Чији су “наши” интелектуалци – 3. део

0
крестић, нато

Василије Крестић (Фото: ИН4С/ Printscreen)

Василије Крестић (1932), историчар, средином 1990. године захвалио се на понуди да пише о Барањи исти­чући да, и иначе врло анга­жо­ван “у трагању за истином о српском народу”, не би желео да свој “на­учни дигнитет” крњи публици­стичким иступима за “дневно-политичке потребе”. Што се тиче “трагања за истином о српском народу” (без Ба­рање као “дневно-политичке потр­бе”), тај део посла најбоље је представио приступном беседом у Акадми­ји наука (маја 1992), тематски прилично уском: тицала се, углавном, спорова “до којих је долазило између Срба и Хрвата у различитим времен­ским раздо­бљима” и, нарочито, Срба који су се почетком деведе­сетих година 20. века затекли у Хр­ватској.

Илија Петровић

У вези с оним првим, он је рекао да “спо­рови до којих је долазило у време масовног насељавања Срба на подручју Лике, Кордуна, Баније и Славоније то­ком 16. и 17. века не могу се третирати као спорови Срба и Хрва­та. До неспоразума и спорова тада је долазило између новодо­се­љеног, православног становништва и хрватских феудалаца, духов­них и световних, који су били власници земље насељене Србима. То су били спорови Срба с јед­не и владајућег слоја дру­штва Хр­ватске и Славоније с друге стра­не, а не између једног и другог на­рода”, што значи да су само, и једино, “спорни” били Срби.

Што се тиче другога, за ову прилику он је уствр­дио да су “хрват­ски политича­ри и хрватске политичке странке признавали фи­зичко посто­ја­ње Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији, али су одбијали да признају њихову политичку инди­ви­дуалност, њихо­ву конститу­тивност, па су их третирали као православне Хрва­те, са намером да их асимилују. Кад год су и где су могли, пони­штавали су њихово српско име, не само кад су означавали њихову нацију и њихов је­зик, већ и онда кад су означавали њи­хове уста­нове, посебно Срп­ску православну цркву. Због тога службени је­зик није означавна као хрватско-српски, хрват­ски или срп­ски, већ као наш језик, народни језик, хрватски, а у једном тре­нутку и ју­го­славенски. Придев српски се стално избега­вао, а слу­жбе­ни на­зив СПЦ је био Грчко-источна, Грч­ко-несје­ди­њена или Хрватска православна цр­к­ва. Прошлост у свему нали­кује сада­шњости”.

Но, оно што посебно привлачи пажњу у Крестићевим академиј­ским размишљањима, јесте јасно изражен став да Срби и Хр­ва­ти “нису досад међусобно ратовали, премда су у протек­лим ра­то­ви­ма били на су­протним странама”; у том се кругу не налазе ни Јасеновац, ни стотине других стратишта и безданих јама из Дру­гог светског рата јер то, ваљда, није био производ хрватског ратовања против Срба “са супротне стране”. Отуд, могло би се очеки­ва­ти да би крв про­ливена током 1991. и 1992. године, без обзира на исход тог кр­во­про­лића, мо­гла зауставити насилну и вешто осми­шља­вану хр­ва­ти­зацију Срба. “Ако су пропали маријатерези­јан­ски и јозе­фи­ни­стички планови о стварању велике Не­мачке, ако су пропала мађарска настојања о стварању вели­ке сентиштван­ске државе од Карпата до Јадрана, још је извес­није да не могу бити остварени ци­љеви о асимиловању и уништа­вању Ср­ба од Дрине до Јадрана, где би се протезала велика, етнички чиста и верски ка­толичка, је­дин­ствена Хрватска”.

Несумњиво, Крестићева академска беседа била је засно­вана на жељи да њена садржина не буде “ратнички” наглашена, већ да сваки њен површни читалац (или слушалац у Академији, а тамо су сви такви) стекне утисак о несумњивој објективности беседниковој, макар по прин­ц­ипу који је деценијама важио у брозовским “међунационалним односима братства и јединства”: нису у спору били Срби као на­род и Хрвати као народ; од хрватских циљева да се “униште и асимилују Срби од Дрине до Јадрана” неће бити ни­шта, нарочито због тога што су Хрвати у првим двема Југосла­ви­јама, мада су били “свесни да је Србима стало до Југославије, да би у њој били на окупу”, настојали да тој заједници “што мање до­принесу, а из ње што више да однесу”; и тако даље…

