Није крива кућа насред пута – 3. део

(Фото: Пиксибај)

Тешко је предвидети када ће се такозвана међу­на­родна заједница упустити у тај злочиначки подухват, али искуство са шипта­р­ским терористима, као и оно што се пред нашим очима дешавало у Хрватској, Маће­донији, Херцеговини, Бо­сни и Црној Гори, тре­бало би да на власт у Србији (и не само на власт, већ и на Србе ко­ји србски мисле) делује отре­ж­њу­јуће. Има ли се све то у виду, не сме се занемарити изјава пољског по­сла­ника Славомира Нитра­са, објављена у подгори­ч­ким Српским новинама, да је маџарски премијер Виктор Орбан предлагао Пољској, током украјинске кри­зе, да поделе Украјину0000 (хттп://њњњ.српскеновинецг.цом/свијет/св ијет/ 694 68-орбан-украјина-подеал-62387564287).

Макар колико деловали прија­тељ­ски, Срби стално морају имати на уму да је вест о потпи­си­вању Тријанонског уговора о миру (јуна 1920) у Маџарској про­праћена тугован­ком “Не, не, никада”. И наше време спада у то “ни­када”, а године од 1941. до 1944. биле су злочиначки (гено­цид­ни) покушај да се Три­јанонски уговор поништи, под заштитом не­мачке и италијанске војне силе. И у наше време Маџари не оду­стају од тога “никада”, тако да се на легално деловање оне ма­џарске странке “Јобик” у Војводини Србској може гледати као на покушај да се поново стави на дневни ред питање шта са Тријанонским уговором.

ц. Црногорци којима је до јуче врло пријало да буду “Србска Спарта”, “Огледало Србско”, да се поштапају крилатицом “нас и Руса двјеста милиона, а без Руса седам камиона”, одједном су надрасли Русију, уводе јој економске санкције и започињу виртуелни рат против ње, Србима забрањују да улазе у Црну Гору (чак и они­ма који су тамо рођени), а своју власт заснивају на подршци анти­србских мањинских групација, одједном су разабрали да касне за антисрбском политиком веко­в­них србских непријатеља, те сада безглаво журе да све њих превазиђу. Па није ни чудо што се, на пример, ка­зује да су Црногорци из Војводине Србске већи (или виши) Црногорци од Црногораца из Црне Горе, али са­мо зато што су се Лалама попели на курац.



Можда се то њима (и са њима) не би дешавало да не­ко од њих није пре подоста година завирио у приче Мићуна Павићевића о Црногорцима (у 18. књизи), та­мо наишао на следеће редове и препоручио их својим вр­ховним главарима за употребу: “Године 1813, ударише заједно Цр­н­о­горци и Енглези на Боку Которску, коју бјеше пода­ра­чио Наполеон са Французима. Освојише и Нови Котор. И тих дана Црногорцима се придадоше преко три сто­тине браће Хрвата са једнијем својим офи­циром. Они су на силу служили Французима, који су били у Боку. Сви ови Хрвати, чим су се састали са Цр­ногорцима, одмах су наставили бој против Фран­цу­за и клали су се са њима као горски вукови”.

Не би ли браћи хрватима захвалили за ту већ ско­ро заборављену сарадњу, Црногорцима се учи­нило да би за­једно могли “наставити бој” против Србства, и соп­стве­нога и осталог, и кла­ти, “као горски ву­кови” – уз песму “ко ће за мном, ја ћу први / да п­и­јемо србске крви”..

Али и спаљивати Србе у храмовима, као што су то хрвати чинили у раној фази своје усташке државне неодвисности, у Глини.

У складу са законом о “слободи” вероисповести, замишље­ним да, за почетак, “слободно” присвоји (отме) имови­ну Срб­ске православне цркве у Србској Црној Гори, чином којим би црногорст­ву­јуће руко­водство у Подгорици превазишло највећа недела у људ­ској исто­рији, не само оних које знамо као србске непријатеље.

