној књизи посвећено је женама које су се нашле у борбеном саставу србске војске. Углавном се барата са неколико имена, оних општепознатих: чобаница Милунка Савић (1892-1973), енглеска болничарка, потом ратник Флора Сендс (1876-1956), чиновник на железници Софија Јовановић (1895-1979), учитељица Љубица Чакаревић (1894-1980)…
Последњег дана марта 2019. године (хттпс://видовдан.орг/исто рија/маре-петровиц-заборавлјена-хероина-великог-рата/?сцрипт=лат) сазнало се да се у тој врсти налази и Маре Петровић, учесница балканских ратова и Великог рата, по дванаест пута рањена и одликована, али су аутори те вести, ко зна због чега, избегли да саопште и који податак више о њој (године живота, одакле је)…
Но, ваља очекивати да ће се будући истраживачи, лишени “коруптивних метода” у трци за звањима у сада владајућој историјској науци, позабавити не само недостацима у Марином ратничком животопису, али и животописима многих овде непоменутих, већ да ће историјску науку схватити онако како и Милена Жикић своју књигу посвећује женама у србским ослободилачким ратовима 1912-1918. године, као леп подстицај да историју схвате као потрагу за истином.
Јер, историја једнога народа није само његова прошлост, то је и његова будућност.
Илија Петровић
Нови Сад, средином маја 7527(2019)
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.