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Уз Барању коју је својом историчарском логиком претворио у “дневно-политичку потребу”, Крестић је, у једном заиста тешком тренутку за србски народ, и Западни Срем “произвео” у ис­ту такву “потрепштину”. Била је то “научна” подлога за коначни одговор Државе Србије на упорно залагање састављача овога ра­да, на разним странама, и у политичким и у војним круговима, то­ком друге половине 1991. године да се Срби и Хрвати разграниче линијом која би србској страни оставила најмање Осек Доњи Град, прошла поред Чепина и неколико километара источно од Ђако­ва, и која би избила на Саву нешто западније од Шамца, код Јаруга, тако да би хрватској страни остали друм и желез­ничка пру­га Копаница-Ђаково-Осек; постојала је нада да би се оваквом гр­аницом, дугом свега седамдесетак километара (уместо постоје­ће можда и три пута дуже) створи­ли услови за квалитетно сао­бра­ћајно повезивање Ба­рање и Западног Срема са србском Бос­ном и Херцеговином и Крајином, Осек би задржао све комуникације са Хрватском а, сигурно је, не би био угрожен ни државни интерес Републи­ке Србије. Дуго се на србској страни није о томе полеми­сало – нити је било опонирања, нити подршке, нити било каквог питања зашто баш таква граница а не друкчија.

Ипак, 2. септембра 1991. године, ондашњи потпредседник Народ­не скуп­шти­не Републике Србије Павић Обрадовић (1953­-2007), иначе доцент на Универзитету у Нишу, изјавио је на две­ма “својим” трибинама, у Оџацима и у Раткову, да “није реално да Осијек и Винковци буду српски”. Некако истовремено, по­чео је да у оптицај улази и израз “Источна Славонија”. Најпре је било нејасно на који се део србске области овај израз односи јер то је био период у коме се и Вуковар налазио у Барањи, Барања у Славонији, а Западни Срем био је спорнији и од саме Атлантиде или Троје. Нарочито београдски телевизијски про­грам није био у ста­њу да овлада тим разликама. Министарство информисања Сла­во­није, Барање и Западног Срема покушало је у неколико наврата да “исправи криву Дрину”, али без успеха: југословенска војна географија за­ступала је линију “братства и јединства”, а она се у свему по­клапала са брозовском (и хрватском) терминологијом: Славонијом изме­ђу Илове, Саве, Драве и Дунава, све тамо до Земуна, односно без Срема, чије је значење истоветно са значење појма “Србија”. Због тога није ни чудо што се у Западном Срему ратовало по принципу “корак напред, два корака назад”, што је исто­вре­мено беспрекорно функционисао винковачко-вуковар­ски ко­ри­дор, што је највише србских бораца и цивила изгинуло у безбројним примирјима.

Обрадовићеве речи могле су се тумачити и као песничка фигура, али оне су себи прибавиле “научну подлогу” када их је 8. де­цембра 1991. године, у емисији “Недељом у десет” Радио Београда, потврдио академик Василије Крестић. Нај­пре, Крестић је оце­нио да у основи свих новијих србско­-хрватских сукоба лежи чињеница да све политичке струје у Хрватској позивајући се на такозвано хрватско државно­-ист­о­ријско право, имају јасно дефинисан циљ – да се створи чиста национална и верски јединствена држава; из такве политике непризнавања србске индивидуалности проистиче и рат изме­ђу Срба и Хрвата. Према Крестићевом схватању, иако призна­је да то није нимало лако, србско-хрватски спор може се решити само дефинитивним разграничењем ових двају народа: раз­два­јање најпре следује Западном Срему, са вуковарском и илоч­ком општином, као и Барањи. Док око Книнске Крајине нема много дилема, са Славонијом биће много теже јер она ни по ком основу не може цела припасти Србима. Посебан проблем су Па­крац, Дарувар, Псуњ, где има много Срба. “Освајати” целу Славо­нију и Осек бесмислено је, јер та територија не припада Србима.