Баш тако, иако ће неки историчари рећи да иза политичког на­сиља над србском државом и нацијом, посебно над Србском православном црквом, “стоје ситни интереси владајуће политичке елите у Црној Гори и њен покушај да из тешке ситуације у којој се налазе Србија и србски народ извуче одређену корист и повећа угрожену популарност”.

Када су једног историчара из Београда (можда му име беше Предраг Марковић) новинари упитали шта Србија може учинити да то спречи, он је одговорио да “држава Србија нема никакве механизме за то”.

Можда има, можда је један од оних Лала из малочас исписане досетке о највећим Црногорцима на трагу некаквом “механизму”:

Требало би наговестити могућност да се свима који се у Србији изјашњавају као Црногорци – откаже гостопримство и оне­могући располагање и покретном и непокретном имовином.

Све то пре но што црногорска полиција почне да физичком си­лом пресреће србске вернике да учествују у сабору за одбрану вере православне. Јер, ако би се србски верници супротставили си­ли црногорске полиције, извесно је да би се у сукоб, под фирмом наводног миротвораштва, умешао Северноатлантски пакт, познатији као НАТО, организација задужена да штити америчке интересе на било којој тачки земљине кугле (или равне плоче), али и једно од основних начела америчког новог светског поретка – укидање националног родољубља, религијских назора и верно­сти породичним традици­јама.

И то ће бити допринос већ постојећим захтевима да се Србство коначно затре и оствари оно што је и Карл Маркс заступао а НАТО покушао 1999. године – да се у Србији све живо уништи.

ч. Неформални манифест најновијег “новог свет­ско­г поретка”, америчког, чији смо и ми злосрећни са­временици, установ­љен је, условно речено, на двама принципима. На једној страни, треба­ло би силом неког за сада невидљивог наддржавног аутори­тета поукида­ти наци­о­на­л­не суверенитете, наметнути светску вла­ду, свет­ске по­ли­цијске снаге, светско правосуђе, светско бан­ка­р­ство, свет­ску ва­луту, остварити потпуну прераспо­делу светског бо­гатства, а све би то под контролом држала иста та само­про­гла­шена нова свет­ска елита окупљена у већ поменутој наддржавној законодавној и управној власти. На другој страни, утицајем јав­них ме­дија и об­разовног система, сталним понављањем бла­гогла­гољивих прича о људским правима, о побољша­њу животног стан­дарда, о демо­кра­тизацији и грађанским слободама, званичном “производњом” гласина о опас­но­стима које америчкој демократији прете са свих стран­а Земљиног шара, инсистирањем на америчким нацио­нал­ним интересима на било којој тачки ове планете и, истовремено, ширењем ирационалне мржње према све­му што не припада америчким “сновима” (све што је људско мора им бити страно), при­ступиће се посте­пе­ном уклањању људског индивиду­ализма, родољуб­ља, религијских назо­ра и верности породичним традицијама.



(Овоме последњем, самоубиствено помаже и Држа­ва Србија доносећи законске прописе којима се малолетницима омогућује да за добијени шамар, за пац­ку, за чвегер, или чвргу, за заврнуто уво, за било какву васпитну меру “изашлу из раја”, чак и за повише­ни тон, оптуже родитеље, пошаљу их у затвор… То, даље, отва­ра могућност да се деца могу одузети роди­тељима и предати ко­зна­коме, да о њима “брину” у ко­зна­каквој “хранитељ­ској породи­ци”. Таква “законска процеду­ра” противна је петој Божјој заповести, разара не само породицу већ и државу – нема државе без по­ро­дице -, и широко отвара врата разним “благоде­ти­ма” у облику дроге, проституције и сличних уличарских покрета против Србије).

