Љубиша Ристић: Шербеџија себе назива ХРВАТСKИМ глумцем, није ништа спорно што му овде нису дали награду!

Седимо у позоришту KПГТ поред камина, а глумци полако стижу на пробу. Недеља је велики дан за нову генерацију студената прослављеног редитеља, јер се поново игра представа „Псовање публике“ Петера Хандкеа.

За разговор с Љубишом Ристићем, левичарем и бившим председником ЈУЛ, не треба посебан повод, али Хандке, Србија и Милошевић поново су тема која је поделила Србе, али и светску јавност.

Да ли сте изненађени одлуком да Петер Хандке добије Нобелову награду за књижевност?

– Нисам очекивао да ће Хандке добити награду. Одлука шведске академије је за мене била велико изненађење. Он је човек који је још пре 20 година заслужио Нобелову награду. Највише су изненађени његови мрзитељи. То је била велика шамарчина за њих и зато је завладала ова паника. Више им не ваља ни Нобелова награда, ни Шведска академија наука (смех). Победа Хандкеа је велика рехабилитација Нобелове награде за књижевност, посебно након скандала од прошле године. Академија је постигла две ствари. Прво, добили су огроман публицитет, а друго, показали су да нису тело које се бави политиком, већ вреднују књижевност. Хандке је себи одавно обезбедио место у историји књижевности, са овим признајем или без њега.

Да ли сте изненађени реакцијама јавности на ову одлуку?

– Нисам изненађен. Очекивао сам овакве реакције из Америке, али и из Албаније, Босне и Хрватске. Они су само поновили оптужбе на рачун Хандкеа. Мене једино интересују реакције из Србије, из тзв. културне елите.

Што смо опет подељени због Хандкеа?

– Нисмо подељени. Постоји групација уметника која терорише нашу културу и јавност годинама, а тиме показује своју другоразредност на пољу уметности, што надокнађује својим политичким ангажманом.

На кога циљате?

– Политички ангажман најочитији је на примеру Филипа Давида и Биљане Србљановић. Они имају танко или осредње уметничко дело, али упорно говоре да је Милошевић Ајхман, а Сребреница Холокауст, као што тврди Србљановићка. Тужна је прича о Филипу Давиду. Он користи своје порекло да друге оптужује за негирање геноцида. Он заборавља једну важну ствар – да је Петер Хандке овог часа најистакнутији антифашиста у Европи, јер се у својој литератури супротставља нацизму. Део јавности нема свест о њему као писцу. Он није херметичан, већ супериоран по свом начину писања. Не кажем да он не мисли о политици, али вредност његовог дела није у ставовима, већ у томе што је фантастичан писац. Он припада роду Хомера, Толстоја и Сервантеса, а не политичким активистима и мислиоцима.

Биљана Србљановић је у сукобу са Хандкеом већ више од 20 година. Зашто?

– Нападати Хандкеа је врло уносно, јер обезбеђује да твоје мале и досадне драмулете промовишеш у свету. Њени комади се више не играју у Европи након што јој је Хандке одговорио. Он је Биљану описао у само две речи – као НАТО курву и да нема с њом намеру да се расправља. После тога, њене драме више нико не узима за озбиљно. Европа добра зна ко је ко. Биљана је једна комична фигура која је избачена из четничког часописа Погледи из Kрагујевца зато што је у филмским критикама имала обичај да прави расистичке примедбе на рачун Афроамериканаца. Нека она настави да квари децу на Академији, предајући им драматургију. Ружно је од ње и то што цинкари свог дилера кад је полиција ухвати с дрогом. То је ниже од било чега другог. Србљановићка каже за Хандкеа да је ђубре, а Филип Давид да је морална нула. Они су тим изјавама најбоље себе описали.

Kако је изгледао ваш сусрет с Хандкеом?

– Играли смо пет његових драма и Хандкеови преводиоци су га довели у KПГТ. Он је једног дана само бануо код нас и тако смо почели да се дружимо. Нисам ја никакав пријатељ с њим. Дошао је у позориште и за нас је то била велика радост.

О чему сте разговарали?

– О свему. Kад је дошао на Милошевићеву сахрану, дао ми је песму коју је написао. Хандке није крио јасан став да обожава Југославију. Он је патио због уништења те земље. Мајка му је Словенка и он је њих молио да не разбијају ту идеалну земљу. Нас је највише зближила љубав према Југославији. Дивим се његовом тексту о језерима у Манчи која су нестала. Он постојбину Дон Kихота пореди с Југославији, написао је најлепшу песму о нашој земљи.

Протекле недеље сазнали смо име добитника Добричиног прстена. Мирјана Kарановић је добила ово признаје, а не Раде Шербеџија. Да ли је то за вас изненађење?

– Мира је велика глумица и заслужила је Добричин прстен. Раде није ништа изгубио што га није добио. Мислим да није пракса да се ова награда додељује страним глумцима. Шербеџија себе назива хрватским глумцем. Не видим ту ништа спорно.

Данас играте „Псовање публике“. Да ли је ће сад Хандке поново постати омиљени писац и у другим позориштима?

– Неће. Наша позоришта не разумеје Хандкеа. Он је написао више од 80 романа, десетине књига поезија и двадесетак драма, али га Срби не читају. Њега Срби знају преко филмова. Људе у позоришту занима само профит. Не може се очекивати од позоришта, којима је врхунац репертоара што играју Биљана Србљановић, да поставе неко Хандкеово дело. Не разумем изјаве да он ништа већ 30 година није написао. У Америци су га нападали због ставова о бомбардовања Србије, али су медији написали хвалоспеве о „Моравској ноћи“. Он пише боље него икад. Можда су ови виђени Срби само љубоморни, као Булатовић на Данила Kиша. Он би добио Нобелову награду, а то је заслужио.

Зашто највише волите „Псовање публике“?

– У њему се Хандке обрачунава с авангардом 20. века, ставља тачку на театар какав је био познат до шездесетих година и започиње нову еру позоришта какво данас познајемо. За мене је тај текст нека врста позоришне академије, која преиспитује све, од Аристотела до Брехта. Уз то, он је и духовит, врста синтезе интелектуалног и забавног.

Курир