Наравно, та Крестићева науч­нич­ка аргументација поразно је деловала не само на србске прилике у Западном Срему, већ и на доцнија дешавање јужно од Саве, према Тузли, утолико пре што се Крестић у Републици Србији (код њеног председника Слобо­дана Милошевића) повремено појављивао и као саветодавац (глав­ни саветник био је Добрица Ћосић) и што до његове изјаве није дошло нимало случајно; она је “покрила” и договор од 2. или, ве­ро­ватније, 9. децембра у Председништву Југославије о линији ко­ју ће до доласка мировних снага Уједињених нација бранити Југо­сло­венска народна ар­ми­ја.

Прочитајте још:  79 година страдања Пиве: Зашто се у школама не учи о пивском геноциду

Може се чинити чудним академичко схватање да су србска Барања и србски Западни Срем тада била “дневно-политичка потреба”, али је Василије Крестић четврт века касније, у разговору (на путу од Београда ка Новом Саду) са Милорадом Бухом (1957), онда председником Владе (сада председником Скупштине) Репу­блике Српске Крајине у прогонству, неколико минута пошто је накратко прелистао две књиге Слободана Јарчевића (1942) о “неким” бившим Србима и рекао да то није “научно засновано”, натукнуо да је њему јасно да су Словени и пре 6. века били “овде”. Ипак, он је “написао тридесет пет књига” ослоњених на “знање” о доласку Словена на Балкан током 6. и 7. века, тако да би “преба­цивање на други колосек”, односно признање да су та два помену­та века лажна, представљало одрицање од претходног стварала­штва.

Чедомир Попов (1936-2012), историчар, избегао је средином 1990. године да изложи своја знања о Барањи, пошто се том темом не бави “у виду заната”, али је зато пред­ло­жио да тај послић обави његова жена Јелена (1938), такође исто­ри­ча­р, која је нешто раније, о разним темама, а нарочито о разграни­че­њу Хрватске и Србије, на делу према Војводини, разговара­ла са Мило­ваном Ђи­ласом (1911-1995), оним који је предводио “југословенске” даро­дав­це једног дела Србске Земље брозовској Хрватској. Коначно, обоје њих написало је нешто за београдски НИН, али је све то било безвредно за дуже памћење.

Није ни могло друкчије, с обзиром на Чедову академичку вишезначност. Како је то он једном приликом објаснио, “прихвата­њем конфедералног преуређења Југославије, што је равно њеној деоби, Срби би прихватили сопствену деобу и признали да су два века орали мо­ре, по цену мора сопствене крви. С друге стране, прихвата­њем јаке демократске, југословенске федераци­је, Хрвати би се морали, по ко зна који пут у историји, одрећи свог миленијум­ског мита и сна о сувереној, ‘на повијесном праву’ за­сно­ваној ве­ликој хрватској држави. Може ли се очекивати да они то учине без тешке борбе и отпора”.

Нешто касније, крајем децембра 1991. године, о границама између Срба и Хрвата говорио је француски правник и историчар Мо­рис Диверже. Унутрашње границе у свакој федерацији састав­ни су део “договора супружника о заједничком животу”, сматра он, а у случају “њиховог развода о њима се мора поново по­стићи договор”. Доводећи то у везу са хрватским примером, Диверже се по­зива на Енциклопедију професора Робера Фи­липоа (1946) из 1985, у којој је објашњено да је Србија 1939. године према Хрватској била “територијално веома дарежљи­ва”. Срби су тада, да би је задржали у Југославији и да би спре­чили комадање земље попут оног које су Немци наметнули Чехословачкој, признали Хрват­ској статус федералне државе. Стога, сматра Диверже, ако жели независност, Хрватска мора поново са њима да преговара. Ди­верже због тога оспорава Европској заједници право да наметне сецесију југословенској федерацији, будући да је Бадентерова комисија и сама за­кључила да Југославија постоји, чим каже “да је у фази распадања”.

Недуго затим, 19. јануара 1992. године, говорећи о истој теми мада из нешто друкчијег угла, Чедомир Попов сугерисао је својим сународницима да на неки начин сузе сопствене националне интересе и да их потом жилаво бране: “Народи кроз историју про­лазе кроз фазе ширења, али и кроз периоде повлачења. Ми мож­да негде морамо учинити корак уназад, напустити неке своје ам­би­ције, на пример ову да са другима живимо у заједничкој држави, да би(смо) сачували сваког Србина у тим границама. То је стара, природна и разумљива тежња сваког народа да има државу која ће се простирати до места на којима живи и последњи њен су­на­родник. Због очувања оног што се некад звало национална суп­станца, или сада – национално биће, неопходно је учинити корак уназад и напустити неке територије. Морамо зато прецизно утвр­дити докле можемо и морамо да бранимо сопствени национални интерес”.

