СРПСКА ДИЈАСПОРА КАО НЕИСКОРИШЋЕНИ РЕСУРС СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ СРБИЈЕ

Уводни контекст

Срби припадају православној цивилизацији по Хантингтону. To не значи да је однос према колективном Западу једнозначан, јер већина Срба познаје неки стари западни свет, који убрзано нестаје. Западни свет пролази дубоку трансформациону кризу, па је само у таквој трансхуманистичкој матрици културе отказивања (енгл. cancel culture) могуће прогонити ремек–дела попут књиге и филма „Прохујало с вихором“ или рушити споменике генералима америчке Конфедерације, па чак и Колумбу.

Ако се то дешава, онда обрачун Запада са сопственом прошлошћу представља нови ступањ дехристијанизације у глобалистичком котлу за претапање (енгл. melting pot), где изворним западним вредностима тешко да има места. Феномен русофобије и србофобије је објашњаван на много начина, али није само геополитичка конкурентност оно што руши споменике Пушкину у Источној Европи или сеје осиромашени уранијум по пољима словенских земаља, већ и велики страх од алтернативног модела за сам Запад, који у овом случају показује православна цивилизација.  Препручујемо свима да у целини прочитају интервју барона Сержа Гревеница, директног потомка Александра Срегејевича Пушкина (видети: https://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/gravenic-interv-u-u-eu-nema-demokrati-e/ ), али бисмо за ову прилику издвојили један пасус где г. Гревениц каже: „Велики проблем у Француској, као и у остатку Европе, јесу медији који су потпуно у служби елита и који су, користећи разрађене манипулативне технике, људима готово паралисали критичко мишљење претварајући их у стадо послушних оваца, које се увек задовољава оним што му је дато. Погледајте само реакцију људи са Запада када је почела руска специјална операција у Украјини. Али, на срећу, свему постоје границе. Људи у Европи почињу да схватају да се хистерична антируска политика и идиотске санкције које  ЕУ намеће Русији управо њима обијају о главу, и да обичан грађанин треба да плати цену бесмислених политичких одлука које доноси њихова власт. Економски положај обичног човека у Европи убрзано постаје све теже подношљив, а економске перспективе све катастрофалније. Отуда, заиста  можемо приметити извесно буђење народа Западне Европе, које се манифестује све масовнијим протестима на улицама највећих европских градова у којима се тражи окончање антируске хистерије и укидање контрапродуктивних санкција Русији. Али, бојим се да је већ прекасно.“ 

И други важан из тог интервјуа је коментар, који одсликава сву импотенцију русофобије на дуге стазе међу западним народима, па ћемо навести и питање и одговор. „О деградацији Европе јасно сведочи директно учешће појединих јавних личности у културним прогонима у ЕУ, рачунајући и вандалске радње попут рушења споменика руским уметницима међу којима је и ваш предак Александар Сергејевич Пушкин. При томе, осуде оваквих радњи ретке су и изоловане. чињенице осуде прогона су изоловане. Како бисте ово објаснили?

Serge GRAEVENITZ: Једноставно, антируском хистеријом, коју форсира америчка дубока држава која се заклела да покуша да уништи Русију и њену културу. Медији и појединци који им служе (рачунајући и политичке елите) само су инструмент те бесрамне пропаганде којом шире своју  слепу мржњу и на европске земље, а резултат тога су ови вандалски акти, које чине људи чији је интелектуални коефицијент близу нуле. Ипак, чини ми се да главни циљ овог вандализма, да се он прикаже као неки спонтани отпор „руској агресији“ није постигнут, чак ни издалека. Мислим да су изгубили из вида да Русија није СССР и да је далеко компактнија и спремнија да заштити своје интересе у свим сферама.”

Пример везан за однос Запада према руској култури важи и за Србе. Медијска сатанизација Срба деведесетих у западним медијима била је плаћена од стране мондијалистичких кругова. Конзервативни део Запада је разумео да је српски идентитет важан и за идеолошку борбу на самом Западу која је у току. Не треба онда да чуди радовање Срба феномену рецимо Брегзита (BREXIT).

Та контактна природа наше националне географије, па посредно и дијаспоре условила је да Срби као народ боље од многих разумеју суштину геополитичких кретања, иако је највећи српски проблем отуђена више лево-либерална вестернизована елита, на чијем се инсталирању радило деценијама. Међутим, постоје и примери зачетака конзервативне реакције међу Србима, а о томе литије у Црној Гори, „дочек спортиста на балкону“, масовна подршка Русији, феномен србовања Новака Ђоковића; па о томе говори и раст десних партија,  и слично. Импулс либералног мондијализма је јак у Београду, отуд и феномен аутошовинистичке такозване Друге Србије. Навешћемо један симболични и илустративни пример те располућености српске нације. Борба је идеолошка, геополитичка, медијска, али и психолошка, па је српски свет својеврсна арена за прокси операције.