И једно и друго (груба сила и медији), да ли поједи­начно, да ли у непосредној вези, било би стварни одраз трагичног стања људске свести целе америчке нације, нације испраних мозгова, нације у којој се људске вред­ности више не препознају и која, стога, својом нака­ра­д­ном мишљу и злочиначким деловањем више не мо­же служити на добро људској врсти. Уистину, амерички концепт новог светског поретка сачињен је, развија се и очекује се да се оствари на уништењу цивилизациј­ских достигнућа зачетих у срб­ском народу а оплеме­њи­ваних за живота бројних нараштаја и непознатих и познатих људској историји.

Тај концепт следи ону Марксову “мисао” о потапа­њу Србије зарад европске “чистоће”, а потврду за то да­ће бар две ововр­емене појединости.

Прва, изјава америчког генерала Куртиса Скапа­ро­тија (1956), коман­данта европског дела Северноат­лантског пакта, дата пред Од­бором за оружане снаге америчког Сената, а објављена 12. марта 2018. године у београд­ском Информеру: “Србија је највећи про­б­лем у региону. Проблем је и цела српска нација. По­требан је већи војни и дипломатски ан­гажман како би се неутралисао руски утицај”.

И друга, изјава команданта француске авијације у НАТО, да је 1999. године, током агресије деветнаест земаља учла­њених у Северноатлантски пакт, “авија­ци­ја добила на­ређење да уништи живот у Србији”(https://www.еsрresо.rs/vesti/drustvo/262407/cinjenice-о-posledicama-koriscenja-оsiromasenog-uranijuma-u-аgre).

Колико је дуга србска повест
Као нелеп (да не ка­жемо: ружан) при­мер недовољне заинтересованости “српских научника” за про­ш­лост (али и за будућност) сопственог народа може послу­жити обележавање три­стоте годишњице Велике сеобе под Арсе­нијем III Чар­нојевићем (око 1640-1672-1706), која је уприличена та­ко да се највећи део тадашњих пролазника кроз Сремске Кар­ловце (или гостију на тој свечаности) вратио своме дому у увере­њу да су Срби у крајеве северно од Дунава и Саве приспели тек три века раније, 1690. године, те да их тамо, раније, уопште није било; многи од њих и данас ће се заклети у то што су тада научили.

Можда су и такве недоумице навеле “надлежне дру­гове” да се упусте у припремање једног амбициозно замишљеног међународ­ног научног скупа о Србима у Панонији.

Али, но, међутим…

Када је 9. септембра 1997. године, у Новом Са­ду, у организацији Покрајинског секретаријата за културу, образовање и науку, одржан консултативни састанак “еминентних стру­чњака” о наме­ра­ваном скупу, ода­зва­ла су се два академика, три универзитетска профе­сора, два доктора од науке, један научни саветник и три “ос­тала”. Није дошло, “због раније пре­узе­тих оба­веза или боле­сти”, седам академика (Драгослав Анто­ни­је­вић, Јованка Калић, Васи­ли­је Крестић, Дејан Медаковић, Никша Стипчевић, Сима Ћирко­вић и Божи­дар Ферјанчић), два универ­зи­тетска професора (Петар Влаховић и Душанка Ди­нић ­- ­Кнежевић) и један профе­сор (Дани­ца Димитријевић).

Академик Славко Гавриловић (1924-2008), истори­чар, један од сазивача овог консултативног скупа, сугерисао је да се тема­ти­ка плани­раног скупа не сме зауставити само на историји “у нају­жем смислу те речи”, већ мора обу­хва­тити и “историју књижевности, историју уметно­сти, историју музике, етнологију, а и неке друге гране умет­ности (напр. филм)”. Нигде се, дакле, не помињу археоло­гија и линг­вистика, иако, по логици ствари, без тих двеју наука нема ни старе историје. Мада изриче став да, “када је реч о доњој временској граници, не треба избегавати ни једну тему ширег значаја”, из Гаври­ло­вићеве логике проистиче да пре 15. века у Поду­нав­љу не­ма Срба. Заправо, он нуди да се на планираном ску­пу рас­правља о Србима тек од 15. века, али и то само кад су у пита­њу “кул­турна струјања” и њихов живот у градовима. У области трго­ви­не, еко­номског и полити­ч­ког развитка, он је Србе сместио тек у почетак 16. века, док демографска питања, као да се ради о спо­ред­ној ства­ри, оставља за 17. век, односно за промене на­стале Великом сео­бом Срба под Арсенијем Чарно­јевићем.



Ако је одсуство бројних академика с овог састанка, без обзира на њихове “болесне”, односно здравствене разлоге, знак потпу­ног непо­зна­вања (и непри­зна­ва­ња!) србске историје у крајеви­ма северно од Дунава и Саве, али и потврда да се том делу србског народа не придаје било какав значај у ве­зи са судбином Свесрб­ства, пред­ложени “оквир за рас­праву” указао је на сву трагику са­времене такозване србске истори­ографије. Гавриловић је и иначе “признао” састављачу ове књи­жице да о србском боравку у Поду­нав­љу “ми распола­же­мо сигур­ним подацима од 1523. године, све остало су индиције”.

Непомињање других тема, нарочито оних које се ти­чу дубоке србске старине на овим просторима, укљ­у­чујући и све хрватске “знан­ствене” покушаје да се Срем и Бачка (нај­мање) отму од Срба, може се објасни­ти под­ло­ж­но­шћу нордијској школи, оптере­ће­ношћу “ју­го­сл­о­вен­ским” историографским начелима и потпу­ним несхва­та­њем срб­ских националних интереса. Да је друкчије, о прошлости србског на­рода у Подунављу расправља­ло би се са националних позиција, а при томе би се морале узети у обзир и “индиције”.

Баш онако како је Шафарик, Павел Јозеф (1795­-1861), у књизи О поре­к­лу Словена, на страни 103, на­писао да се “непристрасни истори­чари давно слажу у томе, да се и наро­д­ној са­ги да за право, да она мора да попуњава неопходно праз­ни­н­у, тамо где су нас на­пу­стили споменици од гвожђа, камена или пергамента… Ово пра­во јој указују Грци и Римљани; и ако чак Туки­ид не одбацује Хо­мерову сагу и Тит Ливије Ромулову и приче о леген­дар­ном краљу Нуму са истим поверењем и једнаком поузданошћу, као што при­чају дела Сципиа и Фа­би­уса; онда је дозвољено да то ис­то право себи до­зволе и наши исто­ри­ча­ри, при чему не желе да пруже не­потпуне припремне радове, већ заокружену историј­ску целину, с пуним правом. У том погледу су Немци са својим примером већ отишли испред Словена и за очекивати је, да ће и Сло­ве­ни по­клонити више пажње својим народним сагама и да ће уло­жи­ти ви­ше труда у прикупљање националних предања”.

И не само да историографија у Срба, у одсуству “спо­ме­ника од гвожђа, камена или пер­гамента” одба­цује предања сопстве­ног народа, она не жели ни да се бави индицијама.

По несрећи, протагонисти наводне србске истори­о­гра­фије не при­знају ни оно што су знали и о чему су пи­сали бројни писци и истори­чари на страни и што је пре скоро два века поку­шао да Србима, и осталима, приближи Шафарик, човек коме “ми Срби осим свију Словена бејасмо у особитој љубави”. Како је поодавно рекао филолог Ђуро Даничић (1825-1882), Шафарик је о Словени­ма знао “све што се у његово вре­ме могло зна­ти… и казао је све­ту то што је знао. Што сад било који Словенин зна о сво­ме на­ро­ду, од њега је научио… Он је свакоме народу словенском пока­зао шта је, – шта је историјом, књижев­ношћу и језиком. Показао је то­ли­ко да још нико није могао то све ни примити”.

На намераваном научном скупу о Србима у Пано­нији, дакле, није требало да се говори о старој србској историји јер је она временски премного удаљена од “доње границе” за коју се залагао ака­демик Гаври­ло­вић. Она ће бити удаљена и од оне већ подобро по­знате нордијске (германске, бечко-берлинске) те­зе – засно­ва­не на порфирогениталијама – о доласку Словена на Балкан у 6. и 7. веку, ниоткуда тако­ре­ћи.

Због тога, “наука” намераваног скупа и антисрбско “знање” позваних “еминентних научни­ка” из Србије да су неосновани сви за­писи о србској старини у Панонији одвајкада, односно да су се тамо појавили тек одскора, од 13. или 14, можда од 15. или 16. а нарочито од краја 17. века, послужиће за­падном римокатоличком свету као потврда да је гер­ман­ска школа соција­ли­стичког см­е­ра (из времена Карла Маркса, Фридриха Енгелса и њи­ховога Комунисти­ч­ког мани­фе­ста) “оправдано” де­фи­нисала Србе као “рас­прснуту нацијицу”, “отпадак на­ро­да”, “олупину наро­да”, “умиру­ћу народност”, “вар­ва­ре” и сличан “дивљи народ”.

Исто­вре­ме­но, биће то и стварна препорука свим срб­ским суседима да наста­ве са черечењем Србске Земље и растакањем срб­ског националног бића. Онако како је некадашњи “српски” соци­ја­листа Димитрије Туцо­вић (1881-1914) својим отво­рено антисрб­ским списом Србија и Арбани­ја, Београд 1914, поставио теме­ље ар­на­утском “праву” на отима­ње Старе, односно Праве Ср­бије, Косова и Метохије, тако би и резу­л­тати нагове­штеног “научног” скупа о Србима у Панонији показали да су Срби уљези у Панони­ју; да Војводина Србска није стварана на Србској Земљи, већ у Јуж­ној Угарској и Аустрији, или Аустроугарској; да се на Војво­ди­ну Срб­ску може односити предлог академи­ка Чедомира Попова о “ко­ра­ку уназад”, о напуштању “не­ких својих амби­ција” и “неких те­ри­то­ри­ја”; да се србска нацио­нал­на супстан­ца из крајева север­но од Саве и Дунава не може очува­ти у Србској Земљи, већ је тре­ба пре­пу­стити суседима: се­вер­ним или запад­ним римокатоли­ч­ким и, барем формално, непосредним источним православцима.

И да све то скупа, без језика и археологије, али уз филм, предста­вља “научни” пристанак на коначно и бес­поговорно уни­ште­ње србског народа.

Па, кад се све то добро осмотри, и податак да су званични научници из крајева јужно од Дунава пропу­стили да дођу на заказа­ни скуп о Србима у Панонској низији, што ће рећи и у Војводини Србској, и чињеница да су на­учници из исте те Војводине Србске врло ре­зе­р­ви­сани према доњој “старосној” граници србског наро­да у Пано­нији (а, богме, и према његовим “средњим” го­динама), не могу се избећи барем два закључка: први, да она прва група научника и не зна какве бриге мо­ре Војводину Србску, и други, да она друга група разми­шља о будућности панонских србских обла­сти на на­чин сличан ономе како су новембра 1918. године, у вре­ме док је при­пре­мана одлука о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Кра­љев­ини Србији, размишљали во­ј­вођански демокра­ти, врло расположени да те крајеве прикључе Хрватској.

Скоро подруг века, дакле, историјска наука у Срба пише искључиво против србског народа и са јединим циљем да се затре срб­ски национални дух. (Ту треба рачунати и Русе, најброј­није и најјаче србско племе; они и иначе уче да су “тамо” дошли одовуд).