Средином лета 1993. године, у два разговора са Чедом Поповим покушао сам да од њега добијем предговор за мој рукопис Српско национално вијеће Сла­воније, Барање и Западног Срема; најпре је обећао, да би после седам-осам дана “отказао” јер је ра­дио на својој књизи о грађанској Европи. При трећем сусрету, крајем јануара наредне године, предомислио се: не би могао писа­ти предговор, требало би му више времена, написаће рецензију. Отезало се то због Чедових здравствених проблема, тако да је тек половином марта позвао телефоном и десетак минута утрошио у похвалама. “Али да не причамо телефоном, да се нађемо сутра у Матици”.

У речено време стигох у Матичино Рукописно одељење, на минут пре Чеда. Чини ми се и без поздрава, Чедо започиње са похвалама, а ја се присећам своје синошње бојазни да ово, јолдаш добро бити неће: “Написао си сјајну књигу… Књига је сјајна. Мож­да је мало претерано, али то је то… Тако је писао Јован Ристић, с тим што је позиција Ристићева била у ондашњој политици истакнутија. Он је био у врху српске државе, а била су му доступна и документа из дипломатских односа… Његови Спољашњи одно­шаји Србије ЏИЏ века тако су писани… Ти си, за разлику од њега, деловао на једном ужем подручју и многе ти ствари нису биле до­ступне… На другој страни, видим да си многе од приложених доку­мената ти креирао, чиме они још ви­ше добијају на аутен­ти­ч­но­сти…” Онда ми каже да је књигу читао с изванредним занима­њем, да је многе ствари први пут сазнао, да је из тог текста учио. Са­гласан је, вели са деведесет девет посто закључака. Све је то доста изнијансирано. Потпуно се слаже и с оценом датом за Ма­ти­цу српску “Она је гломазна, трома, не реагује како би требало”. На пример, каже он даље, оцене о Вукашину Шошкоћанину от­кри­вају једну заиста слоје­виту личност. “Знам га као јуначину, херо­ја, а овде га видимо и са другим људским димензијама”. Па се пита, не као историчар него као човек, да ли би било згодно у овом тренутку рушити мит зарад истине…

И тако десет и по минута, можда и неку секунду више.

А онда, преко уског сточића за којим седимо, нагиње се прем­а мени и тихо, да то неко, не дао бог, не чује, пита: “Али да ли је тренутак да се све ово објављује?” Чедо, побогу, Јелена Гускова (1949, инострани члан Академије наука у Београду) већ је у Русији објавила три књиге с тематиком из југо­словенских догађања и нико јој не приговара да је прерано.

Настављамо наш скоро једнострани разговор (он прича, ја слушам и убацим тек по коју реч), па Чедо устврди да ова књи­га, ако се сад објави, не би могла проћи незапажено. Изазвала би велике потресе. Већ несложне Србе додатно би испрово­цирала да полемишу о многим догађајима или поступцима. “Примера ради, пре неки дан једном колеги, математичару (мож­да је и академик, нисам најбоље схватио – ИП), макси­мално српски оријен­ти­саном, без твоје сагласности препричао сам неке појединости из твоје књиге… Рекао сам му да си на­писао сјајну књигу, али да сам у дилеми шта са њом сада. Он је то дочекао с одушевљењем: ‘Треба то одмах објавити!’… Пред­лажем ти да књигу даш Драго­љубу (мојем старијем брату, лингвисти – ИП) на поновно читање. Он сада јесте изван политике, али има осећај за такве теме, одмерен је, било би интересантно чути и ње­гово мишљење… Не би требало консултовати оне који су поли­тички ангажовани, Мирослава Егерића (1934-2016, књижевног критичара и есејисту, професора Филозофског факултета у Новом Саду – ИП), на пример”.