Након почетка Специјалне војне операције у Украјини, сведоци смо чињенице да власт у Србији избегава сусрете са представницима Руске Федерације, па се тако може десити да се председник Србије није срео ниједном са председником Руске Федерације у протеклих годину и по дана, док је председник Републике Српске то учинио три пута, а ускоро ће и четврти пут, према најавама. Само ова чињеница је довољна да покаже у каквом се спољнополитичком теснацу налазимо као нација. При чему, нагласићемо да Србима у Републици Српској Србија није матица, јер су Срби конститутивни народ у Босни и Херцеговини и не представљају расејање. Срби су свакако угрожени и нејасним статусом у Словенији и Црној Гори, изложени су били асимилацији у Албанији и другим суседним земљама, а о стању преосталих Срба у Хрватској након 1995. и операције „Олуја“ могли бисмо имати посебну конференцију. Србија, као и Република Српска имају обавезу да брину о стању српског народа и српског наслеђа, па то може бити и темељ неке будуће заједничке свесрпске стратегије.

Најпре смо нагласили шта није дијаспора, јер ваља правилно дефинисати појмове, а сада ћемо скицирати стање у српској дијаспори, која је у контактној ситуацији, најчешће између западног света и идентитета, који је, ако је очуван претежно источног типа. У англојезичким земљама (а то су Аустралија, Нови Зеланд, Канада, Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске, Сједињене Америчке Државе, Јужноафричка Република) српска дијаспора је бројна, али од стране матице неорганизована и препуштена самој себи. То исто може да се каже и за немачко говорно подручје, где убрајамо све бројнију српску дијаспору такозваног „трећег таласа“ у Немачкој, Аустрији и Швајцарској. Значајну диајспору имамо и у земљама Скандинавије, Русији, Француској, а са трендовима савремене комуникације неретки су случајеви одласка Срба и у друга подручја, све више у земље Азије и Африке. О Србима у Мађарској и Србима у Румунији требало би имати посебну бригу са државног нивоа, имајући у виду идентитетски значај за целу нацију.

  Имајући у виду значај ових тема, поздрављамо чињеницу да је Милица Ђурђевић Стаменковски као председица парламентарног Одбора за дијаспору и Србе у региону значајно унапредила комуникацију са људима из нашег расејања од Сиднеја до Москве, а исто тако је и Србе у региону осоколила да се чешће обраћају Београду и да знају да има ко да их чује. 

Сматрамо да у укупној државној стратегији будуће сувереније Србије, да се тако изразимо приоритет треба да буде континуирана комуникација са дијаспором, уважавање њених ставова и интереса, омогућавање механизама за лакше добијање српског држављанства повратницима из дијаспоре српског порекла и генерално препознавање српске дијаспоре као великог демографског ресурса за обнову Српства у целини. Такође, стање Срба у свету треба пратити и евидентирати евентуалне асимилационе процесе. Сачувати српски идентитет мора бити прииоритет сваке канцеларије или министарства које би се бавило на систематски начин овом темом. Сада ћемо се вратити суштини ове теме из самог наслова, али ово су базичне премисе сваког рада на ову тему и не подразумевају се, него се морају исказати.

Српска дијаспора као потенцијални фактор у спољној политици Србије

Током модерне историје, етничке дијаспоре (или расејања) широм света су играле кључну улогу, директно и индиректно, у векторима утицаја на државне послове својих матичних држава. С једне стране, дијаспора може помоћи у јачању постојеће подршке владајућој влади или режиму, али с друге стране, дијаспора такође може допринети паду популарности владајуће владе или режима, ако је политика те владе супротна идеолошким интересима дијаспоре, слично ономе и како се односи и на становништво у матичној земљи.

Гласови дијаспоре су утицајни за било коју етничку групу, па многе државне владе имају посебно одељење унутар владе посвећено интересима својих дијаспора и такође су успоставиле линије дипломатске комуникације са њима. Многе земље такође нуде брзо – понеке од њих и чак аутоматско – држављанство члановима своје дијаспоре, ако то желе. Такве земље укључују Ирску, Финску, Немачку, Мађарску, Хрватску, Босну, Србију, Бугарску, Турску, Јерменију и Израел.

Деценијама уназад, пре стварања интернета и друштвених медија, дијаспоре су првенствено биле повезане са својим завичајем једноставним породичним везама, као и друштвеним везама са локалним заједницама дијаспоре у страним земљама. На пример, један од двојице коаутора овог текста и сам је Србин рођен у Енглеској и одрастао деведесетих година у српској дијаспори у Лондону. Рођен у Енглеској, али је још увек задржао веома снажан осећај и свест о сопственом српском идентитету током целог свог живота, углавном захваљујући изложености коју има са другим члановима локалне српске заједнице у Лондону и нашој пребогатој култури.

Од настанка феномена интернета и друштвених медија, међутим, припадници дијаспоре сада могу много лакше да се повежу са својом домовином. Не само да је сада врло лако једноставно отићи на интернет и успоставити друштвене везе са другима из локалне српске заједнице, у којој год земљи да живите или кроз коју путујете, већ је такође врло лако успоставити везе са људима у домовини, у Србији, који су то исто учинили попут вас.

Интернет и друштвени медији такође омогућавају дијаспори да ухвати корак са најновијим вестима које стижу из Србије, и да на тај начин одржавају српску дијаспору у току са свим најновијим друштвеним, културним и политичким дешавањима која долазе из њихове домовине. Са већим разумевањем актуелног стања у Србији, већи је и потенцијал за припаднике дијаспоре да се солидаришу са својим сународницима и поготово женама у тешким националним ситуацијама, што доста значи на емотивном плану, а тако   је то често био и случај кроз нашу модерну историју.

Приступ интернету и друштвеним мрежама такође је посебно користан за младе српске дијаспоре. Сваки млади Србин који жели да сазна више о својој култури и наслеђу може лако да оде на веб и да сазна много тога о нашој  историји, култури, уметности, музици, политици итд. Овај фактор је посебно уочљив када погледамо опште идеолошке склоности српске дијаспоре. У савременој Србији јасно видимо да има бирача из свих идеолошких средина, било да су леви социјалисти, центристи либерали или десни националисти.

Дијаспора – и не само српска – генерално је више наклоњена десном национализму углавном због два основна фактора:

1. Жеља родитеља да своју децу одрже културно повезана са завичајем, па стога родитељи дијаспоре теже да своју децу увелико укључују у активности и дешавања локалне заједнице дијаспоре, водећи рачуна да деца буду што више изложена могуће њиховој матичној етничкој култури.

1. Жеља младих из дијаспоре да се културније повежу са завичајем тако што ће упијати што више домаће културе на различите начине – слушајући музику свог завичаја, учећи своју националну историју, говорећи својим матерњим језиком, подржавајући домаће спортске екипе, редовно путујући у домовину итд.

Комбинација ова два главна фактора често види да су заједнице дијаспоре идеолошки више национално оријентисане, јер је кључна карактеристика заједница дијаспоре широм света њихова инхерентна жеља да одрже те блиске културне везе са својим матицама. За националне странке и покрете у Србији, претежно националистичка природа српске дијаспоре пружа десним партијама у Србији могућност да добију још већу подршку и гласове. Далеко је вероватније да ће регистровани бирач у дијаспори гласати за суверенистичку националну странку као што су Заветници или Двери, него, рецимо, за либералну странку као што је Покрет Слободних Грађана. Дајући припадницима дијаспоре српско држављанство и право гласа, то би значило такође нови моменат и представља већу могућност да се ангажују у дијаспори на партијском нивоу, као што то чине и сами домаћи српски држављани који бораве у самој Србији. Регистровани припадници дијаспоре са држављанством такође би потенцијално могли да се учлане у политичке партије у Србији и да као чланови на различите начине дају допринос својој изабраној странци.

Други, очигледнији исход је да би такав повећани ангажман са дијаспором могао да повећа и број потенцијалних гласова десних националних партија у Србији на будућим изборима, чиме би се дијаспори додатно омогућило да директно учествује у било којој будућој државотворној политичкој снази са националном визијом Србије.

Повећање учешћа српске дијаспоре у српским политичким пословима не значи да ће се утицати само на унутрашњу политику. Може се утицати и на спољну политику Србије. Као што је већ поменуто, српска дијаспора је претежно десне конзервативне и националистичке природе, а давањем већег гласа дијаспори у српским политичким стварима, може се надати да ће то довести до већег притиска на владајућу владу да води спољну политику, која је више у складу са општим осећањима људи, а не у слчаду са саможивим осећањима појединаца у влади.

Опште спољнополитичко расположење српског народа данас је претежно проруско и антизападно. Велика већина становништва Србије је оштро против увођења санкција Русији, против уласка Србије у Европску унију и против тога да Србија потписује било какве споразуме са нелегитимном Владом такозване „Републике Косово“.

Што се тиче трећег питања, огромна већина Срба – како на домаћем, тако и на међународном плану – не жели да Влада Србије преда Косово Албанцима. Уместо тога, и српска дијаспора жели да се све врати у оквире Резолуције Уједињених нација 1244, која је обезбедила да Косово, иако аутономна покрајина, и даље остане саставни и неодвојиви део територије Републике Србије. Други разлог зашто дијаспори треба дати већи глас у српским стварима је тај што ће, надамо се, извршити још већи притисак на владајуће структуре Александра Вучића да (по)слушају захтеве народа, а да не делују искључиво само у свом личном интересу, интересу њихових странака и њихових западних партнера (који сами по себи нису партнери српског народа уопште). Вучић се већ суочава са све већим притисцима из саме Србије (заједно са значајним падом рејтинга јавног мњења за преко 10% у последњих годину и по дана), а надамо се да ће се суочити са још већим притиском Срба широм света и да ће се на своју руку на крају повиновати вољи својих сународника и напустити свој жељени „европски пут“.  Уместо тога, додатни притисак српске дијаспоре могао би додатно да убеди Вучића да заузме проруски/просрпски став, распише још један нови круг избора у Србији, било да су председнички, парламентарни или чак оба, као што је случај прошле године.

Не само да је српска дијаспора претежно десно–национална и социјално–конзервативна по питању српских ствари – као што је супротстављање ЛГБТ идеологији и против промоције илегалне имиграције – већ и дијаспора дели општа спољнополитичка осећања већине Срба у отаџбини. 

Дајемо овде важну дигресију, односно паралелу. Јерменска дијаспора је бројна и у САД, Француској и Русији. У основи је националистичка, али је либерални део јерменске дијаспоре добио подршку атлантистичких структура и може се рећи да је Јерменија почела окретање Западу управо захваљујући организовању либералног дела јерменске дијаспоре, те да је то утицало на избор Пашињана, који се касније се показало геополитички удаљава од Русије. Јерменија је пропустила да сама организује своју дијаспору, и онда је то учинио неко други и инструментализовао је у функцији геополитичке преоријентације Јеревана. Последице по Нагорно-Карабах су већ видљиве. Мала је вероватноћа да се у скором року то може десити српској дијаспори, али свакако би долазак на власт у Србији националних снага био моменат када би се о српску дијаспору отимали разни вектори утицаја, али је природно да Србија организује српску дијаспору на корист српске ствари, а не обрнуто.

Историјска детерминанта Срба и у матици и у дијаспори је у основи иста. Као и огромна већина људи у Србији, дијаспора је такође изразито проруске и евроскептичне природе, желећи да види да њихова матична земља напушта своје – односно Вучићеве – планове за приступање Европској унији и да обуставља сарадњу са НАТО пактом. 

Уместо тога, чак се и дијаспора залаже за то да Србија буде још ближе повезана са Русијом, и да појача сарадњу са Организацијом уговора о колективној безбедности (ОДКБ) у безбедносне и одбрамбене сврхе.

Из недеље у недељу све је више Срба који се буне широм света и види се да Александар Вучић више није сврсисходан као председник Србије, а уз помоћ српске дијаспоре –  давањем држављанстава и повећаног бирачког права – јачаће српски десни националисти, који једини могу да обезбеде бољу и сигурнију будућност нашој отаџбини – истинску српску будућност. 

Бумеранг обнове српске националне идеје, као да се враћа и из оног дела Српства, које није поклекло пред искушењима југославизма и титоизма, па сада нуди једну симбиозу искустава, која могу помоћи у укупном очувању српског народа. Само одлучни народи имају наду на опстанак. Можда је сурово, али је тачно оно што је рекао Виктор Орбан „да ће у будућности слабе нације нестати, а јаке опстати”. А да бисмо били јака нација, потребно је да имамо не само јаку економију (а немамо је, јер се домаћа производња урушава под стегом увозничког лобија), већ нам је потребна и национална стратегија, јаке оружане снаге, да видимо јаку примену закона и снажне стратешке савезнике, а то може бити само ако буде у власти неко ко ће формирати снажну националну владу. Тај импулс из Београда целокупна српска дијаспора ће истог момента препознати.

Реферат прочитан  у згради Народне скупштине 23. септембра 2023.на Округлом столу “Спољно-политичка позиција Србије данас – елементи за нову спољну политику”. Васељенска ексклузивно објављује пуни садржај овог реферата, који је изазвао посебну пажњу.

Коаутори:  Горан Игић, члан Председништва Српске странке Заветници

и Стефан Бракус, уредник Europa Terra Nostra из Велике Британије

БОНУС ВИДЕО: