Политика је низводно од културе

Рече неко пре неки дан на твитеру да ће бити проблем ако Срби буду учили историју из „Сенки над Балканом.“ А ја нешто мислим, није да ће бити, него већ јесте; и „Сенке“ су ту мала маца у поређењу са псеудо-историјом која се учила и још увек учи из „Отписаних“ или Булајићевих партизанских филмова који се и даље врте по телевизији.

Имајте на уму да кад нама неки Заменик Помоћника држи придике о „косовском миту,“ то ради у име земље која је буквално измислила митологију о својим оснивачима у 18. веку, а сад представља II светски рат као крсташки поход Америке против геноцида над Јеврејима (гледајте било шта Спилбергово, на пример), по већ испробаном шаблону редефинисања свог уставног (тзв. грађанског) рата као борбе против робовласништва. Ни у једном од тих случајева „ниђе везе,“ што би се код нас рекло – али тако су упаковани у поп-култури, и нема сврхе да се америчком народу објашњава другачије.

Ето зашто су написане и штампане оне „кратке историје“ Босне и Косова Ноела Малколма. Оне, дабоме, са историјом немају благе везе, али представљају фантазију у коју обичан човек на Западу може да поверује. Плати 10 долара за такву књигу и осећа се образовано. Између ње и Си-Ен-Ена, за њега је „утврђена историја“ оно што је за нас који смо је проживели малигна фантазија империјалне пропаганде.

Ту ми пада на памет чувени цитат америчког новинара Ендруа Брајтбарта (Andrew Breitbart), да је „политика низводно од културе.“ Он је у тој реченици сажео суштину културног рата Холивуда против остатка САД (али и света, је ли, пошто се ради о глобалној и глобалистичкој машини). Мало је то превише поједностављено; у стварности, култура и политика су у одређеној спрези, једна појачава другу и обрнуто. И то је увек и свугде био случај, али је само убрзано појавом мас-медија и поп-културе.

Учење „историје“ – или још горе, друштвених и породичних вредности – из филмова и серија није само српски, већ и глобални феномен. Код Срба је додатна компликација то што школске књиге систематски лажу већ деценијама, раније за рачун „братства и јединства“ а данас за рачун глобализма и „демократије.“

Проблем је што и ми који се против тога боримп скоро потпуно занемарујемо културно поље. Ево, прошле године сам на енглеској верзији овог блога објавио приказ изузетне књиге Џона Заметице „Глупост и злоба: Хапсбуршко царство, Балкан и почетак I светског рата“. Као историчар, немам замерки – сјајно је написана, лако се чита, детаљно је истражена и документована. Али са становишта културно-информативног рата је потпуни промашај, јер ама баш нико неће купити књигу од $40 осим задртих историофила.

Да позајмим аналогију из историје, та књига је „Краљ Тигар,“ најтежи немачки тенк 2. светског рата, док су Малколмови памфлети рецимо амерички „Шермани“ – технолошки далеко слабији, али су бржи, мање коштају, и има их многовише. И онда „количина има свој квалитет,“ како рече Стаљин – бар у америчкој поп-митологији.

Далеко било да овим одузимам од значаја те књиге. Само хоћу подвучем да се она бори на академском пољу, а не на поп-културном, где смо изузетно слабо представљени – осим неколико часних изузетака.

Рецимо, Милош Биковић је велику ствар урадио са „Балканском међом.“ Сад ћете да закерате да није баш тако било, да су они руски специјалци тамо измишљени, итд. Али кроз тај један филм, сто милиона Руса је више сазнало о карактеру НАТО агресије и српског отпора 1999. него из хиљаду документараца.

Кад сам већ код документараца, има и за њих места у културном рату. „Заиста отписани“ Милослава Самарџића (Vimeo) открива историју која је буквално украдена и преобучена у поп-културно паковање седамдесетих, у служби тадашње власти и њене идеологије.

А за ту идеологију далеко је погубнија била песма Забрањеног Пушења „Дан Републике“ (или њен наставак „Од историјског АВНОЈ-а“) него навођење историјских чињеница. Исто је и са ратовима деведесетих, где „Дан без Републике Српске“ представља далеко више од пуког експеримента из алтернативне историје.

Сумњам да је случајно да епизодну улогу у „Међи“ има Емир Кустурица, један од највећих култур-ратника међу Србима. Човек који је могао да оде у Холивуд, да се прави Енглез, да буде „само уметник“ и снима гадарије попут „srpskog filma“ или „Светог Георгија“, али је уместо тога снимао „Млијечни пут“ и „Црну мачку“ и градио Мокру Гору и Андрићград.

Академски радови, документарни филмови, књиге, истраживачко новинарство, па чак и блогови попут овог и њему сличних, имају своје место у борби за душу једног народа. Али немојте да потцењујете улогу уметности и стваралаштва.

Уосталом, шта су народне епске песме него начин да се историја једног народа преноси с колена на колено на забаван начин, спојивши угодно с корисним? Од „Илијаде“ до Холивуда, чињеница је да смо ми то што нам предање каже да јесмо.

На то је мислио Орвел кад је написао да „ко контролише прошлост, контролише и будућност, a ко контролише садашњост, контролише и прошлост.“

Знате шта вам је чинити.

Небојша Малић /  sivisoko.blogspot.com