Пошто сам му рекао да је и Јован Пејин из Архива Србије на известан начин резервисан према књизи, у страху да би могла изазвати ве­лику и оштру полемику, додајем да сам и сам имао извесних дил­е­ма. Ипак, опредељујем се да јавности ставим на увид читаву до­кумен­тацију о раду Вијећа, “не чекајући на ону Дедијерову вре­менску дистанцу”. Чедо је, наравно, ту моју уводну “медитаци­ју” запазио у рукопису. А када му рекох да сам и иначе имао намеру да књи­гу дам Дра­го­љубу да је лекторише, он се чудом чуди, мислио је да је реченични склоп његова “мајсторија”. Поново изриче свој суд о “сјајној књи­зи”, с тим што сада свој суд допуњује оценом да “пишеш толико јасно да је то понекад превише јасно… Чита се лако, на самој је граници историје; мало недостаје па да то буде историја”. У себи се чудим овој последњој констатацији и питам себе колико ли година треба да има неко збивање да би ушло у историју, али му не противречим. Само признајем да, наравно, ја нисам имао увида у многе појаве и списе са стране, као што је то имао Јован Ристић, нисам учество­вао у свим догађањима, позадина многих збивања мени је непо­зната. Ја сам писао о ономе што сам ја могао пратити и знати.

Прочитајте још:  ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ: ЕВРОПСКА УНИЈА И ПАМЕТ ПО МЕРИ 30 СРЕБРЊАКА

Онда Чедо каже да би се можда и сада књига могла објавити ако би се у наслову назначило да се ради о једној врсти мемоара. Помиње Черчила и још неке, који су о свом раду писали књиге и давали им различите наслове, али су све оне, у основи, били мемоари. Ако бих и ја тако поступио, ако бих убацио реч “успомене” или “мемоари”, много би ублажило ствар. Свакоме би се могло одговорити да неки евентуални напад на коју од констатација у књизи такође може бити субјективне природе, бар онолико коли­ко су субјективни и ме­моари, односно успомене.

Када рекох Чеду да он ипак напише текст који би могао би­ти рецензија а да је ја објавим као предговор, долазимо “до краја улице”: Чедо ни­је вољан да то напише, пошто би му они који нису задовољни соп­ственим третманом у књизи, могли замерити што пише о догађајима које лично не познаје. “Али ако би то били мемо­ари, он­да би рецензија једног човека који се бави књижевном критиком била права ствар”. Чедо ће, каже, разговарати са Дра­гољубом кад и он буде прочитао књигу.

Пре но ћемо се растати, а већ је прошло целих двадесет три минута од нашег сусрета, Чедо примећује, као узгредно, да би се и он могао понети “чапкунски”, па рећи да се књига објави, јер му се заиста свиђа, али се боји да би ефекти били негативни. Понавља да је књига “на граници историје”, да је “текст сјајан”, и изриче још неке комплименте. На томе се и растајемо.

Одох до Драга да му дам рукопис и укратко испричам како је текао мој разговор с њим (или његов са мном). Драго је такав исход очекивао, пошто Чедо живи у страху, нарочито после преписке у београдском НИН-у са Мирком Чанадановићем (1936), не­кадашњим челником војвођанских комуниста; “боји се он да би га неко и због ове твоје књиге могао позвати на расправу”.

Димитрије Калезић (1937), утицајни српски богослов, профе­сор Богословског факултета у Београду, објашњавао је читао­цима Васкршњег броја Вечерњих новости (18. априла 1993) да се верски рат води због догме, чега у суко­би­ма између православних Срба и римокатоли­чких Хрвата и мусли­мана у Босни (све бивших Срба) није било. На новинарско питање да ли је тачно то што “поједини поли­тички лидери, као Добрица Ћосић, често говоре да се у БиХ води верски рат”, његов одговор гласио је: “Лично се с тим не сла­жем. Верски рат се води око верских питања, а у овом случају не видим ни једно. То је грађански рат са елементима верског, јер се напа­дају људи зато што су другог верског убеђења. А ми знамо за вер­ске ратове у историји – ту је главни проблем био око догмат­ских питања. Рецимо, Тридесетогодишњи рат у Немачкој у време Лу­те­рове реформације. Овде ни једна догма није пипнута, мада сма­трам да је верски рат од свих и најтежи и најкрвавији”.

Е, сад, Димитрије, брате, сине Митре…, зар напор римокатолич­ких и исламских идеолога да физички, биолошки, елимини­шу чи­таву једну популацију друкчије верске оријентације – прав­о­слав­це, најпре Србе, а после Русе, није догматско питање?

