…Јер ђевојке рађају јунаке

Овај текст писан је као предговор за књигу –
докторску дисертацију Милене Жикић
“Жене у српским ослободилачким ратовима 1912-1918”,
одбрањену на Фиозофском факултету у Нишу
13. фебруара 2019, а објављену у Новом Саду
крајем новембра исте године, али у њу није уврштен;
ваљда “некоме” није био по укусу.

...Јер ђевојке рађају јунаке
Илија Петровић

У савременој историографији у Срба (оптерећеној “југосло­венским” наслеђем) личности се најчешће помињу само именом и презименом, понекад и звањем (положајем, позивом), али врло ретко са каквим допунским по­датком који би могао указати на њихов животни пут. Обично се сматра да су такви подаци непотребни, чак и сувишни, јер се они, наводно, пошто се ради о “по­знатим” личностима, могу наћи “у свакој бољој” енциклопедији. Ипак, показује се да највећи број енциклопедија, чак и оних са општепознатим насловом “ко је ко”, многим значајним личностима не дозвољавају приступ међу своје ко­рице. Уз то, читалаца је више него енциклопедија, а јавних би­бли­отека мање је него и једних и других. Знамо ли за чињеницу да је писцу теже и мучније сложити неколико редака једног жи­во­то­пи­са него неколико страна основног текста у књизи, биће нам ја­сни­је због чега се и најодушевљенији читаоци не усуђују да сами кре­ну у потрагу за било каквим мање или више штурим био­граф­ским податком о некој личности поменутој у књизи, макар ко­ли­ко важној за исту ту књигу.

Истовремено, лако се може уочити да се у многим “југословенским” збивањима, нарочито онима која су се макар и мало ти­ца­ла србског народа, према томе и у књигама о тим зби­вањима (или обрнуто), не могу препознати (или запазити) личности које су с њима имале неку узрочно-последичну везу. Наиме, “југословенска” исто­риј­ска наука, ваљда једино укорењена у Срба, чврсто се држала поставке да је улога личности у историји сасвим неважна, да појединачна имена треба што пре потиснути у заборав, те да су за све оно што се дешава у људској историји битни колективитет, процеси, вођство, “широке народне масе”… Био је то смишљен зачетак доцнијег култа личности у “југо­сло­венском” друштву јер, да је некој личности (из новијег времена) призната каква важна улога у одређеном догађају и у последицама тога догађаја, не би се могла лако накалемити и одржавати тврдња о свезаслужности “дарованог” вође.

Таквом неподопштином широко се отворио простор за теоријску и стварну злоупотребу сваког догађаја о коме се пише. Бу­ду­ћи да се необавештеним и недовољно обавештеним читаоцима могу понудити било какве приче, то подразумева да се из испричаног могу извлачити било какви закључци. Та “историогрфска технологија” садржи у себи и претпоставку да читаоци неће мо­ћи проверавати оно што је написано, нарочито због тога што не­ће знати коју личност могу везати за нешто што се некад и некако де­сило. Ако чак и знају, или наслућују о коме би се могло у од­ре­ђе­ном случају радити, то би додатно допринело да се описани до­га­ђај начини “значајнијим”, “тајанственијим”, “историјскијим”. Због наводне читаочеве информисаности, иста та “инфор­ма­циј­ска” обе­лежја лако ће се моћи приписати ономе ко догађај опи­сује, а што догађај буде описан компликованије, утолико ће и ње­гов опи­си­вач деловати “учевније” и “научније”.

Од такве “науке” до масовне заблуде само је један корак.

Када се ради о србском питању, морамо бити праведни па ре­ћи да прикривање истине о неким значајним србским национал­ним пословима није новина у србској историји и не дешава се само после Другог светског рата. Примера ради, и раније је, у Кра­ље­ви­ни Југославији, за рачун хрватских и словеначких наметника, започето са брисањем војничке улоге србских добровољаца на срб­ском, црногорском, добруџанском и солунском ратишту, са слабљењем и гу­ше­њем србског добровољачког ткива и са сузби­јањем било каквог утицаја србских добровољаца на збивања у новоствореној заједничкој држави.

