Дијана Будисављевић је део програма RKC-НДХ-Степинца

Свакако највеће изненађење летошњег филмског фестивала у Пули била је победа филма „Дневник Дијане Будисављевић“, који је добио неколико првих признања иако је форсиран филм о хрватском ратном злочинцу Анти Готовини, некадашњем легионару и америчком питомцу на усавршавању, једном од непосредних извођача злочиначке VRA „ОLUЈА“ над Србима, у августу 1995.године!

Пресрећни београдски културтрегери и наводни антифашисти, одмах написаше да је ето напокон победила она „права Хрватска, културна, левичарска, хумана, европска“ и тако то у бескрај!

Тако је прича о том филму стигла и пре самог београдског приказивања, те не чуди стога да је топло поздрављен по свом недавном доласку у београдске биоскопе!

Али, добри познаваоци стварних дешавања у NDH могли су видети тако вешто упаковану причу за фину употребу, и Ватикану, и хрватским ревизионистима, и критичарима комунистичке страховладе после преврата, како данас називају партизанску власт после победе у Другом светском рату!

Јер, у филму се баш лепо даде видети да је јадни, немоћни, хумани бискуп АLOJZIJE STEPINAC лично, при сусрету са очајном Дијаном, која моли за помоћ око збрињавања српске деце са Козаре утамничене у логору STARA GRADIŠKA и ЈASENOVAC, саветовао најдобронамерније да се обрати својима, дакле немачким нацистима, јер Аустрија је тада била део Трећег Рајха а не самостална држава!

Ону ситницу, да је логор ЈASENOVAC и STARA GRADIŠKA део система хрватских, а не немачких логора, мало ко данас и зна, а само присуство драгог опата МARKONEA (који је донео писана ватиканска упутства за насилно прекрштавање Срба!) у Загребу, али не по налогу немачког фирера већ Svetog oca, нигде се ни не помиње!

Али се зато баш упорно помиње израз „grko-istočnjaci“, како је службена хрватска власт у NDH одмах назвала православне Србе, забрањујући име Српске православне цркве, те се у самом филму Срби готово и не помињу, изузев као православни (за фамилију саме Дијане „швабице“)!

У филму се не помиње да је Дијана добила сагласност CRVENOG KRIŽA NDH за збрињавање само српске деце, а не и малих Цигана (Роми) или Жидова, иако је и њих било у STAROJ GRADIŠKI!

Некако се случајно превиђа чињеница, да су српска деца коју је Дијана спасила смрти, удомљавана у искључиво хрватске католичке породице, као да је и то био део програма RKC на ком је радио хумани бискуп АLOJZIJE, који је ето случајно био војни викар те хрватске фашистичке војнице, чији су припадници убијали родитеље те српске дечице као бесне псе, широм миле хрватске домовине, а он им само делио опрост и давао благосов за хумано дело!

Тежиште је на делу где партизанска власт одмах одузима Дијани њену картотеку, те зато та дечица нису ни пронашла своје рођаке, родитељи су им већински потамањени, али би макар рођаци научили децу и ко су и откуда су, да не изумру многе српске породице под Козаром, док су многе дуго чекале прве регруте (тек далеке 1965.године!), да науче да бране свој народ од зла фашистичког!

Наравно да у самом филму нема оне ситнице која казује о ЈУЛИЈУ БУДИСАВЉЕВИЋУ, професору универзитета, лекару, али и Србину који у дубокој старости (90.година!), као удовац, слеп и сам у старачком дому у Инсбруку, јасно и прецизно отпише секретару МАТИЦЕ ХРВАТСКЕ из Загреба који му је 1968.године послао писмо, да ће се у Госпићу поставити спомен табла његовом оцу, великом жупану и „хрватском“ књижевнику БУДИ БУДИСАВЉЕВИЋУ, те тражи његову сагласност за то, – мој отац је био српски књижевник!

На спомен табли је тада написано, да је у тој згради радио велики жупан и књижевник Буде Будисављевић, јер су схватили да се старац не да превести жедан преко воде, као што данас вешти ватиканци уз помоћ другосрбијанске олош-елите преводе српску јавност, уметничком причом о спасавању наше деце и немоћном блаженом АLOJZIJU!

Све остало је само вешта режија, која обухвата и саму књигу која је претходно детаљно „опрана“ у хрватском преводу, коришћеном за сценарио, у избору саме режисерке, случајне презимењакиње, као и још неким глумцима који свакако знају своје биолошко порекло, али им не смета да учествују у таквом приказу, од ког се у далекој Аустрији и Дијана и Јулије преврћу у гробу!

Али, ни овакав филм, ни такве манипулације, неће зауставити истину која полако али сигурно излази на видело, желели то или не, и Ватикан, и Хрватска, и београдски другосрбијанци, здружени у покушају лакирања незапамћеног злочина геноцида над српском децом, јер то и јесте једна од одредница у дефиницији самог геноцида, на којој су управо инсистирали јеврејски представници, када је далеке 1948.године и донета резолуција о геноциду!

Владимир Фролов / “Српски став”