Ако знамо да се под до­г­мом под­ра­зумева принцип који црква намеће верницима као оба­везно ве­ровање, и да су црквени концили за догме проглашавали најби­зар­није теолошке спекулације, тешко је објаснити због чега се у Србској цркви олако прелази пре­ко неких заиста радикалних ста­вова догматског карактера ри­м­ске цркве. Примера ради, септембра 1900, свехрватски като­ли­чки конгрес прописао је као оба­везу да до двехиљадите године све што је у Хрватској мора бити хрватско, а све што је хрватско мо­ра бити католичко. Такви “верски толерантни” ставови у Срб­ској цркви, разумљиво је, дођу као поручени Ватикану да са себе ски­не одговорност за подстицање рат­ног пожара на Балкану, или чак за учешће у њему. Ватикан ће почетком децембра 1991. годи­не на конференцији папских нунција из источних земаља одбаци­ти тезу да је рат у Хрватској верски. Иако се ово ватиканско дистанци­рање понајвише односило на могућу одговорност за подстрека­вање гено­цида над србским народом, Срб­ска православна црква је тежећи к екуменизму, спремно при­х­ва­тила такав став.

Момчило Митровић (1948), пореклом из Славоније (из Вели­ког Набрђа, код Ђакова), историчар, човек који се бави нови­јом србском историјом (у београском Историјском институту сличног назива), крајем октобра 1993. године не прихвата да пи­ше рецензију за моју књигу Српско национално вијеће Сла­воније, Барање и Западног Срема, пошто је, вели, тема обухваћена руко­писом изван његове зоне интересова­ња. Стога, предлаже да се наша сарадња заустави на примед­бама методолошке природе: неке формулације о Милану Бабићу (1956-2006) треба ублажити, неке формулације треба објас­ни­ти, речи међу наводницима треба потврдити напоменом о извору, не треба се бавити питањем да ли се о рату у Србској Крајини ради о грађанском, бесмисле­ном или вер­ском рату, испред текста треба додати неколико редова из којих би се могло сазнати моје место у тим догађањима и огра­де које би оправдале моје ћутање о неким по­јединостима инте­ре­сантним за период у коме је Вијеће деловало и о ономе што је од значаја за његов рад.

Нисам му то рекао, али ми не пада на памет да прихватим иједну “методолошку” примедбу на садржај моје књиге; само ћу у већ написане уводне напомене уметнути који редак о себи.

Док ми он предлаже да за рецензента изаберем неког полити­ко­лога, пошто се тема дотиче политиколошких аспеката, мислим у себи колико је наша историјска наука јадна, колико они који се називају исто­ричарима уопште знају шта је историја и да ли њима до свести може допрети сазнање да је и неко јучерашње збивање већ поста­ло део историје. И питам се: колико овај историчар новије исто­рије мисли да треба чекати да нешто ново уђе у исто­рију, односно у зону његовог интересовања.

Тако мислим у себи, а наглас питам историчара новије историје др Момчила Митровића који се разуме у новију историју ко­ли­ко и магаре у кантар, да ли би за рецензента био прикладан Будимир Кошутић, на при­мер. Могао би, наравно, ка­же он мени, тек да ме откачи.

Будимир Кошутић (1941), државноправни историчар и теоре­тичар, професор Правног факултета у Београду, до пре извес­ног времена потпредседник Владе Србије, у тим је данима био амба­адор у Министарству спољних послова. Не знам шта то значи, али га нађох на радном месту. Његово прво питање гласи: “Није ли то мало прерано да пишеш? Ми нисмо обавили ни пола посла и не би било згод­но да ја са овог места наступам као рецензент”. Ја покушавам да га наведем да прихвати моју понуду (или молбу), а он упорно варира своју позицију у Министарству и своје уверење да “још није обав­љено ни пола посла”. Сугерише ми да цео текст по­но­во прегледам и тек се после тога одлучим шта даље: да ли да са­че­кам време прикладније од данашњег, или да нађем “неког про­фесора који се бави историјом и разуме се у политику”. Не вреди ни мој исказ да се у књизи објављују саопштења Српског нацио­налног вијећа која су већ позната јавности (углавном сва, са можда неколико папира који нису допрли до јавности) и да моје виђење тих не баш давних догађаја искључује причу о осетљивим детаљима.

Прочитајте још:  Драгана Миљанић: АКО ПОСТОЈЕ "КОСОВСКИ ЗАКОНИ", ОНДА НЕ ПОСТОЈИ СРПСКА ДРЖАВА

Не, он не може прихватити понуђени посао.

Ако сам Будово одбијање моје понуде, почетком 1992. године, да прихвати место председника Републике Србске Крајине процењивао као “љу­бав” према амбасадорском месту у Израелу, данас ми се неопо­зиво намеће закључак да је и онда у питању био страх од непо­знатог. Као и многи други интелектуалци, и Будо Кошутић делује зихерашки: боље јалов амбасадор у Министар­ству спољних послова но ак­тив­ан учесник у националним догађа­јима за које се не зна како ће се окончати. Потврда за овај мој став може се наћи и у оном мојем не тако давном разговору са Будом у Војвођанској банци у Новом Саду, после представљања књиге Ху­га Рота Географ­ске карте српских те­ри­торија у разним вре­менима; не знам баш да ли се књига тако зваше. Будо је и онда одбацио моје за­ла­гање да се окрене Србској Краји­ни и да, као по­тенцијални председ­ник (уместо Горана Хаџића – 1958-2016 -, два­де­сетак дана касније избраног на ту функцију), помог­не изнала­жењу коначног решења за србски проблем у бившој Републици Хрватској и бив­шој брозовској Југославији. Можда је Будо са своје педесет две године почео да бива старац, па се у њега могла уселити она стара народна изрека да се у старо пркно страх коти. А можда он очекује да после налажења каквог-таквог ре­шења (прихват­љивог за Србе, или можда неприхватљивог) “по­бе­доно­сно” ка­же да је био у праву кад је нешто говорио или када се нече­му супротстављао.

Не знам шта је ближе истини: да ли сам изгубио Буда, или се Будо с­м у свему овом изгубио.

Јован Делић (1949), универзитетски професор (онда на Филозофском факултету у Новом Саду, потом у Београду), књижев­ни критичар и теоретичар, од 2018. године дописни академик, одбио је да за моју књигу Српска Земља : Прилози за одговор на српско питање, Нови Сад 1997, збирку текстова о приликама у којима се Срби у крајинама (и у Хрватској) нашли почетком деве­десетих година прошлога века, напише предговор, или рецензију, из два разлога. Први, прилози су “публи­ци­стичког карактера”, с тим да о некима од њих не би желео да рас­правља у тону који ну­дим. Други, професор Делић замерио је коришћеном језичком изразу што је “савршено јасан, толико јасан да би понекад могао бити и мање јасан”. Да би се то могло схватити на прави начин, он је одмах објаснио да аутор тих текстова никада не би могао бити дипломата, пошто за мисли које из­лаже не држи “ни­једну резерв­ну варијанту” којом би, ако би га неко напао, оно што је написано требало “ублажити или у неком дру­гом правцу усме­рити”.

Душан Берић (1948), родом из околине Мркоњић Града, историчар, професор на Филозофском факул­те­ту у Новом Саду, та­да у савет­ничком тиму Српске де­мократске странке у Босни и Херцегови­ни, касније дописни члан (изван радног састава) Академи­је наука у Републици Србској, пр­вих дана сеп­тембра 1993. годи­не преузео је рукопис о Српском на­ционалном вијећу и при томе рекао: “За мене ће бити част да напишем пред­говор за ову књигу”.

Иако је обећао да ће све урадити за две-три неде­ље, Берић је у неколико теле­фонских или личних кон­таката своје кашњење оправдао најраз­личнијим поро­ди­ч­ним или службеним обавезама. У том је оте­зању прошло равно четири месеца, те сам, заједно са бра­том Драгољубом који је др Берића “нашао” за рецен­зента, посетио др Берића у његовом привременом ста­ну у Дому универзитетских наставника на Лиману, са јединим циљем да поврати рукопис. Вишемесечно оте­зање Берић је оп­ра­вдао својим стам­бе­ним неприли­кама, женином неза­по­сле­ношћу и малом платом: “Ја сам књигу паж­љиво прочитао, ево и забележака, али за ре­цензију тра­жим сто марака”. Наравно, “понуда” је одбијена (не само због тога што је моја прет­ходна месечна плата износила четири или пет мара­ка), већ због тога, како рекох. што за свој рад у Крајини, онај којим се и књига бави, нисам добио ни динара, а не па­да ми на памет да не­коме плаћам за рецензију, макар рукопис бацио.