Па, кад је већ тако, онда се не треба чудити што се Удружењу носилаца Ал­бан­ске споменице 1915-1916. године, у једној обимној књизи из 1969. године, на око 550 страна великог формата, није дало да помене понеког од оних који су ту споменицу понели. Иако предговорник ове књи­ге, армијски ђенерал Југословенске војске Милорад Петро­вић (1882-1982), препоручује “нека би ови редови послужили старој ге­не­ра­цији, која је у овим великим догађајима учествовала, да се подсети на оно што се пре пола века преживело, а млађим генерацијама да сазнају нешто више о томе с каквим се мукама враћала слобода”, све ће се завршити на безименом ратном доживљају. Истина, у увод­ном делу пописани су на отприлике једној страници сви команданти великих војних формација, а поменути су и краљ Петар, регент Александар, Никола Пашић и неколико страних генерала.

Но, у “споменарском” делу књиге, тамо где је и велики хришћански празник Христовог рођења под знаком навода, могу се сре­сти само лица без имена и лица без лика: мршави и подерани војници; један војник, који је сео крај пута и халапљиво жваће пер­је од црног лука; човек с бундом; чиновник испод шињела; човек коме су Арбанаси убили шеснаестогодишњег сина и који је “мало шенуо”; чичица; мој друг и ја; војници, разрешени чиновници, официри који иду на боловање и избеглице свих врста; “неко с поља”; глумац који је сумњиво вртео главу; официр на ниским вратима пекаре који брине о следовању; делегат владе; један трећепозивац у поабаној униформи, а други човек са наочарима – цивил; добри људи у комори; један редов сељак, који је пошао са својим дванаестогодишњим сином; онај ордонанс редов.

На петнаест страна једног дневника од 15. до 21. новембра 1915. године поменуто је само једно име, ауторово: “Ха, гајрет Сте­во, соколе, држ’ се још данас, па ћеш имати право на живот”. А тај Стево био је новинар, и морао је знати за правило да је вест праз­на ако се из ње, на самом почетку, не види и на кога се од­носи!

На исто толико страна извесни А. Ђурић описује пут “од Ко­со­ва до Крфа”, а тамо се срећу: овде официр, командир; коман­дант батаљона са шаком изнад очију; погинуо командир чете, ка­жу да се звао Стева Раичковић; магаре Мишко (помиње се барем пет-шест пута!); наредник Теша; наредник Маринко; умро наш ка­петан Миленко. И даље: мајка Савка… није битно одакле је би­ла та Савка; млада мајка са троје деце.

Ови безимени примери наводе се само због тога да без коментара не би остала опречна запажања љубопитљивијих читала­ца о поступку ретких аутора да у своје књиге уврсте бар најеле­ментарније биографске податке о помињаним личностима, било уметањем у текст (“антрфиле”), било у “фусноти”, било у имено­слову на крају књиге. На једној страни, искључиво међу онима који се и сами баве тумачењем историјских збивања, чују се при­говори да је непотребно објашњавати ко је ко, пошто то за књигу није од по­себ­не важности. На другој страни, међу “непосвећеним” чи­та­о­ци­ма, изриче се задовољство што су многе од поменутих ли­чности добиле могућност да учествују у тумачењу неког од опи­саних догађаја; често се дешава да о одређеном догађају чи­та­лац више сазна и више упамти из неког податка уз животопис но из читаве приче намењене том истом догађају. То, даље, значи да се нешто није збило само од себе, већ да је неки догађај био баш такав највећим делом због тога што му је одређена личност, својим знањем или својим поступком, да ли сама или у друштву са још неким, дала лични печат. Признати чињеницу да је одређена особа могла дати лични допринос неком догађају, значи вратити је на историјску позорницу одакле је, ко зна за чији рачун (неког србског непријатеља, нечијег култа лич­ности, некаквог имагинарног светског поретка), била поодавно избачена.

Овом књигом која се, Читаоче, налази у твојим рукама, Ми­ле­на Жикић чини озбиљан напор да, на једном месту, представи неке од жена које су током србских ослободилачких ратова 1912-1918. године, да ли на ратишту, да ли непосредно иза њега, да ли на неки други начин, учествовале у тој величанственој мисији.

Милена у томе племенитом послу није имала много узора.

О збивањима и личностима из удаљенијих времена нема писаних трагова, а епске народне песме, по природи ствари окренуте витештву косовских, хајдучких и устаничких подвижника, додељују женама само споредне улоге; а и то ретко. Још ређе се од гуслара може чути уводни десетерачки припев уз хвалоспеве главној личности неке јуначке песме, налик ономе “Ма нијесу лоше ни ђевојке / Јер ђевојке рађају јунаке / На јунаке муке свако­јаке”, после чега опет следе “мушки” хвалоспеви.

Али је зато Вук Караџић (1787-1964) скупио и објавио бројне лирске (“женске”) песме које показују да су жене, у истим тим витешким, хајдучким временима, када није постојала србска државна организација, успевале да пожртвовано чувајући породична огњишта створе услове да се Срби, на самом почетку 19. века (1804), сједине у светосавском родо­љубљу “урођеном из мајчина млијека”, те да зачну велики Покрет за обнову србске држав­ности.

Србско учешће у балканским ратовима и у Великом рату, нарочито здравствене неприлике у којима су се нашли и војска и грађанство, подстакло је многе медицинске раднике са стране, углавном жене, да “на лицу места” пруже потребну помоћ. Раз­логе за такву њихову одлуку није лако објаснити. За неке, био је то професионални изазов, некима је то могло бити учешће у тек зачетом феминистичком покрету (који ће творцима очекиваног “новог светског поретка” послужити као један од основа за бри­сање стварних породичних вредности), некима је то могла бити и мала авантура, некима, као у Шкотској, одговор на потцењивачку “препоруку” државних чиновника да “иду ку­ћи и седе на миру”, а није их било мало које су се одазвале на позив оних који су, као Катлин Берк (1887-1958), секретар Лондонског одбора Савеза шкот­ских женских друштава, Елизабет и Ана Христић, Емелин (1858-1928) и Кристабел (1880-1958) Панкхерст, Јелена Лозанић (1885-1972), Розали Мортон (1876-1968), Даринка Грујић Радовић (1878-1958), Мејбл Грујић (1872-1956), Рут Фарнам (1773-1946)… “писањем, говорима, јавним предавањима, дале огроман допри­нос… у борби против окупатора” и постали “неуморни амбасадо­ри” не само Болница шкотских же­на и Српског потпорног фонда, већ и “марљиви скупљачи прилога за све добротворне органи­зације у свим ратним сферама”.

У медицинским мисијама (укључујући и техничко особље) било их је више хиљада, што добровољаца, што по уговору (“контрактуалаца”), што хонорарно, највећим де­лом цивила а много мање из састава савезничких војсака. За сада, пописано их је пре­ко 2.930, међу њима преко 600 лекара, “упркос” тврдњи Србског Црвеног крста коме ништа није сметало да после Великог рата из­веде кус и, нај­бла­же речено, непромишљен и непристојан закљ­у­чак да је “би­ло у Србији 543 чла­на медицинских ми­сија од којих 100 лека­ра”. (Потписник овога текста добио је из Глазго­ва­/­Шкотска спискове с око 1.200 имена, уз напомену да су “спискови некомплетни”).

И није то одвратило го­спођицу Дороти Дот Њухол (1884­-1975), медицинску сестру, једну из неод­ре­ђено ве­ли­ке групације племенитих и одважних србских прија­те­ља са стра­не, чијом су заслугом, током србских ослободи­лач­ких ратова 1912-1918, многи рањеници, и тешки и лаки, као и мно­ги болесни ратници и цивили, преживели ране и епиде­мијске и друге болести, да каже како је то био “анониман рад, рад без труба и фанфара, без пе­сме и помпе, за­бо­рављен. Али, убеђена сам, вредело је”.

Посебно поглавље у овој Милениној књизи посвећено је женама које су се нашле у борбеном саставу србске војске. Углавном се барата са неколико имена, оних општепознатих: чобаница Милунка Савић (1892-1973), енглеска болничарка, потом ратник Флора Сендс (1876-1956), чиновник на железници Софија Јова­но­вић (1895-1979), учитељица Љубица Чакаревић (1894-1980)…

Последњег дана марта 2019. године (хттпс://видовдан.орг/исто рија/маре-петровиц-заборавлјена-хероина-великог-рата/?сцрипт=лат) сазна­ло се да се у тој врсти налази и Маре Петровић, учесница балкан­ских ратова и Великог рата, по дванаест пута рањена и одлико­вана, али су аутори те вести, ко зна због чега, избегли да саопште и који податак више о њој (године живота, одакле је)…

Но, ваља очекивати да ће се будући истраживачи, лишени “коруптивних метода” у трци за звањима у сада владајућој историјској науци, позабавити не само недостацима у Марином ратничком животопису, али и животописима многих овде непомену­тих, већ да ће историјску науку схватити онако како и Милена Жикић своју књигу посвећује женама у србским ослободилачким ратовима 1912-1918. године, као леп подстицај да историју схвате као потрагу за истином.

Јер, историја једнога народа није само његова прошлост, то је и његова будућност.

Илија Петровић

Нови Сад, средином маја 7527(2019)

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.