Пљачкају милионе, живе скромним животом, a неки чак немају ни ауто: Американац у Нишу трага за “Пинк пантерима”

Када опљачкају радњу драгуља или сатова, они не украду 1.000 долара, или 10.000, већ милионе и милионе. Упркос томе, воде скроман живот, готово нико од њих нема ни свој ауто. Углавном изгледају фино, не праве проблеме, нормално су обучени. Не носе чак ни претерано скупу гардеробу, што је, иначе, “манир” већине криминалаца. Оно што раде, раде до перфекције, и због тога су ми интересанти.

Овако амерички новинар Илан Гринберг описује разбојничку групу “Пинк пантер”. Он је, да би урадио причу о њеним члановима, протекле недеље боравио у Нишу. Желео је да се упозна са градом из ког су потекли неки од чланова ове групе. Хапшење Нишлија у Паризу због спектакуларне пљачке накита у Дубаију, као и у Шпанији након пљачке златаре “Грација”, био је довољан разлог да Илан баш у граду на Нишави потражи елементе за своју причу. Кроз друштвени контекст, како каже, сагледава феномен “Пинк пантера”, па је зато и о Нишу научио много.

– Ниске су плате, незапосленост је велика, али су ипак на улицама скупи аутомобили, а на људима је скупа одећа. То су неке од занимљивости које сам одмах уочио, али о самим “Пантерима” мало ко у Нишу жели да говори – прича, за “Новости”, Илан. – Радим подкаст о њима у форми радијског прилога, али није нимало лако сазнати било шта о њима. Када сам пре седам година овде радио причу о девојци и младићу који су били чланови “Пинк пантера”, разговарао сам са професором њихове гимназије. Испричао ми је да су били одлични ђаци, интелигентни, да им је владање било примерно, да су им родитељи добри људи, те да нико није могао да наслути да ће постати чланови банде. Сазнао је то тек после пљачке у Паризу, када су медији објавили њихова имена.

Он каже да људима у Нишу није пријатно да говоре о њима. Чак и њихове комшије тврде да их се не сећају. Међутим, Илан је убеђен да му ни сами “пантери” не би замерили на томе што ради, јер воле публицитет и славу:

– Људи мисле да су они опасни. Ја не желим да се борим против њих и да направим од њих непријатеље. Ја не видим разлог зашто би их се неко бојао, они нису опасни попут нарко-дилера или других криминалаца. Али људи не желе да се мешају.

Разговарао је, каже, са инспекторима, таксистима, конобарима, професорима, комшијама, случајним пролазницима, да би схватио зашто млади, интелигентни људи одлуче да крену тим путем.

– Неколико новинара локалног медија помогло ми је да схватим причу о криминалним бандама у Нишу и о томе како оне функционишу, али мислим да се те групе не доводе у везу са “Пинк пантерима” – прича нам Илан. – Разговарао сам са једним човеком који одлично познаје тројицу момака која су пре три године ухапшена у Шпанији. Рекао је да су се дружили са његовим синовима, да су фини момци који не праве проблеме по граду, уопште нису неке “градске фаце”, већ сасвим обични младићи. Да су део “Пинк пантера”, открио је тек када је видео у медијима.

ВОЛЕ ПУБЛИЦИТЕТ

Сигуран сам да када урадим прилог о “Пинк пантерима”, они неће доћи у Њујорк да ме убију – каже Илан Гринберг. – Напротив. Они су заправо и добили тај назив баш зато што воле славу. Током једне пљачке опонашали су радњу из филма “Пинк Пантер”, зато што воле публицитет, уживају у томе да медији од њих праве звезде, желе да људи знају о њима. Тако финкционишу већ двадесетак година, колико постоје.

Новости