Пет-шест година касније, Берић се за све то изви­нио објашњењем да се није радило о маркама, већ су му колеге са катедре при­говарале да “не иде” да он, про­фе­сор Универзитета, пише предго­вор неком публицисти. (Мора бити да је то било тачно, пошто је с истоветним заме­р­кама прошао и његов шеф на Катедри за исто­ри­ју др Данило Ке­цић који је у београдској “Политици” 23. но­вем­бра 1996. године приказао моју књигу “Војво­ди­на Срп­ска 1918”).

Коначно, рецензију је написао Јован Пејин, а др Милорад Радевић потписао је тај текст и не видевши рукопис; учи­нио је то, како је касније поверио моме брату Драгољубу, “добро знајући ко­лико је Илија вре­ме­на утрошио бавећи се срп­ским питањем у својим јав­ним иступима, али и ви­со­ко ценећи ар­гу­менте и методологију којима је своје ставове образлагао у многим радијским и телевизијским емисијама”. Драгољуб ми после рече да тај Мило­ра­дов чин вреди много више но да су књигу препоручили сви ака­демици, и “остали”, од којих је то тражено.

На основу сопственог скоро деветомесечног искуства са (не)­писањем реценције за једну књигу о нечему што се дешавало пред нашим очима, мени је само преостало да запишем да расположиве чињенице немају ис­ту “употребну вредност” у очима лаика, или аматера, и у високоумним медита­цијама “званичних” историчара, односно историчара од каријере. Они први спремни су да их вреднују двојако: или са пуним повере­њем у ауторов за­пис, или уз извесну сумњу како то да се њихово виђење о нечему не поклапа с оним што је аутор изложио. Они други гледаће на све то поиздаље, из једног јединог разлога: кад се већ сами нису сетили да записују своја запажања о текућим збивањима или да их коментаришу из сопствене историчарске пер­спективе, они ће се свесрдно трудити да се не осврћу на оно што је неки тамо аматер исписао за своју душу. И такав игнорантски однос, чак потце­њи­вачки, према ономе што су аматери записали, трајаће беско­нач­но, често због тога да се не би задирало у незнање званичне исто­ри­о­графије о збива­њи­ма и личностима које неки (не)обичан смрт­ник описује, али и да се не би повређивала сујета “важних” исто­ри­чара из још “важнијих” институција. Преведено на разумљивији језик, та врста историчара није спремна да призна ни сопствено незнање о нечему, ни соп­ствене на­учничке заблуде о много чему, нарочито о ономе чиме се баве у виду заната.

Вељко Ђурић Мишина (1953), историчар из Београда, родом из Далмације (из Косора До­њих, мислим да се село тако зове, а ја то везујем са Кандијским ратом и могућношћу да су се неки моји давни преци из Куча, данас у Црној Гори, из мога Доњег Косора преселили у Далмацију и у своје ново ста­ни­ште пренели успомену на завичај), средином јуна 1991. године, на једној трибини у Новом Саду, као “специјалиста за геноцид и холокауст” говорио је чи­тавих осамдесет минута, најпре о односу хр­ватског римокато­лицизма и србског православља, упорно инсистирају­ћи на перфи­д­ности хр­ватске идеологије упе­ре­не про­тив Срб­ства и на потреби да Срби схвате какве их опас­но­сти са те стра­не вребају. Када пак говори о Србима, долазак Словена, односно Срба, на ове просто­ре, Ђурић везује за шести и седми век, а ар­хе­олошке налазе Ми­лоја Васића о вин­чанској кул­тури као претечи србске цивили­за­ције, или открића Радивоја Пе­шића о винчанском писму и његовој вези с етрурским и са ћи­ри­ли­цом, сматра “непровереним домишља­њем”. Реаговање Драг­о­слава Сре­јовића и Павла Ивића на Пеши­ћеву теорију правда досадашњим научним сазнањима, да би нека писања Ми­ли­ћа од Мач­ве, Станковића (1934-2000) о Србима наз­вао неозбиљним и штетним. Не знам због чега, али ми се то учи­нило заиста немотивисаним, Ђурић своју при­чу завршава пот­пуним негирањем онога што чини Слободан Милошевић (1941­-2006) и кон­статацијом да делује против интереса србског наро­да; мањ ако не ми­сли да и на њега делује перфидност хр­ватске идеологије.

Илија Петровић / Васељенска ТВ

Наставиће се…

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *