Архимандрит Рафаил Карелин: О телевизији и серијама

У последње време плави екран телевизора није окупирало номадско, већ седелачко племе – то су серије. Пре тога телевизор је личио на мини-позориште, које се налази у кући: представа се завршава, спушта се позоришна завеса, гаси се светлост на бини, и гледалац се опрашта од јунака драме, тачније, од глумаца, који иду у шминкерницу где скидају позоришну одећу и бришу шминку с лица. Док су некадашње телевизијске емисије протицале као кратки сусрети, у серијама се човек буквално уживљава у туђи живот, као да добија двоструко   држављанство,   живи   у  својој   и   у  туђој   породици.

Ликови   из   серија   постају  му блиски и рођени, или насупрот томе, непријатељи, који прете његовом благостању. Он према њима гаји истинско, искрено пријатељство и љубав, или пак осећа одвратност и мржњу. Он се за њих секира више него за своје пријатеље с ове стране екрана. Он пати због њих, њихове неуспехе доживљава као своје сопствене, радује се њиховој срећи, љубоморан је и негодује као да је Хофманова бајка о лутки која је оживела, у коју се људи заљубљују као у живу девојку, постала стварност. Чини се да су ликови из ових серија сишли с екрана и да живе у његовој кући. Док је на послу или у кругу своје породице, човек рачуна кад ће доћи време да може да укључи телевизор и уђе у иреални свет екрана. Он чека тај моменат као што се чека састанак. Он гледа екран као врата кроз која улази у другу кућу, која му је постала рођена. То је свет снова, само што су написани по сценарију. Човек постаје сличан наркоману који излази из себе, одлази од људи који га окружују, од својих брига и недаћа. Он доживљава осећање попут бестежинског стања, само без губитка свести. Шта се дешава у души овог човека? Отприлике исто оно што се дешава с онима који имају другу породицу са стране. На почетку он као да дели међу њима своје срце, а затим се постепено све више одвраћа од своје породице. Постаје му досадно и непријатно у кући у којој је живео дуго година. Чини му се да је жена грубијанка и аљкавуша, а деца бића која су неспособна за било шта, која се баве само једним – лармају и не дају му да се одмори после посла, а сам стан му постаје тесан, неудобан и прљав. Он се труди да сакрије своја осећања, да се понаша као раније у својој породици, али се појављује оно што никако не може да се сакрије – то је хладноћа отуђења.

Екран је човеку узео душу, исцедио је из њега све снаге, а оно што је остало личи на комину од грожђа од којег је направљено вино. Он у својој кући игра некадашњег супруга и оца. Треба рећи да наркомани и пијанице такође постају отуђени и равнодушни према својим најрођенијима.

Свети оци су нам заповедили да се трудимо да део дана и ноћи посветимо молитви упућеној Богу, да се мислено удаљимо од овог света како бисмо се издигли изнад свега пролазног и краткотрајног, изнад свега што је у власти трулежности и смрти. Да би молитва имала крила треба ограничавати спољашње утиске, обуздавати уобразиљу и фантазију и закључавати ум у речи молитве. А овде поред екрана човек испуњава своју душу концентрованим утисцима, он њима испуњава своју душу и она постаје налик на путника који се пење на планину и носи на леђима тежак џак с камењем. Ове слике и утисци као да испливавају на површину свести и човек се моли као у звуцима буре која завија, не чујући сопствене речи. Свети оци су учили да цео човеков живот треба да буде припрема за молитву, а овде човек поред телевизора продаје најдрагоценије – своју молитву.

Садржај серија је живот светских људи, далеких од Бога, који се баве земаљским проблемима. Ако долазе у додир с религијом, она се приказује у намерно изврнутом облику. Духовна лица су приказана тако да изазову негативан утисак – одвратност и подсмех. Човек се уводи у интимни свет ликова из ових серија. Овде се сценарио често одвија по Фројду; пансексуализам прожима све односе међу људима, као што вода натапа сунђер. Разврат се претвара у нешто свакодневно и уобичајено. Код људи који сатима седе испред телевизора долази до адаптације на духовну прљавштину, они престају да осећају њен смрад, теши их мисао да тако живе сви људи. Хришћански морал почиње да им изгледа као неки фанатизам. Они то не говоре директно, али почињу да живе по неком компромисном моралу. То бисмо назвали нихилистичким моралом. Још сасвим недавно људима је одузиман Бог, а сад им се одузима душа, гази се у блату разврата као што слепи мачићи даве у кофи за помије.

Борба за веру