Из те се “науке” коју су школованим Србима наме­т­нули доказани србски непријатељи а њихови учитељи са стране, ни слу­чај­но није могло наслутити, још мање знати, да су Срби који не броје узалуд 7528. годину, и који су некада насељавали много шире подручје него данас (и источно и западно, и северно и јужно од дана­шњег), ис­тински творци светске ци­ви­лизације: писме­ност је по­текла из Винче, светска металургија засно­ва­на је у Беловодама, код Петровца на Млави, “најстарији точак нађен је у (данашњој) Словенији, најстарији сир у (данашњој) Хрватској, хлеб у Србији, најстарији ур­ба­нистички план, приказ лађе, гробница у Сутомору (у Србском Приморју, у данашњој Црној Гори) око 4.700 година старија од Тутанкамонове… Наши преци били су мирољубив на­род који није ратовао. Места попут Благотина, ‘града добрих љу­ди’, немају ни бедеме, ни трагове насилних смрти. До сукоба је дошло тек када је тај народ почео да обрађује метал, а међу њега су сти­г­ли ‘преци данашњих Западњака’. Отели су им оруж­је, за­ра­тили с њима и натерали их да беже у Русију. Преко 1.000 година трајало је путовање наших предака, све до Индије и, за један део њих, назад на Балкан. То дока­зу­ју оружје, језик и генетика” (https://www.telegraf.rs/vesti/srbija/3015733-teolog-iz-rijeke-zapalio-beogradjane-svojim-recima-srbi-).

И циљ свих тих “предака данашњих Западњака”, и потомака истих тих предака, и бројних њихових нара­шта­ја између поменутих потомака и предака, неупо­ре­ди­во бројнијих и војно надмоћ­нијих, био је исти: да те твор­це “неста­ну”. Разлог је једноставан: бројнији и над­моћнији, свесни да је “светско првенство” грчке и рим­ске цивилизације обично наклапање, осло­бо­диће се соп­ственог комплек­са ниже вредности само ако Срба (и Руса) не буде, тако да свако од њих добије прилику да измишља свој “до­принос” на геноциду на­слеђеној цивилизацији.



Па се и Павле Соларић (1779-1821) с разлогом пи­та­о “ко су уопште и били Грци и Ри­мљани у Европи? По­пут првих европ­ских од­важних истраживача у Амери­ци и другде, ша­чице дошљака из југозападне Азије и северо­и­с­точне Африке, при чему су други про­и­зи­шли кроз прве. А ка­ко је говорила читава, ма­кар јужна и средња, дотад насељена Европа? И ни­су ли те шачице, које се на југу силом угне­зди­ше и умножише присва­ја­њем житеља европских, морале и за свој језик присво­јити речи од тих бројних жи­теља који су се нала­зили међу њима и у њиховој околини, а који нису били ни Грци ни Рим­љани”. Ти “бројни житељи… у њиховој околини” били су Срби или, можда, и неки од народа којима је, у не­ком ранијем времену, неодређено када, “род словенски дао биће и реч”, односно који су се из­двојили из словенског, односно србског народа (пошто се Слове­ни пр­ви пут помињу 491. године) и прогласили себе “но­вим народом”.

Тих “нових народа” премного је, а и ми смо сведоци да су се, пред нашим очима, из србског народа испили­ли Хрвати, Бошњаци, Маћедонци, Црногорци… а сада нам измишљају Влахе, Шопо­ве, Војвођанере… Из ра­нијих времена да поменемо само Немце код којих је чешка научница Хана Скалова само између Одре и Лабе пописала и у Чешкој академији наука пре скоро седамдесет година објавила списак од преко дванаест хиљада (12.000) лако препознатљивих србских топони­ма; Немце, али и остале герман­ске народе за које је речено да “имају комплекс Агаре јер знају да су на за­че­љу стварања цивилизације у Европи”, да “духовно праз­ни, оспоравају хришћанско предање, подривају све што чини лич­ност, народну самобитност, полове, уз­раст, трују човечанство” и да као такви могу једино би­ти употребљени за нечасне послове, за сатирање оних који су ту цивилизацију засновали; у крсташким рато­ви­ма, Рим и Венеција употребљавали су их као руљу за пљач­ку и разарање Византије.

На трагу свему томе налази се и запис Чехиње Ми­ла­де Паулове (1891-1970) о србском страдању у Вели­ком рату: “Срби су мо­ра­ли да окају своју српску народ­но­ст, као народ, сви без разлике, и то губитком свега што значи за чо­века: породичне среће, личне имови­не и гра­ђанских пра­ва”.

Затурена Винча

Нећемо се овде бавити примерима из новије прошлости, још мање ововременим, те ћемо се вратити речима исписаним ближе почетку овога рада, да је људска ци­ви­лизација изникла из крила србскога народа.

Многи озбиљни научници на стра­ни пишу, и говоре, да су винчанску цивилизацију (и цивилизацију Лепенског вира) створили Срби, те да је та цивилизација старија од сваке друге за коју свет зна.

Зна свет, али не знају званична “наука” у Србији и политич­ари којима је зла судбина доделила да управљају срб­ском државом. Да је оној првој стало до знања (то би онда научили и они други), морала би знати и за једно нимало реторичко пита­ње које Николај Фјодо­ро­вич Фјодоров (1829-1903) руски религиозни мисли­лац и фи­лософ, поставља шта уопште постоји у историји пре Јелина и Латина с који­ма, наводно, све почиње, али и за његов одговор да “по­стоји само континуитет вин­чанске цивилиза­ци­је, кул­турне матрице света који је званична наука при­крила, прогласивши га ‘чудом у Јелади’, као да нешто може постати из ничега”.

О томе истом говори и Павле Соларић указујући “на нову стазу која води ка јединственом роду славе сло­вен­ске, односно ка истраживању које би показало ко­ли­ким је народима род словенски (србски – ИП) дао биће и реч”, народима који су се издвојили из словен­ског, односно србског народа и, пошто су уза се понели језик и писменост, “про­гласили” себе “новим народом”.

И сви ти “нови народи”, макар колико бројни, про­сторно раши­рени и оптерећени комплексом стварне сопствене безлично­сти, без обзира на то да ли су од србског народа отпадали векови­ма уназад или пред нашим очима, опстају искључиво на мржњи према срб­ском народу и жељи да униште и писане и живе сведо­ке свога таворења на тековинама србске цивилиза­ције, али и на уве­рењу да ће, ако би Србство било збрисано са светске позорнице, они моћи да себе прогласе носиоцима некакве сопствене “извор­не” цивилизације, ма­кар и оне која, у виду “новог светског порет­ка”, наме­рава да избрише све стварне људске вредности и прежи­ве­лим припадницима људске врсте наметне сопствена антицивили­зацијска правила.

Уместо да Винчу изгради као Престоницу Светске Цивилизације, како би то приличило озбиљној држави, Србија је благода­рећи “науци” злосрећних “научника” из сопственога крила, оних који из Академије наука (наводно Србске) и с “угледних факул­тета Универзи­те­та у Београду” (како то поручује извесни Радивоје Радић у закључној реченици не­каквог и мисаоног и словног смећа под насловом Бо­ља про­шлост, Београд 2018) гуше србску националну свест и трују на­ци­о­нално биће србскога народа и који се упорно, скоро подруг века, самозадовољавају порфи­ро­ге­нита­ли­јама из 6. и 7. века, од Винче направила нај­веће ђу­бри­ште на Балкану.

Помоз’, Боже, јаднијем Србима да се одупру број­ним непријатељима по свету (жељних да преотму цивилизацијске вредности настале у србском народу), али и у “домаћој радино­сти” – политича­ри­ма који су принуђени да Државу Србију воде у скла­ду са наопаким школским сазна­њима о србској старини, као и исто­рича­рима од каријере ко­ји упорно врте покварену пло­чу о порфирогенита­лијама из 6. и 7. века -, и да своју кућу на­сред пута очувају на начин који нам је на почетку овога текста описао амерички нови­нар и књижевник Дејвид Бајн­дер:

“НАТО би могао да потраје још неко време, Ев­ропска унија нешто дуже. Али, ја верујем да ће Србија са својом кућом надживети и једну и другу групацију. На крају крајева, преживела је и претходна царства”.

Јер, није само у питању Србска Кућа Насред Пута, Срби чувају сопствено Извориште Светске Цивилизације.

Илија Петровић / Васељенска ТВ

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.